logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    880 пута прочитано    Датум: 7.05.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

12webПошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 07.05.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Дванаести наставак

Одбијањем да се врати у Србију да води рат против Нацизма Тито је “признао укупне војне слабости партизана – недостатак локалне подршке за комунисте у Србији – да су чак и његови главни саветници схватили да је Србија а не западна Југославија критично подручје за борбу против Немаца – и да му је и у вези самога рата и послератног доба основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за остварење својих циљева”!!!

Пошто Титов покрет није био нити антифашистички, нити ослободилачки – не постоје никаква ‘два покрета’ како се то и данас обмањује!

 ***

Детаљни коментар Дванаести наставак

(Странице од 133 до 139 – четврти део)

Поднаслов “Тито одбија Стаљинова наређења да се бори против Немаца и да сарађује са Михаиловићем”

Макдауел такође залази и у Титову личност. Стиче се утисак да Макдауел на основу расположивих докумената закључује да је циљТитове мисије да “по сваку цену очува ‘војску’ којом би се докопао власти у Југославији а можда и шире – не улазећи притом у превелике обавезе према Черчилу или Стаљину”! Пошто овај закључак следи безпоговоран доказ да Титова војска није била нити војска у правом смислу тог појма, нити је учествовала у рату против Нацизма више – из тога произилази чињеница да Титов циљ у рату више – више није био да “сачува њему одану војску – него њему одано ‘језгро” – јер чак и “Титови највернији симпатизери кажу да су Титове снаге при сваком нападу морале да се више – повлаче”, па чак и сам Маклејн каже да је “Титов одговор на општи напада био пребацивање већег дела његових снага што је могуће брже у други део земље”! Незадовољство бежањем иде чак толико далеко да “1943. када је Михаиловић ангажовао све своје снаге да помогне Русима на јужноруском фронту и Савезницима на Источно медитеранском – део Титовог личног круга и већином ветерани Шпанског грађанског рата – тражили су тада да се и главнина партизанске војске из западне Југославије упути на ратишта у Србији”! Тито је наравно одбио тај предлог, као што је већ наведено у једном од коментара ранијих наставака.

Међутим, Макдауел устврђује да је овим одбијањем Тито потврдио “четири битне ставке”:

“Признање укупне војне слабости партизана – признање недостатка локалне подршке за комунисте у Србији – признање да су и његови главни војни саветници схватили да је Србија а не западна Југославија критично подручје за борбу против Немаца, и четврто – признао је и у вези самога рата и послератног доба да му је основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за остварење својих циљева”!!!

И пошто чак и Черчилов лични фалсификатор, бригадир “Маклејн, сматра о борбеним капацитетима комуниста (док су били) у Србији да су се комунисти без локалне подршке стално налазили на ивици потпуног уништења“ – Макдауел закључује да су “анализом ратног и поратног мита да је Титов ратни допринос Савезницима био битан” – уствари лажан – и да су “многи прихватили тај мит као сушту истину не схватајући да су дезинформисани” и “заведени Титовим пропагандним тврдњама” – јер “људи који су служили међу партизанским (Титовим) снагама на терену – нису били у могућности да дођу до аутентичних и независних информација у погледу политичке или војне снаге тог покрета, и да је чак и OSS био принуђен да се за своје закључке готово у потпуности ослања на тврдње…” – фамозног агитпропа, фамознијег чак и од Влаховићевог наводно Коминтерниног радија – лажне информације од такозваног “партизанског Врховног штаба”!

Од свих фатаморгана Черчиловог Маклејна претварање лажи Титовог агитпропа у наводно веродостојне податке… можда је најпокваеринја фатаморгана!

И наравно, баш зато “у вези са тим, Макдауел помиње бригадира Фицроја Маклејна – “наводно најодговорнијег за подршку партизанима с ‘највиших нивоа у Британији”, (што ће рећи премијера Черчила и његове подређености ‘тајним утицајима’), када је у “Каиру у приватним разговорима бригадир Маклејн говорио да никада није био у ситуацији да лично види више од 30.000 партизана” – и када му је потпуковник “Вејл на то узвратио да је можда бригадир Маклејн био у прилици да – ‘чује’ о толиком броју – али да толики број сигурно – није никад видео”!

Међутим, наведена доцнија дискусија са потпуковником Вејлом доказује да је завереничка издајничка конспирација провалила чак и у редове самог OSS-а:

На доцније приговоре да тврђења Титовог штаба – не могу да се прихвате као истинита – без de facto проверавања – исти “потпуковник Вејл (Weil), шеф мисије OSS код Тита – изнео je своје ‘убеђење’ да партизанска војска броји око 300.000 сталних, наоружаних војника у сталним јединицама – да они у просеку имају око 20 година – да маршал Тито ужива већинску подршку свих водећих националних група у Југославији – и да партизанске вође дефинитивно намеравају ‘да стрпају целу Југославију у свој џеп’ чим се Немци повуку – те да ће ‘ликвидирати’ сваку групу која се томе супротстави”!

Међутим, иако је Вејл “отворено признао да те изјаве потичу из партизанског Врховног штаба и да ни амерички ни британски официри за везу – нису могли да обаве задовољавајућу, независну проверу тих тврдњи” – ипак Макдауел сматра издајничким став пуковника Вејла – који упркос свему тврди:

“Америка треба да подржи партизански покрет”!

И да треба да га ‘подржи’ – и то “на реч”!

И да “nије нa америчким официрима у Југославији да проверавају партизански покрет и његове тврдње”!

Макдауел сматра Вејлову одбојност према проверавању директно супротном основним принципима OSS-а – јер баш због те одбојности “ни амерички али ни британски обавештајци – нису могли да дођу до вердостојних података”!

Иако и сам Вејл каже да “америчкој мисији у штабу – није било дозвољено да присуствују борбама или саботажама” – Вејл не каже… зашто им је било забрањено!

И зато што је Вејл водио америчку мисију при Титовом штабу и “директно био најодговорнији за преокрет у политици председника Рузвелта – од пружања подршке легитимној југословенској влади и признавања огромног доприноса генерала Михаиловића савезничком ратном напору – у безусловну, искључиву и трајну подршку вођи комуниста, Титу, који је отворено одбијао да изврши Стаљиново наређење и да се бори против Хитлера и сарађује са генералом Михаиловићем” – зато Макдауел такав његов утицај сматра противним принципима OSS-а и издајништвом суштине рата и циља Победе у рату…

Враћајући се на Тита, Макдауел га сматра једном “од најчудноватијих личности Другог светског рата – необично способног да привуче обожаваоце – али мало или нимало кадрог да задржи њихово поштовање.” Иако Макдауел не поставља питање да ли је Тито чудан зато што је Јуда Завере – он у завшним деловима овог поглавља наводи своје закључке о Титу:

Под један:

“Партизански покрет у Југославији током Другог светског рата, предвођен Титом – израстао је у значајан политички и војни фактор” – али “само у мери у којој су га Англо-американци подржавали и помагали му да се развије”!

“Совјетска војна помоћ Титу – иначе совјетској творевини – била је занемарљива – а и морална подршка је стигла касно и уз оклевање”!

“Доступни подаци намећу закључак да су Совјети очекивали да ће се југословенски комунисти показати војно бескорисни као и њихови другови у свим балканским државама изузев Грчке.”

“У прво време, постојала је снажна совјетска дипломатска и психолошка подршка генералу Михаиловићу, која је трајала до касно у 1944. Чак и 1944, када су партизани наставили да испољавају веома слабу способност или спремност да нанесу штету Немцима, или буду подршка Савезницима, Совјетска влада настојала је да пошаље војну

мисију код генерала Михаиловића – али су је од тога одвратили Британци који су, без одвише размишљања о последицама – подржали Тита“!

Под два:

“Погрешно је за Тита мислити да је првенствено био ‘комунонационалиста’.”(Овде свакако треба проверити тачност превода!)

“Већ на почетку 1943. он је показивао намеру да користи свој положај неког – ко ужива подршку трију Савезника – зарад стицања личног утицаја, чак и моћи, у ширим, регионалним размерама.”

“Тито је показивао дубоко интересовање за развијање помесних комунистичких група, или комунистички оријентисаних држава, широм Источне Европе.”

“Познато је да је до 1944. имао агенте у Палестини који су одржавали везе са извесним јеврејским комунистичким елементима, и још даље – у Индији, Бурми и Индонезији.”

“Не треба заборављати да су унутрашња трвења, завере и противзавере, биле ендемске у Комунистичкој партији (бољшевицима) од њеног настанка, а да је Тито производ такве Партије.”

Под три:

“Према Титовој замисли и делању од краја 1941, задатак вође партизана у

Југославији био је у суштинској супротности са сталним и изричитим наредбама совјетског комунистичког врха. Зато што је тако схватао своју мисију – чему је усмерио и у извесној мери и – жртвовао (жртвовао!) партизански покрет у Југославији – може се укратко и истинито рећи да се деловање пртизанског покрета сводило на следеће”:

“Да се искористи стање рата, немачка и италијанска окупација, и настанак југословенског националистичког покрета (превод ‘националистичког’ мора да је грешка преводиоца јер Макдауел у целом спису Михаиловићев покрет доследно назива националним а не националистичким) у земљи да би се оформило војно и политичко језгро у земљи које ће”:

“Омогућити Титу да из рата изађе као пуноправни владар Југославије, и важан чинилац у очекиваној комунистичкој структури моћи – која неће нужно бити под управом Москве.”

Овај Макдауелов закључак доказује: Прво – понављање изигравања Руске Револуције претварајући је у бољшевичку – анти-руску! Друго – можда су Макдауелови закључци најтачнији одговор на питање чији је Тито Јуда! Треће – чак да Макдауел није написао ништа друго осим ових закључака – ови закључци – поразни по рекламирану лаж – довољан су разлог због којег је његов рукопис забрањен у Америци! И четврто, иако ће Макдауелове продубљеније документације тек уследити – пошто Титов покрет није био нити антифашистички, нити ослободилачки – не постоје никаква ‘два покрета’ како се то данас обмањује… Тито је на самом почетку, захтевао од Драже да му преда команду – да ‘преузме’ устанак како је Титов задатак дефинисала британска обавештајна служба! Дража је наравно одбио Титов предлог. На шта је Драгиша Васић, такође присутан разговорима, доцније питао Дражу која је ово багра и шта њима даје право да захтевају команду над устанком… и чак је био толико огорчен да је предлагао да се Тито смакне – на шта је Дража одговорио: како можете и да помислите тако нешто када сам ја Титу дао часну официрску реч да му се ништа неће догодити…

 

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”.

 

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Дванаести наставак, странице од 133 – 139 (четврти део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

Радећи после рата у Вашингтону као високи специјалиста за Совјетски Савез у америчкој војсци, имао сам прилике да више пута разговорам о совјетској ратној политици са избеглим совјетским дисидентима, међу којима је било и бивших чланова интернационалног апарата Комунистичке партије у Совјетском Савезу. Ти су успели да избегну Стаљинове чистке, али се претпостављало да су остали верни комунизму. Истовремено, одржавао сам редовне односе са оба¬вештајним службама наших пријатеља у Западној Европи, као и са пребезима из Источне Европе. Овде ћу стога сумирати оно што сам успео да о Титу сазнам из разних формалних и неформалних извора.

За почетак, ваља имати на уму да је Тито годинама пре почетка рата врло веро¬ватно био не само совјетски држављанин и несумњиво члан Комунистичке партије Совјетског Савеза, већ и званичник који је неко време уживао поверење совјетског комунистичког апарата. Иако му је Стаљин донекле веровао, постоје назнаке да је сумњао у његову способност да предводи југословенске комунисте у рату. Наиме, од избијања Другог светског рата, југословенска Партија је више него пре тога патила од унутрашњих неслагања и отворених сукоба. И британски и француски обавештајци добијали су извештаје о отвореном насиљу у хрватским и албанским партијама, при чему су сви учесници тврдили да имају подршку Москве. Од већег значаја, међутим, и вероватно с тим у вези, били су стални извештаји о инфилтра¬цији троцкиста у југословенску Партију, нарочито у Хрватској.

И мисија у Југославији поверена ми 1942. била ја добрим делом обустављена из предострожности због тог сукоба. Иако смо изнова добијали извештаје током рата да сâм Тито управља тим дисидентима – а повремено је и било очито да има користи од комунистичке инфлитрације савезничких служби током рата – не знам за икакву потврду таквих тврдњи. Штавише, из неких поратних контаката с бившим члановима московског интернационалног апарата, чуо сам да је при свом разлазу са Стаљином и потом, Тито бар донекле уважавао ставове жданов¬ске фракције совјетске Партије. Сматрам, међутим, да га најпре ваља посма-трати као „слободног стрелца“ међу комунистима, уз то изузетно посвећеног личном уздизању.

У ретроспективи, и данас се слажем са закључцима до којих сам званично дошао у Вашингтону по завршетку рата: да је од јесени 1941. до јесени 1944 – када су његове снаге дошле под совјетску команду – Титов непосредни и свесни циљ био да устроји и очува, по сваку цену, снажну војску којом би се докопао власти у Југославији – а можда и шире – не улазећи, при том, у превелику оба¬везу према Черчилу или Стаљину. И савезничке и немачке обавештајне службе су наиме утврдиле да је његов не само тактички но и стратешки ратни циљ искључиво био да створи и одржи професионалну, лично њему одану војску.

И, једино зарад тога користио је и британске и америчке официре који су били опчињени његовом личношћу, иако су му морали признати бар једну слабост. Наиме, професор Роберт Ли Вулф са Харварда, један од најугледнијих Титових симпатизера, написао је да су његове главне снаге „при сваком нападу морале да се повлаче.“ (Вулф, Балкан у наше доба /Wolff, The Balkans in Our Time/ стр. 211; Маклејн, Јеретик /The Heretic/, стр. 166)

Бригадир Фицрој Маклејн, мада веран одлуци премијера Черчила да англо-америчку војну и политичку подршку у Југославији подари искључиво Титу, написао је:

„Још једанпут, Титов одговор на општи напад (…) био је да пребаци већи део својих трупа што је могуће брже у други део земље.“

Још важнија, па и веома необична, јесте следећа изјава председника Тита 1953, у односу на критични период из јуна 1942. и врхунац Хитлерове велике офанзиве на Истоку, када је генерал Михаиловић ангажовао све своје снаге да контраофанзивом помогну Русима на Јужноруском фронту и Савезницима на Источномедитеранском. Високи комунистички официри, део Титовог личног круга и већином ветерани Шпанског грађанског рата, тражили су тада да се и главнина партизанске војске из западне Југославије упути на ратишта у Србији.

Но, коментаришући такав нормалан и примерен предлог својих војних про¬фесионалаца, Тито је 1953. казао:

„Тада сам био изричито против тога, и другови су се одмах сложили. Рекао сам да у Србији немамо услова да водимо рат с пет бригада (целокупна пар¬тизанска снага у том периоду), да су прилике неповољне, и да бисмо се само истопили. Наша елита била би уништена – пет бригада политички врло свес¬них и зрелих људи. Рекао сам да би требало да одемо негде где бисмо нашли масовну базу (…) то јест у западну Босну.“ (Цитирао Милорад М. Драшковић у свом делу Коминтерна и устаначка активност Комунистичке партије Југо¬славије од 1941. до 1942)

При том, овде ваља уочити четири брло битне ставке: Прво, Титово признање укупне војне слабости партизана,

Друго, његово признање недостатка локалне подршке за комунисте у Србији,

Треће, признање да су и његови главни војни саветници схватали да је Србија, а не западна Југославија, критично подручје за борбу противу Немаца, и

Четврто, његово искрено признање – у вези самога рата и послератног доба – да му је основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за оства¬рење својих циљева.

Да не би било забуне око тога да ли је у Србији било других комунистичких војних јединица кадрих да битно допринесу ратном напору, ваља погледати сле¬дећи коментар британског бригадира Маклејна о борбеним капацитетима кому¬ниста у Србији:

„Гоњени од Немаца, Недића (немачки марионетски вођа у Србији), четника (српских националиста), Албанаца и Бугара (мањина у јужној Србији, у то време непријатељски настројених према Титу и комунизму), без подршке локал¬ног становништва, без додира са друговима у осталим деловима земље, слабо наоружани и опремљени, стално су се налазили на ивици потпуног уништења.’’ (Исто, стр. 228.)

Важно ми је да закључим ово разматрање Титове улоге у Другом светском рату и анализом невероватног и раширеног ратног и поратног мита да је његов ратни допринос Савезницима – Британцима, Совјетима, и Американцима – био битан. Несумњиво, многи ваљани људи су тај мит прихватили као сушту истину, мада на кратко, будући дезинформисани. На више места овде цитирао сам не само документе војнообавештајне службе за Југоисток, са терена и у Вашингтону, већ и изјаве неких способних и поштених особа које су, привремено заведне, прихватиле Титове пропагандне тврдње. Зарад разматрања мита о Титу зато у целости наводим свој званични извештај са Југоисточног ратишта од 22. јуна 1944, уз изводе из три моје званичне поратне студије из Вашинтгона, које додатно расветљавају тај мит:

„Долепотписани је недавно водио дуге разговоре са господином Џојсом (Joyce), високорангираним званичником Стејт Департмента при штабу OSS-а у Барију, Италији, као и са америчким потпуковником Вејлом (Weil), шефом мисије OSS код Тита, обојицом на веома одговорним положајима са којих су спроводили америчку политику према Титу. У сусретима са том господом, доле¬потписани је нагласио своју велику заинтересованост за аутентичне информа¬ције о Титовој политичкој и војној снази и делотворности као вође. Оба контакта понашала су се пријатељски и сарађивала су – господин Џојс испољавајући уме-реност, а потпуковник Вејл отворену наклоност према Титу.

У суштини, међутим, закључак и једног и другог био је да људи који су служили међу партизанским (Титовим) снагама на терену, нису били у могућности да дођу до аутентичних и независних информација у погледу политичке или војне снаге тог покрета, и да је OSS био принуђен да се за своје закључке готово у потпуности ослања на тврдње партизанског Врховног штаба.

Посебно је потпуковник Вејл, на основу личног искуства у Југославији, наглашавао да Британци нису били ништа успешнији од Американаца у провери тих тврдњи. У вези са тим, поменуо је бригадира Фицроја Маклејна – наводно најодговорнијег за подршку партизанима с ‘највиших нивоа у Британији’ (што ће рећи премијера Черчила) – с којим је потпуковник Вејл у пријатељским одно¬сима. Долепотписани је усто чуо од високо рангираног и добро обавештеног извора у Каиру да је у приватним разговорима бригадир Маклејн говорио да никада није био у ситуацији да лично види више од 30.000 партизана. Потпуков¬ник Вејл је на то казао да је можда бригадир Маклејн био у прилици да установи толики број, али да толики број сигурно није и видео.

Став господина Џојса био је да је особље OSS-а из Југославије подносило извештаје ‘импресионирано’, да су се емотивно уплели, те да им је недостајало искуства за састављање ваљаних извештаја. Он лично није видео доказе који би подржали партизанске тврдње прихваћене од већине – о војсци од 200–300.000 бораца – лично сумњајући у њихову тачност. Господин Џојс препоручио је пот¬пуковника Вејла долепотписаном као официра најпозванијег да изложи чиње¬нице повољне по партизане. Потпуковник Вејл је изнео своје убеђење да пар¬тизанска војска броји око 300.000 сталних, наоружаних војника у сталним једи-ницама, да они у просеку имају око 20 година, да маршал Тито ужива већинску подршку свих водећих националних група у Југославији, и да партизанске вође дефинитивно намеравају ‘да стрпају целу Југославију у свој џеп’ чим се Немци повуку, те да ће ‘ликвидирати’ сваку групу која се томе супротстави.

Он је отворено признао да те изјаве потичу из партизанског Врховног штаба и да ни амерички ни британских официри за везу нису могли да обаве задовоља¬вајућу, независну проверу тих тврдњи. За време нашег разговора, он је истицао и немогућност да се провере партизанске тврдње и инсистирао да, на крају крајева, бројке и статистике немају важност у поређењу са потребом да се ‘ти парти¬зани’ подрже. Показао је очито нестрпљење и због аналитичара у Вашингтону и оних на попришту који су не само њега непрестано ‘давили’ тражећи ‘независне доказе’ за партизанске тврдње и питањима о њиховој будућој политици.

Долепотписани мора да закључи да је политика коју заступа потпуковник Вејл заправо да Америка треба да подржи партизански покрет на реч и да није на америчким официрима у Југославији да проверавају тај покрет и његове тврдње. Његова одбојност према коришћењу америчког особља за посматрање и извешта¬вање о партизанима стално је искрсавала током нашег разговора. То располо¬жење, које је долепотписани приметио код једног броја људи из OSS, као и међу британским официрима који су били повезани с партизанима, јесте, изгледа, и био разлог зашто они нису могли доћи до обавештајних података о њима.

Мора се претпоставити да је релативни недостатак ‘балканског’ искуства и код Британаца и код Американаца при партизанском Врховном штабу један од узрока њиховог неуспеха да сачине независну процену партизанске војне и политичке снаге. Са војног становиштва, међутим, чини ми се да би се – ако се то заиста жели – могле направити употребљиве процене њихове укупне снаге личним оцењивањем снаге мањих јединица. Но, када је долепотписани упитао колика је била просечна снага партизанских батаљона и поменуо процене из неколико извора, потпуковник Вејл је инсистирао да ниједан амерички ни бри-тански официр није био у положају да изброји колико је људи у њима или да утврди њихов број у бригади или дивизији. Разговор је открио и то да већи део америчког особља у партизанском Штабу нема могућности да присуствује бор¬бама или саботажама.

Потпуковник Вејл је сâм казао и ‘да није било могуће проверити веродос¬тојност партизанских тврдњи о немачким губицима, запленама непријатељског ратног материјала, или о уништавању комуникација’.’’

И то је човек који је водио нашу мисију при Титовом штабу, за кога сам из добро обавештених извора сазнао да је директно најодговорнији за преокрет у политици председника Рузвелта – од пружања подршке легитимној југосло¬венској влади и признавања огромног доприноса генерала Михаиловића савез¬ничким ратном напору, до безусловне, искључиве и трајне подршке слободном стрелцу и вођи комуниста, Титу, који је отворено одбијао да изврши Стаљиново наређење да се бори против Хитлера и сарађује са генералом Михаиловићем! На крају овог поглавља о Титу, навешћу и изводе из три моје поратне званичне студије, написане док сам био на положају високорангираног специјалисте за Совјетски Савез у америчкој војсци, не бисмо ли још боље разумели Тита, јед¬ног од најчудноватијих личности Другог светског рата, необично способног да привуче обожаваоце, али мало или нимало кадрог да задржи њихово поштовање.

1. „Партизански покрет у Југославији током Другог светског рата, пред¬вођен Титом, израстао је у значајан политички и војни фактор само у мери у којој су га Англо-американци подржавали и помагали му да се развије. Совјетска војна помоћ Титу – иначе, совјетској творевини – била је зане¬марљива, а и морална подршка је стигла касно и уз оклевање. Доступни подаци намећу закључак да су Совјети очекивали да ће се југословенски комунисти показати војно бескорисни као и њихови другови у свим балканским државама изузев Грчке. У прво време, постојала је снажна совјетска дипломатска и психолошка подршка генералу Михаиловићу, која је трајала до касно у 1944. (…) Чак и 1944, када су партизани наставили да испољавају веома слабу способност или спремност да нанесу штету Немцима, или буду подршка Савезницима, Совјетска влада настојала је да пошаље војну мисију код генерала Михаиловића – али су је од тога одвратили Британци који су, без одвише размишљања о последицама, подржали Тита.“

2. „Погрешно је за Тита мислити да је првенствено био ‘комунонационалиста’. Већ на почетку 1943. он је показивао намеру да користи свој положај неког ко ужива подршку трију Савезника, зарад стицања личног утицаја, чак и моћи, у ширим, регионалним размерама. (…) Тито је показивао дубоко инте¬ресовање за развијање помесних комунистичких група, или комунистички оријентисаних држава, широм Источне Европе. (…) Познато је да је до 1944. имао агенте у Палестини који су одржавали везе са извесним јеврејским комунистичким елементима, и још даље – у Индији, Бурми и Индонезији. (…) Не треба заборављати да су унутрашња трвења, завере и противзавере, биле ендемске у Комунистичкој партији (бољшевицима) од њеног настанка, а да је Тито производ такве Партије.“

3. „Према Титовој замисли и делању од краја 1941, задатак вође партизана у Југославији био је у суштинској супротности са сталним и изричитим наред¬бама совјетског комунистичког врха. (…) Зато што је тако схватао своју мисију – чему је усмерио и у извесној мери и жртвовао партизански покрет у Југославији – може се укратко и истинито рећи да се деловање пртизанског покрета сводило на следеће: ‘да се искористи стање рата, немачка и италијанска окупација, и настанак југословенског националистичког покрета у земљи да би се оформило војно и политичко језгро моћи које ће омогућити Титу да из рата изађе као пуноправни владар, Југославије, и важан чинилац у очекиваној светској комунистичкој структури моћи – која неће нужно бити под управом Москве’.“

Наставиће се…

У следећем наставку први део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”.

 

Григорије у католичком олтару се моли са римокатолицима!?
Григорије мало политичка позиција, па онда опозиција а сталн…
Posted 2 weeks ago

Имамо нову звезду у успону. Довољно је што је против Вучића, кога брига за јавно изговорену хулу на Светог Духа, ријеч бабунску- filioque?

Октобар 2019, Фејсбук профил Б.Т.

***

Римокатолички клер је имао…

Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Posted 1 month ago

Чудан је животни пут владике Лонгина. Сав његов живот је закулисана игра. Из своје далматинске епархије за време рата 1992 године побегао је у далеку Аустралију где га ни један…

ВЛАДИКА СПЦ ПРОТИВ ГИДЕОНА ГРАЈФА
Владика СПЦ против Гидеона Грајфа
Posted 1 month ago

Владика тврди да изралески историчар и борац за истину о Јасеновцу у својој књизи увећава број жртава Јасеновца.
13.10.2019; извор ФГ Историја Срба
***
Владика СПЦ Јован Ћулибрк назвао је израелског историчара Гидеона…

Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Posted 5 months ago

Текст петиције свештенства СПЦ у Америци против владике западноамеричког Максима Васиљевића.
***

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Београд, Србија
29. март 2019
Сан Дијего, Лос Анђелес, Лас Вегас, Чикаго

 

Вашa Светости, Високопреосвећени и Преосвећени оци Светосавске…

Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Posted 5 months ago

Ово катастрофално питање није упућено само Митрополиту Амфилохију већ свим оним владикама и патријарху који се на задњем сабору у мају, не само обрукаше пред Богом и народом већ у…

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 11 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 11 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 11 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 11 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 year ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
PreviousNext

 

 

 

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo