Вести

Историја је учитељица живота, а народи и појединци који заборављају прошлост Законом Живота су осуђени да своје и туђе грешке из прошлост понавља, док не науче животну лекцију и не извуку потребну поуку. Једна од заборављених прошлости која се под утицајем екуменизма, папизма и глобализма све више губи у сјећању народа јесте и пад Цариграда под власт Латина:

Свештеник Михаило В. Микић, 10. мај 2014

***

Млечана и римски крсташа 13 Априла 1204 године. Време гради и разграђује и предаје забораву многе важне догађаје из људске прошлости који су били пресудни по живот и будућност многих народа на земљи. Један од таквих пресудних догађаја са далекосежним последицама по Православну хришћанску цивилизацију и цијели свијет јесте и освајања Цариграда од стране римски крсташа и Млечана, и његова пљачка и разарање за које исторчари сматрају да је било једно од најстрашнији која су икада задесила неки град. Православни хришћани Цариграда су падом града под власт Млечана и крсташа доживјели невиђена мучења, масакрирања и силовања којима су били изложени без разлике на свој пол и године. Римски крсташи су заједно са Млечанима уништили велики број цркава, дворова, манастира и скулптура од непроцењиве културне и историјске вредности којих је био пун Цариград.

Многи Православни хришћани који су заражени сатанском идејом екуменизма заборављају да праве љубави нема међу народима и никада је неће бити без Истине Христове и Правде Божије која држи земљу и градове. Једна од таквих истина Христових која се лукаво крије од очију јавности јесте и чињеница да свако зло у хришћанском свијету потиче од римски Папа који су више завољели славу људску и царство земаљско од славе Божије и Царства Небеског. Ћутати о томе јесте злочин према Цркви Христовој од које римске Папе одпадоше својим погрешним вјерским учењљем. Изадајући Православну вјеру и науку Богачовјека Исуса Христа, паписти су издали Бога и Цркву Христову коју су Латини својим страшним злочинима на крст разапели. Римске Папе су били и остали кроз цијелу своју расколничку прошлост највећи непријатељи Светог Православља. Они лукаво подржавају и благосиљају сваку акцију коју Сатана и други непријатељи Божији воде против Православља, Цркве Христове, истине и правде Божије. Да иронија буде што већа, злочини римокатоличке “цркве“ се вијековина непрестално чине “у име Божије, и славу Христову“!

Најгоре од свега тога, јесте језуитски став римокатоличке лажне цркве којег она има према почињеним злочине својих вјерника, свештеника, бискупа и кардинала. Она се уопште не каје за страшне злоине својих слебденика које они непрестално чине “у име Божије и славу Христову“. Римокатоличка вјерска заједница умјесто кајања за почињене злчине својих припадника: вјерника и свештеника њихове злочине јавно подржава, а силовања многобројне дјеце оба пола од стране њезиних настраних римокатолички “свештеника“ она прећуткује и сакрива од јавности. Што је неко од римокатоличких свештеника и вјерника већи злочинац “у име Божије и славу Христову“ он постаје са својим злочинима у очима Ватикана – већи “светитељ“. Проглашење за блаженог загребачког Надбискупа Алојзија Степинца, духовног оца хрватских крижара, по злу чувених хрватских усташа из времена Другог светског рата, то најбоље потврђује!

Вјерујем зато и јавно исповједам и мислим да нимало не грешити када кажем да су римске Папе највећи извор зла у хришћанском свијетуи, и да је Свети Козма Етолски био у праву када је рекао: “Проклињите Папу, он ће бити узрок“ доласка и зацарења Антихриста!

Ове године се навршава тачно 561 година, од Првог пада Цариграда под туђинску власт римски “хришћана“- Млечана и крсташа. Они су престолницу Источног Римског Царства, као центар Светог Православља са благословом римског Папе Иноћентија Трећег, освојили 13 Априла 1204 године. То је био Први пада Цариграда под туђинску власт за 1100 гудина његовог постојања. Падом Цариграда под власт лукавих Млечана и крволочни римокатолички крсташа који су град и његове становнике поробили и опљачкали, а на његовим рушевинама у европском дјелу Византије или данашње Сјеверне Грчке прогласили по злу чувено Латинско или Римокатоличко Царство, започела је владавина Антихриста!

За време постојања Латинског Царства многе су историјске, културне и црквене драгоцјености и светиње попут чувене Торинске Плаштанице и мошти Православних Светитеља покрадене и опљачкане на Православном Истоку и пренешене од стране Млечана и крсташа у римокатоличку Западну Европу. Кочија са коњима која и сада краси главни трга Светог Марка у Венецију, као најљепше знамење града коме се вијековима диве туристи који не знају да је она опљачкана и украдена са цариградског хиподрома. Латинско Царство је постојало све до 1261 године, када је византијски цар Михаило Палеолог послије дугих и крвави борби са крсташима успио да протјера из Православне Византије римокатоличке крижаре и тако понво да уједини и васкрсне из мртвих Византију, најславнију државу Божију на земљи!

Послије пада Цариграда под власт Млечана и крсташа, и његове систематске пљачке од стране западних “хришћана“ град се није никад више у потпуности обновио, нити је повратио свој некадашњи сјај и богаство по коме је био чувен као престолница Источног Римског Царства у цијеломе тада познатом свијету. Овај чланак посвеђујем зато храбрим браниоцима Православног Цариграда, и свим жртвама које су пале кроз вијекове на бранику Светог Православља од стране крволочних римски крижара и лукави Латина. Остајући вјерни до краја свог живота Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви Христовој, они својим мученичким страдањем пут показују како се живи, бори и страда за нашу Свету вјеру Православну. Свим Православним хришћанима и свим људима добре воље који пострадаше на правди Бога ни криви ни дужни од папски јеретика – римски крсташа и других непријатеља Божји, у вечитој борби између Добра и зла, Истине и лажи, Правде и неправде, Христа и Антихриста, Бога и сатане, нека је вечни спомен међу нама, вјерним синовима и кћерима Светог Православља. Слава им и хвала за све добро које они у животу своме учинише за нашу Свету вјеру Православну, за истину Христову и правду Божију! А м и н!

Свештеник Михаило В. Микић
НА ЂУРЂЕВДАН,
23 АПРИЛА
ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ
2014 – ог.

***

ПАД ЦАРИГРАДА ПОД ВЛАСТ ЛАТИНА

За време Четвртог крсташког рата вођеног по благослову римског Папе Иноћентиje Трећег, од стране млетачког дужда Енрика Дандола од 1202 до 1204 године, римски Крсташи састављени већином од претака данашњих Француза под вђством Бонифација Монфератског, неимајући новац да плате Млечанима превоз до Египта, били су присиљени због тога да ступе у војну службу Млетачке Републике. Крсташи су морали као млетачки најамници да ратују за потребе лукавих Млечана који су жељели да крсташе искористе у борби против хришћанске Византије, а не против поисламитог Египта, са којим је Млетачка Република имала развијене трговачке односе. Млетачки дужд Енрика Дандола, је обећао крсташима превоз лађама на Исток, ако они буду успут ратовали за потребе Млетачке Републике под заставом Светог Марка, заштитника Венеције. Због велике даљине крсташима се није ишло пјешке у “свети рат“ у Сјеверну Африку и на Блиски Исток. Знали су француски крсташи да је копнени пут за Египат дуг и мукотрпан, да он води преко Балкана кроз многе земље које су биле у то време дивље, сурове и пусте. По запису Виљема Тирског многи крсташи су страдали од “страховито дивљег, и на пљачку и убиства навиклог (хрватског) народа, варварског изгледа“. Ово је најстарији историјски запис о правој природи Хрвата. Они су одувјек били склони “пљачки и разбојништву“. Данашњи Хрвати веома добро знају да је њихова “тисућуљетна западна култура“ пуна звјерстава, отимачина, убистава невиних и беспомоћних и многобројних других грозни злочина које ће људски род да памти и када више не буде Хрвата. Не знајући шта да раде без потребних новчани средстава, бједни положај крсташа по мишљењу Карла Маркса је искористио млетачки дужд Енрико Дандола: “Да од крсташке глупости начини трговачки посао“. Крсташи су прихватили понуду Млечана и као њихови најамници укрцали се на млетачке лађе које су убрзо послије тога испловиле из Венеције. На свом путу према према Истоку млетачка флота са крсташима је крајем Новембра 1202 године допловила до утврђеног града Задра на Јадранском мору. Задар је био у то време под влашћу Мађара који су били господари дивљи Хрвата. По наговору Млечана крсташи су из “освете“ због напада дивљих Хрвата на њемачке крсташе преотели Задар од Мађара и град предали Млетачкој Републици!

Послије освајања и пљчке града, крсташи су остали једно време у Задру да се одморе од свога “јунаштва“. У међувремену је Млечанима стигао позив од византијског принца Алексија Ангела, и цара светог римског царства Филипа Баварског, да они дођу у Цариград, и уз помоћ римски крсташа да поврате на престо збаченог византијског цара Исака Другог. Позив византијског принца Алексија Ангела и цара светог римског царства Филипа Баварског који је био ожењен са Иреном, кћерком збаченог византијског цара Исака Другог. Млечани и крсташи су одмах прихватили. Прије свога поласка на далеки пут за Цариград, крсташи су 7. Априла 1203 године поново опљачкали становнике Задра, и град највећим дјелом уништили. Млетачка флота са крсташима на своме путу за Цариград је успут освојила и опљачкала Дубровник и Драч. Крф који није хтио да се преда Млечанима и крсташима они су спалили, а острво Андрос опљачкали, као и многе друге градове по данашњој Грчкој. Под Цариград је Млетачка флота са крсташима допловила 24 јуна 1203 године. Послије неуспјелих преговора између Млечана и крсташа са византијским царем Алексејем Трећим, дошло је до ратних сукоба послије којих је цар Алексеј Трећи био присиљен да напусти са византијском војском која остаде њему вјерна и одана престолницу Цариград, који уз војну помоћ Млечана и крсташа пада 17 Јула 1203 године под контролу слебденика цара Исака Другог и његовог сина Алексија Анђела. Он је 01. Августа 1203 године био крунисан за савладара свога оца – цара Исака Другог. Међутим, њихово царовање није дуго потрајало. Православни хришћани Цариграда који су били незадовољни начином њиховог повратка на престо до којег је дошло уз војну помоћ паписта: Млечана и крсташа су државним ударом 25 Јануара 1204 године са власти збацили династију Анђела, а за новог цара прогласили Алексија Мурзулу.

Борба око престола у Цариграду забринула је Млечане и крсташе да њихова награда за учињене војне услуге око повратка на престо збаченог цара Исака Другог неће бити исплаћена од новога цара. Зато су они почели да размишљају о томе како да сами од новог цара Алексија Мурзуле наплате награду за њихове учињене војне услуге збаченом цару Алексији Анђелу. Долазећи у Цариград који је вијековима био главни град Источног римског Царства, крсташи су били изненађени и задивљени његовом величином и сјајем. Они су најприје данима уживали посматрајући његову љепоту и богаство, а затим су видећи да у граду нема пуно византијске (римске) војске одане новом цару Алексију Мурзули који није могао или није хтио да сакупи обећани новац и исплати дуг Млечанима и крсташима за њихове учињене војне услуге цару Исаку Другом, они су одлучили на лукави предлог Млечана да искористе новонастало стање у Цариграду и да преотму од цара Алексија Мурзуле византијску престолницу – Цариград. Константинопољ као престолница Источног Римског Царства је био познат од старине по својој љепоти и богаству коме није било равног у тадашњем римском царству и цијеломе свијету. Млечани су говорили да желе пљачком града и народа да наплате само свој дуг због успјешног повратка на византијски престо збаченог цара Исака Другог. Међутим они су жељели по наређењу римског Папе да освајањем и пљачком Цариграда униште Византију и Свето Православље!

Млечани су преко свога остарелог и полуслијепог дужда Енрика Дандоле, са благословом римског Папе Иноћентија Трећег направили план о заузимању и пљачки Цариграда, који су затим лукаво предложили крсташима који су били њихови најамници. Крсташи су план прихватили и они су предвођени Млечанима 13 Априла 1204 године на препад заузели Цариград. Римокатоличка папска освета Православним хришћанима Цариграда због њихове вјерности Богу и оданости Православној Цркви Христовој је била страшна и крвава. Цариград је од паписта: Млечана и римски крсташа систематска опљачкан, а Православни хришћани у граду су били изложени страшним мучењима, масакрирању и силовању без разлике на њихов пол и године. Грозна насиље над становницима града су вршена “у име Божије и славу Христову“ под изговором да тако мора бити “вољом Божијом“ због обећаног а не исплаћеног најамничког дуга Млечана и крсташа од стране византијског цара Исака Другог. Четири дана и ноћи трајала су крсташко-млетачка насиља и пљачке по заузетом граду. По запису крсташа Зофроа Де Вилердена, једног од освајача Цариграда: “Откако је свијета, ни у једном граду не би задобијено толико плена“. Колико су Латини као Западни римски “хришћани“ били послије освајања Цариграда немилосрдни према његовим становницима најбоље се види из записа византијског хроничара Никите Хонијата који каже: “Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст“!

Богаство Цариграда је било сакупљано скоро хиљаду година, и паписти нису могли за неколико дана да опљачкају његово вековима сакупљано благо. Крсташи су зато на предлог Млечана са благословом римског Папе послије освајања Цариграда у европском дјелу Византије, на подручју данашње Сјеверне Грчке основали по злу чувено Латинско или Римокатоличко Царство. Латинско Царство је основано од стране Млечана са благословом Папе уз војну помоћ крсташа. Млечани и крсташи су формирали заједно савјет од 12 истакнути витезова који су изабрали за новог цара Латинског Царства грофа Балдвина из Фландрије. Он је постао први цар Латинског Царства са титулом: Балдвин Први од Фландрије. Он је убрзо послије тога погинуо у боју са Бугарима код Хандријанопоља. За првог латинског васељенског патријарха је изабран Млечанин, римокатолик Тома Морсини. Тако је пљачка Цариграда и европског дјела Источног Римског Царства од стране римокатолички хришћана са Запада: Млечана и крсташа настављена кроз Латинско Царство до 1261 године, када су Источни Римљани или Византијци грчке народности послије дуги и крвави борби са римокатолицима успјела да Латине протјерају из данашње Грчке, и тако поново под царом Михаилом Палеологом да обнове Православље у европском дјелу Византије, на коме је почивало Византијско Римско Царство!

Освајањем и пљачком Цариграда од стране Млечана и крсташа са благословом римског Папе Инћентија Трећег, је био нанешен Византији и Цркви Христовој на подмукли начин страшни ударац, од којег се Византија као чувар и носиоц Светог Православља никада више до краја свога постојања није могла да опорави. Први пад Цариграда под власт непријатеља Божји: Млечана и крсташа 13 Априла 1204 године, је био увод у велику несрећу и пропаст Византије, која ће задесити Цариград, његовим падом под власт османских Турака, у уторак 29 Маја 1453 године. Падом Цариграда и јуначком смрћу последњег римског цара Константина Једанаестог Драгаша, сина царице Јелене, једине СРБкиње на византијском царском двору, послије 1100 година престала је да постоји Византија као Православна Божја Држава на земљи која се развијала преко хиљаду година у Источном Римском Царству на принципу добровољне сарадње, удруживања и спајања Цркве и државе на обострану корист свих њезини чланова. Падом Цариграда под власт османски Турака, и нестанком Византије као државе са позорнице свијета, није пропала и престала да постоји и њезина Православна хришћанска цивилизација. Она је наставила да живи и даље у Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви Христовој из које извире и у коју увире, а коју сада синови пакла и слебденици Новог светоског поретка без Бога желе да униште кроз екуменизам, папизам и глобализам. Уводећи новотарије у Цркви Христовој, скраћивањем богослужења и промјеном њезиног освећеног богослужбеног јулијанског Календара, на захтјев глобалиста, екумениста, паписта, масона и циониста, Сатана жели преко људи који се због свог греха налазе у његовој власти да изнутра уништи Цркву Божију!

Промјеном Православног хришћанског учења изложеног у Никејско-цариградском Симболу Вјере, долази до промјене православног хришћанског схваћања живота, а промјена црквени богослужења и освећеног црквеног јулијанског богослужбеног Календара придоноси промјени људске свијести, обесвећењу и обезбожењу сваког православног хришћанина, и њихово постепено претварање од синова свјетлости који имајући “ум Христов“ живе по Закону Божијем, у синове пакла који живе као слебденици Сатане у лажи и обмани по закону телесних пожуда горе од скота!

Падом Цариграда под власт римски јеретика а затим Турака, и јуначком погибијом последњег византијског цара Драгаша који по својој мајци царици Јелени бијаше СРБскога рода и порода, почела је владавина Антихриста. Цариград је пао због неслоге и издајства његових царева. О томе је писао са правом 1458 године московски митрополит: “Цариград је напустио истиниту православну вјеру. (Мисли се на унију склопљену на захтјев цара у Фиренци 1439 године између Православне Цркве Христове и римокатоличке вјерске заједнице) Али у Русији та вјера још увијек живи, вјера Седам васељенски Сабора коју је Цариград предао Великом Кнезу Владимиру“. Православни хришћани требају да знају да постоји на земљи само Једна Истинита Црква Христова, а то је само наша Света Црква Православна која сва богослужења врши у славу Христову и част Божји Светитеља по освећеном богослужбеном јулијанском Календару, а не Новом и од Цркве проклетом римокатоличком григоријанском или неком другом календару. Два Рима су до сад пала: Стари и Нови. Трећи Рим или Москва још увијек и сада стоји, а четвртог неће бити. Словенима је Богом предодређено да буду наследници Византије. Словенима је Богом предодређено да буду чувари и носоци Православног учења Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве Христове. Словенима је Богом предодређено да буду свуда по свијету проповједници Светог Јеванђеља. Словенима је Богом предодређено да буду синови Божји и неустрашиви борци “за Крст часни и Слободу златну“!

Ову божанску мисију у свету пуног безбожника и сатаниста, Славени су добили Божјим провиђењем преко своје Мајке Цркве – Цариградске Патријаршије. Она се налази још увијек у турскоме робству окована ланцима екуменизма, папизма и глобализма. У очекивању помоћи вјерне дјеце своје цариградска Патријаршија сада живи од трговине и продаје слебденицима Антихриста наше Свете вјере Православне. Али Православни Славени су слава Богу још увијек живи. Они су Богу вјерни а Цркви Христовој одани до гроба. Словене је зато лакше уништити, него њихову православну хришћанску свијет промјенити!

Нека зато свако зна, да без сагласности Старог СРБског Рођака, Господа нашег Исуса Христа, да без воље Божије, Нови и од Цркве Христове проклети римокатолички григоријански календар неће проћи, да екуменизам неће проћи, да глобализам неће проћи, да јереси неће проћи, да папизам неће проћи. Узалуд снују римске Папе о уништењу Православља. Људи снују а Бог одређује. Стражаримо зато и будимо опрезни. Пазимо на вијеме јер су дани зли. Будимо до краја свог живота Богу вјерни а Светом Православљу одани до гроба. Народи и појединци који непознају своју прошлост и своју Свету Вјеру Православну или који се одричу из незнања или због своје Јудине склоности издаји Господа нашег Исуса Христа, животног искуства и учења својих Славних Претака, немилосрдним Законом Живота подлежу зато вечном суду Закона Божијег. Бог је љубав, истина и правда без које нема Светог Православља нити животне среће и напретка у садашњој долини земаљског плача!

Да Православни хришћани неби попут римски јеретрика вјечно плакали у паклу огњеном, они требају да стоје чврсто и непоколебљиво у вјери Светих Богоотаца и Богомајки својих. Наша Света вјера Православна јесте једина и права вјера и учење Господа нашег Исуса Христа. То је божанска вјера права која Христове слебденике учи: “Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“. То је вјера православни хајудка и ускока “за Крст часни мученика, за Слободу заточника“. То је вјера која је од Бога само “једанпут дана Светима“. (Јуда 1,3) Умјесто непотребни расправа које узалуд водимо са папопоклоницима који признају и који се клањају Антихристу, а који од нас траже да се сјединимо са јеретицима, боље би нам било да губу своју требимо из тора, боље би нам било да као истинити борци за спас и васкрс Светог Православља тражимо од својих свештеника и епископа који остадоше Богу вјерни а Цркви Христовој и народу своме одани до гроба, да се Православни хришћани уједине међусобно у Новој Визатији под Тречим Римом, у којој ни један од православних хришћански народа неће изгубити свој национални идентитет, нити љубави према својој Светој Отаџбини!

Чувари наше Свете вјере Православне због велике изадаје Цркве Христове од стране појединих свештеника и епископа који би требали по природи свога позива и положене свештеничке заклетве Богу и народу да буду први на бранику Светог Православља, нису зато више само Православни краљеви и властела којих више нема, нису само наши свештеници, епископи и јерарси. Чувари нашег Светог Православља јесу прије свега побожни Православни хришћански народи који никада неће пристати на сједињење са римским јеретицима на штету Светог Православља, и који се никада неће покорити Антихристу којег преставља Папа у Риму. Неће се спасити Трећи Рим и наше Свето Православље преговорима и савезом са непријатељима Божијим. Православни хришћани спасиће се само својом духовном обновом и повратком Богу, кроз своју Православну вјеру и учење Господа нашег Исуса Христа. Од духовног препорода Православни хришћански народа који треба да буде видан из њиховог богољубивог и слободољубивог начина живота који треба да буде по Закону Божијем, зависи опстанак или нестанак Светог Православља!

Велике жртве које су поднијели славни преци наши ради очување Светог Православља, њихово недостојно потомство сада омаложава и скрнави кроз екуменизам, папизам и глобализам. Зато смо ужасну казну платили и Цариград још и сада због тога у робству страда. Али нека знају пријатељи Божији и непријатељи Цркве Христове да је синовима и кћерима Светог Православља главна брига сада Православно хришћанско јединство, слога и слобода у Христу Исусу Господу нашем. Ново време долази. Време духовне обнове и препорода Православних народа по учењу Седам Светих Васељенских Сабора. Време екуменизма, папизма и глобализма је на измаку, а са њима и време опортунистима, неутралицима и неборцима. Бог тражи борце који ће да ревнују за нашу Свету вјеру Православну. У Отаџбини и труђини таквих вјерника има. Право Православље јесте Православље које се лако може препознати. Корени тога Православља јесте истинито учење Господа нашег Исуса Христа, раширеног по свијету од Светих Апостола, а објаснитог од Светих Отаца Седам Васељенских Сабора. Шта је против тога, Православље није. Православље се никада не може помирити и сјединити са погрешним и антихришћанским учењем екумениста, паписта и глобалиста. Тренутно Сатана кроз екуменизам, папизам и глобализам тлачи Цркву Христову. Међутим, ускоро долази ново време ликвидација паписта, екумениста и глобалиста и васкрс Светог Православља. У то ће се ускоро увјерити сви непријатељи Православља, сви непријатељи Богочовјека Исуса Христа!

Синови и кћери Светог Православља, ријечи Светог Марка Ефеског и сада су актуалне као и прије 575 година када су оне изговорите. Оне и сада одјекују попут сионских труба Православном васељеном храбрећи уплашене и будећи из сна успаване, и из обамрлости равнодушне вјернике Свете Цркве Христове. “Нека нико не господари у нашој вјери, ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само једини Бог, који нам је сам кроз Своје ученике предао ту вјеру“. У то име поздрављам синове и кећри Светог Православља са нашим древним хришћанским поздравом:

“С нами Бог, и јест и будет“! ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ СМРТ!

Свештеник Михаило В. Микић

Објављено 11.мај 2014

2006-20014 ©новинар.де