У Недељу раслабљеног Свете Литургије служене су у свим православним храмовима, како то иначе бива. У катакомбном храму посвећеном утемељивачу Српске православне Цркве, Светом Сави у Жеровници на северу Косова и Метохије, окупило се неколико десетина верника из овог дела Србије. Настојатељ овог храма, Протосинђел Евтимије, одржао је беседу коју у целости преносимо.
Припремио: Иван Максимовић / 12.05.2014.
***
Васкрсењем је Господ победио смрт и тиме показао и доказао највећу тајну овога света и највећу тајну човека а то је да је човек створен као вечно биће.
До Господа Христа у овом свету је царовала смрт. Она је држала под собом сав људски род. И Свети Саваје говорио- ша је теже и ш је горчије од смрти? А шта је боље него победа над смрћу и да живимо вечно. И Свети апостол Павле каже „ако Господ није устао, ако није васкрсао, узалуд је вера наша. И шта ће нам Христос ако није васкрсао и победио смрт?“. А Он је победио смрт, не за себе него за нас људе, и даровао нам ту победу. Ту најславнију и највећу победу. Све остале победе људске у овоме свету било да су из политике, економије, војске, медицине, спорта, науке, све су то смејурије у односу на ову победу, победу над смрћу. И ми у ове дане Христовог васкрсења, поздрављамо се најрадоснијим празником, уместо „помаже Бог“ поздрављамо се са „Христос васкрсе, ваистину васкрсе“ све до Спасовдана. Сваке недеље Црква Божија слави васкрсење Христово и зато је она црвеним словом, јер је Он васкрсао у недељу рано ујутру. Али само они који живе побожно, који живе по Јеванђељу Христовом, могу да доживе ову радост васкрсења Христовог.
Данас, осим што се сећамо Христовог васкрсења, ова недеља је Недеља раслабљеног. Чули смо данас у Светом Јеванђељу како је Господ на празник Јудејски дошао у Јерусалим. Свети апостол и Јеванђелист Јован не говори који празник али је то највероватније била Пасха. И онда је на улазу у Јерсалим код „Овчијих врата“, а она се тако зову јер су ту пролазиле жртвене животиње, овце и јагњад за храм, где су били жртвовани или због тога што је у близини била једна сточна пијаца. Ту на североисточној страни градских зидина Јерусалима налазила се ова бања која се јеврејски зове Витезда што значи „дом милосрђа, милости Божије“. То није била обична бања где су долазили болесници него је то била посебна бања која није лечила увек и није лечила свакога. Него, као што каже у Јеванђељу, то је било углавном једном годишње, понекад ређе понекад чешће. Анђео Господњи се спуштао са неба, узбуркивао би воду и који би болесник први ушао у ту воду оздравио би ма од какве болести боловао. Није то био уобичајени извор лековите воде.
Господ је ту дошао и угледао је једног болесника који је 38 година био болестан. Да је 38 дана, било би много јер је његова болест била много тешка и много мучна јер је био непокретан што смо касније чули у Јеванђељу. И 38 недеља је дуго и предуго а то није ни једна година а он је био болестан пуних 38 година. Кад је Господ разумео да је толико година био немоћан и болан од тешке болести Он приђе и упита га оно чудно питање „хоћеш ли здрав да будеш“? Заиста, да није дошао Бог у телу, да није дошао Богочовек, ово би питање изгледало као ругање овом болеснику. Мука на његову муку. Ко може да пита оваквог болесника, ко може здравље да му понуди? „Хоћеш ли здрав да будеш“? Какво питање! Али само је Бог то могао да пита и видећемо шта је Он касније урадио.
Али, гле како тужан одговор овога јадника , он каже „Господе, човека немам да ме понесе, да ме спусти у воду када се узбурка вода јер увек неко пре мене дође“ и зато он увек остаје ту неисцељен. Па, чак је и његова нада на исцељење минимална јер је непокретан и не може да стигне да се погрузи у воду. И онда Господ, смиловавши се на њега, једном речју га исцељује. Каже „устани, узми одар свој и ходи“. Одар, то је простирка или кревет на коме је он лежао, и устаде болесник, понесе свој одар и оде!
А Јудејци, овде Свети апостол и Јеванђелиста Јован мисли на фарисеје и садукеје који су споља држали закон побожности али су били немилосрдни и формалисти. И такође (мисли) на старешине из синагоге, верске старешине који су држали зако и ситнице законске али су били немилосрдни. Oни му рекоше „није ти допуштено да носиш одар јер је субота“. Јер тај дан беше субота а Јевреји су имали у свом закону, старозаветном, да светкују суботу јер је то дан покоја. До ситница, да се зна колико корака сме да се направи у току дана, да се ништа не сме носити, да се ништа не сме радити. Сећате су када су Његови ученици били са Њим у њиви са житом и како су тргали класје и јели јер су били гладни а како су их укоравали „није допуштено да једете жито јер је дан суботњи“. Значи ништа не сме да се пипне да се ради, дотле су они били формалисти али гледајте каква је суштина злобе. И Свети Теофил Охридски лепо и врло прецизно примећује која је сутина злобе код Јевреја. Они нису били усхићени овим чудом. Они нису били одушевљени исцељењем човека већ укоревају овог болесника „није ти допуштено да носиш одар свој“, ето злоба чиме се бави. Иако они нису сведоци тог чуда, претпостављали су да је то био Христос исцелитељ, они га ипак питају „ко ти је рекао да носиш свој одар суботом“? Болесник је одговорио „Онај који ме исцели, он ми је то рекао“. Онда га Господ срете у храму јер је овај дошао у храм да заблагодари Богу, да прослави Бога за милост и чудо Божије, Господ му рече „ето, постао си здрав. Више не греши да ти се што горе не догоди“. По тим речима видимо да је болест последица и казна за грех.
Господ који је тада имао ту бању Витезду за те људе у Јерусалиму, он је оставио бању за све нас а то је Црква Божија коју је он оставио као бању за наше душе где, пре свега, можемо да лечимо наше душе од греха. Не постоји доктор нити професор који може да излечи душу од греха, него само Црква Божија кроз свете Тајне и Свете врлине, пре свега кроз веру. Јер ми, вером у васкрсење Христово и вером у наше васкрсење, примамо кључ којим улазимо на тајну овога света и тајну човека. Само вером. Творећи оно што нам је заповеђено у Јеванђељу, живећи по светим тајнама и светим врлинама ми чистимо своју душу, кајемо се и припремамо да будемо грађани Царства небескога. Зато нема опасније ствари по нас од греха јер он је убица наше душе. Господ је рекао да се не бојимо оних који нам убијају тело макар то био метак или нож, неизлечива болест или саобраћај и тако даље… Да се не плашимо тога, јер смо ми вечна бића него да се плашимо од греха јер је он убица наше душе и може да нас одвоји од Бога и од живота вечнога. Зато брате и сестро, устани на свој грех, бори се против њега. Немој да негујеш убицу своје душе него се бори свим силама и Господ ће помоћи.
Још нешто. Ово данашње Јевађеље се чита у вашим домовима када се освећује водица и то је још једно чудо које је Господ оставио. Чудо које је факт, које је опипљиво, које не тражи веру јер се може научно доказати да је вода некварљива када је свештеник освети ије нетрулна.Наква водаиз апотеке или дестилисана вода не може бити некварљива. Само је Господ оставио ово чудо које је доказ да је православље права вера у правог и јединог Бога, тиме што када свештеник освети воду она је некварљива. А остало је Господ оставио нашој вери. Да верујемо да се Он родио у Витлејему, од Пресвете Богородице, да верујемо да је живео у Назарету, Капернауму, да верујемо да је проповедао Своју науку, да је исцељивао болесне, да верујемо овом чуду које смо данас чули, да верујемо да је мртве васкрсавао. Ево чули смо у данашњем Апостолу да је свети апостол Петар васкрсао Тавиту, значи ученици Његови су васкрсавали том силом. Да верујемо да је распет за нас, да је страдао, да је био погребен и да је васкрсао. Да се јављао после васкрсења својим ученицима, мироносицама, да верујемо да су сви ученици Његови дали живот за ту веру јер нису хтели да је се одрекну а веће ништа више нису имали да дају него живот. Да верујемо у то, то је остављено нашој вери. Али – водица, то је факт, то је чињеница. То може научно да с докаже. Зато увек благодаримо Богу, будимо у Цркви Божијој, верујмо у Господа и живимо како је Он заповедио, како је учио да би се и ми удостојили, када пођемо одавде да наследимо живот вечни. Јер, Господ ће све људе васкрснути али једни ће васкрснути за живот вечни – они који су живели по вери у Њега, по науци коју је Он проповедао а његови апостоли проширили, Свети оци утврдили од Светог оца Саве нашег па до Аве Јустина и Светог владике Николаја. Да верујемо и да живимо по тој вери да би смо наследили живот вечни. А оне друге – који нису веровали у Господа, који нису живели по Светом Јеванђељу, који се нису кајали, исповедали, причешћивали, који се нису молили Богу, Господ ће постати у муку вечну.
Неће нас Господ осудити због наших грехова јер Он зна да смо грешни, зато је и оставио Цркву као бању да „купамо“ душе го ће нас осудити што нисмо користили у бању, што се нисмо „купали“што се нисмо кајали док је време милости и кајања.
Нека нам Бог помогнеда сви наследимо Царство небеско и тамо прославимо Оца, Сина и Светога Духа кроз све векове сву вечаност, амин!
Послушајте беседу:
Стални дописник портала Новинар.де;
Иван Максимовић, Косовска Митровица
Објављено 12.05.2014
2006-2014 ©новинар.де
Да би сте послали коментар морате бити улоговани