Вести

Луд од бола, Драган, отац мале Анастасије, препричао је њене последње речи. Анђео измучен пакленим мукама, сањао је да се пресели у своју кућицу, где нема бола, где нема пакла који нам је неко посејао мислећи да је изнад Бога, изнад небеске правде, изнад свега.

Милан Јовановић, 12.04.2014, извор ВЕСТИ

***

Мали анђео је знао да земаљске правде нема.И да је једини пут спаса онај што води на Небо. Стајао сам једног дана уз зид једне онколошке клинике у Београду, где је доктор, који је видео многе дечје смрти, рекао: Мама, тата, идите код свога чеда и олакшајте му последње дане…

Свест ми је мркла, осећао сам како клизим низа зид те онколошке клинике осећајући ужасни бол тих родитеља које сам довео по последњу наду. Наде није било.

Њиховог малишана, тада старог само четири године, неко је осудио на смрт, јер је Велики Сотона са Запада проценио да је свака дечја смрт тако мала, тако небитна у поређењу са Сотониним пакленим планом опстанка по сваку цену.

А, Србија ћути.

Народ који умире у мукама, избомбардован уранијумом и пираленом, свесно жртвован за велики Сотонин експеримент за будућност Запада, где не треба врбовати заморчиће, јер је рат идеална прилика да се наследници Менгелеа истакну, а можда се оките и Нобелом.

Да ли ће невидљиви докторат сада већ покојне Мирјане из Крагујевца икада угледати светлост дана, или ћемо и децу опростити зарад смрдљиве коалиције за својим убицама? Докле сеже морални понор ове, као и претходних власти? Колики данак у крви још дугујемо?

Несрећни Драган Трајковић, луд од бола за мезимицом, тужиће државу, тужиће лекаре, тужиће све за које мисли да су му срушили живот и узели дете које је гајио од кила меса.

И у праву је.

Али, ко ће на суд извести Сотону што је на Србима и српској деци испробавао уранијум и пирален и уредно бележио: толико рођених, толико преживелих, толико умрлих; Посебан сектор – Врање, породица – Трајковић, јединка – Анастасија. Анастасија, што је мајци и оцу рекла „ништа ме не боли, не секирајте се“, а медицинској сестри „не могу више…“

Грешна ми душа, избегао сам сахрану детета чије сам родитеље гледао како ужаснуто слушају доктора који каже: „Мама, тата, идите код свога чеда и олакшајте му последње дане…“ Тај мали анђео, који би ових дана, да није било Сотоне, требало да напуни једанаест година, да иде у школу, да тера лопту и гања сукњице својих другарица, последње је рекао: „Мама, не дај ме…!“

На његовом гробу играчкице и заустављено време. Како да кривим грешне лекаре, како да њихове дијагнозе буду узрок смрти напаћених малих душица!

Коме да судимо, кад је Сотона, тај пали Божји анђео, завладао светом, како да заборавимо оно „Срећан Ускрс, Срби!“ на бомбама које су падале на овај намучени народ, на бомбама које су децу убијале на ноши и шлогиране старце у болничким креветима усред Београд, отвореног града, коме нису праштали ни Поћорек, ни Хитлер.

Мала Анастасија сахрањена је са сузом залеђеном у оку и поруком на уснама коју никад нико неће одгонетнути. У белом сандуку, симболу невиности и уз врисак до неба. Да није било „милосрдног анђела“, не би било ни њене смрти. Ви, Сотоне, који сте у своје руке узели правду, горећете у паклу, а ми ћемо вас, упркос свему, жалити, јер ће ваша смрт бити вечна. Али вам децу никада нећемо опростити. Бог нека вам суди, тамо, у оној кућици где је кренула намучена душа мале Анастасије.

Смрт, свуда смрт нејаких и невиних, какав је ово живот, какав је ово мир…

Господе, спаси и помилуј.

Милан Јовановић, 12.04.2014 VESTI

извор ВЕСТИ

http://www.vesti-online.com/Vesti/Komentar/395828/Vise-od-bola

**
**
**

08. 04. 2014. 08:36х | Блиц| фото: Д. Ђорђевић величина текста:+-

Умрла мала Анастасија

Анастасија Трајковић преминула је у свом дому у Врању. Анастасија је имала ретку врсту тумора, а лечење је покушано, између осталог, у Прагу.

Почивај у миру. Анастасија Трајковић је била ученица трећег разреда Основне школе „Радоје Домановић“ у Врању. Девојчица је имала 11 протонских зрачења, али је због погоршања болести из Центра за протонско зрачење пребачена у другу педијатријску клинику за онколошке пацијенте.

Дете је пре годину дана оперисано у Нишу због полипа. Онда је утврђено да није полип у питању, већ малигни тумор, због чега је у Београду издржала четири циклуса хемотерапије без потребе. Уследила је нова дијагноза – тумор хордон.

Након тога је Анастасија издржала још четири операције. Изгубљено време употпунио је и РФЗО, односно првостепена комисија која је одбила захтев родитеља, иако је имала све законске услове за одлазак на протонско зрачење. Након притиска јавности, другостепена комисија је одобрила путовање у Чешку.

извор ВЕСТИ

http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/394783/Umrla-mala-Anastasija

***
***
***

22. 04. 2014. 12:01х | Д. Ђорђевић – Вести | фото: Д. Ђорђевић

Бол и туга за малим анђелом не престају

Пре него што је малена Анастасија Трајковић из Врања, оболела од хордома отишла на вечни починак, посредством Редакције „Вести“ за њену породицу стигла је подршка у виду донација од 110 долара Зоре Иванишевић из Мелбурна и 50 евра анонимног донатора из Визбадена.

Ове прилоге недавно смо уручили оцу преминуле девојчице, Драгану Трајковићу и његовој породици: супрузи Снежани, ћерки Сари (15) и сину Лазару (14). Како кажу Трајковићи, добро ће им доћи да покрију део нагомиланих трошкова око сахране и давања парастоса.

– Хвала тим добрим људима. Изгубили смо наше злато, наш понос… Здравље, а пре свега психа, су нам попустили, али надамо се да ћемо се извући, како бисмо могли да јој одлазимо у вечну кућу, да сузама олакшамо бол и да њену сестру и брата изведемо на пут – каже Драган.

Не заборавља никога

Драган се посебно захваљује свима у земљи и иностранству који су слали помоћ, изразили саучешће и поделили бол са његовом породицом.

– Многи су се јављали, посебно из иностранства. Бојим се да ћу неког да испустим, то је сигурно, али унапред се извињавам. Споменућу оне који су ми свежи у памћењу и којима упућујем једну велику захвалност за помоћ и речи утехе. То су: пензионер Петар из Канаде, Предраг Дурковић из Италије, Јованка из Швајцарске, Мики из Граца, Божица из Немачке, Жељко Спадић из Немачке, избегла лица из Босне која живе у Чикагу, много њих из Шведске, из Француске и много, много других… – наводи Драган.

Затекли смо га код куће у постељи, јер је претходне ноћи имао срчани напад и био у болници.

– Све се догодило брзо. Срце је толико јако лупало, да то није било нормално. Подизао ми се грудни кош, мислио сам готово, излетеће из груди. Не спавам. Анастасијин лик ми је стално пред очима, па не могу да нађем мир. Од децембра 2012, када се јавио тумор хордом на њеном лицу, нисмо имали мира и добро је што још трајемо и живимо. Супруга Снежана се преполовила, нема ни, чини ми се 40 килограма. Тугује, плаче… Чини ми се умрећемо од туге – кроз плач прича Драган.

Имао је лакши инфаркт, али не хаје. Времена за лечење нема, јер свакодневно обилази вечну кућу свог детета, како би му било лакше.

– Стално нам је у мислима питање да ли је могло другачије да буде? Све је настало лошом проценом лекара у Нишу. Оперисали су синусе, па препоручили хомеотерапију. Лекари су нам у Београду рекли да хометерапија никако није смела да се даје. А, несрећно моје дете примило је четири. Сакупљам целокупну документацију. Немамо мира, хоћемо да тужимо несавесне лекаре. Не знам шта ћемо, али нешто морамо да учинимо, да бар мало умиримо савест – каже Драган.

Ни ћерка Сара, која похађа 8. разред, не може тренутно са пажњом прати наставу и стално сања сестрицу Анастасију:

– Све мислим ући ће у собу, јер све ме подсећа на њу. Ујутру гледам да је видим у кревету, а ње нема. Тако сам тужна. О, Боже…

Бол избија из сваког кутка собе у дому Трајковића. Туга се уселила и пара ваздух, који отежава дисање. Испраћају нас сви сузних очију. Син Лазар, стоји код врата, наваљен рукама сакрива надошле сузе и жал за вољеном сестрицом…

извор: ВЕСТИ

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Nemacka/Humanitarni-most/397911/Bol-i-tuga-za-malim-andelom-ne-prestaju