Вести

Поштоване даме и господо, драги гости и пријатељи Беофрума, пре свега желим да Вам се захвалим што сте данас овђе са нама, а организаторима упућујем најискреније честитке за успјешну организацију са жељама да овако наставе у будућности.

Ненад Ђенадија

***

Моје име је Невен Ђенадија, долазим из општине Костајница у Републици Српској по струци сам дипломирани политиколог, а тренутно и студент МА студија међународни односи и дипломатија. У свом досадашњем раду најчешће се и бавим дипломатским и геополитичким темама, а питање Косова и Метохије како са историјске тако и геостратешке позиције је област од мог посебног интересовања и инспирације. Сам повод због ког смо се скупили данас овђе и на овом мјесту је веома тежак, тужан и сигурно га нисмо сами бирали већ нам је на данашњи дан пре 15 година он ултимативно постављен. Тај повод је трајао пуних 78 дана, оставивши за собом хиљаде жртава, огромна разарања, затровану природну средину и отргнуто Косово и Метохију под патронатом НАТО-а, и не само то већ за исти повод није било одлуке Савјета безбедности Уједињених нација, а због њега је 19 земаља чланица НАТО савеза прекршило Повељу УН као и темељна начела међународног права. Вјероватно неки не знају, али ово није била прва акција коју је повео НАТО савез против једног народа. Та прва званична акција је трајала 12 дана, звала се „Одлучна сила“ и била је уперена против истог народа али у Републици Српској, Босни и Херцеговини. Повод за ту акцију као и онај за интервенцију у Србији је веома контроверзан и упитан, те ни до дан данас није јасно и аргументовано доказана кривица Срба ни за жртве на Маркалма ни за жртве у Рачку, што се види и по неким свједочењима у Хашком трибуналу.

Далеко од тога да нисмо имали својих грешака и непромишљених потеза имамо их и данас, али за ове смо већ унапред као народ осуђени и пре него што су се десиле. Наравно желим да кажем да су за мене све жртве исте и да ни једна није нити већа, нити мања од друге, и да свим жртвама треба одати почаст. Жртва није само обичан број, слово на папиру или слика у музеју, жртва је светиња, бол и туга чија год она била. Нажалост и саме жртве се често користе у сврхе манипулације и остварења неких политичких циљева или претензија на дугорочном плану, а то је оно што посебно презирем. Проблем настаје оног момента када заборављамо сопствене жртве, а остављамо простор за оне друге које ће од српског народа направити колективног кривца и непресуђеног осуђеника.

Нама изгледа чак ни то није проблем, кроз историју смо навикли да ту улогу јуначки носимо и кад смо криви и кад нисмо, од НАТО бомбардовања до холивудских филмова. То што неко други константно размишља како да од својих жртви направи добар маркетинг, а самим тим и већу жртву, другоме на штету, то је већ његова лична ствар и ствар његове политизације, а у крајњој линији рекао бих и непоштовања сопствених жртава. Ми овђе данас на наш начин, достојанствено пре свега показујемо да наше жртве нису заборављене и да српски народ није колективни кривац. Оно што мене највише боли данас је однос власти Републике Србије према територији и српском народу Косова и Метохије. Овај однос није искрен и није заштитнички како би требао бити. Нећу сад да причам о огромном историјском и православно – хришћанском значају Космета који није уопште упитан за наш народ и који је немјерљив кроз исту ту историју за цјели западни свијет од 1389. па на овамо. Оно што ћу ја споменути као један свој аргумент кроз призму онога што проучавам је огроман геостратешки значај који Србија губи ионако поразним Бриселским споразумом и немуштим одрицањем од сопствене територије и народа. Навешћу Вам само неколико важних чињеница које иду у прилог овоме. Сви ми знамо шта вода значи за будућност наше планете и живота на њој, па тако и на Косову вода представља веома битан ресурс који покреће све остало.

Да ли сте знали да је Приштина једини главни град неке покрајине у Еворпи који нема своју ријеку ? Да ли сте знали да је језеро Газиводе једини и најсигурнији извор воде у будућности на Косову и Метохији ? Да ли сте знали да се водом из овог језера које се налази на сјеверу Космета у српској општини Зубин Поток снабђевају и хладе генератори двије једине функционалне термоелектране у близини Приштине које су практички једини извор електричне енергије на Космету? Осим воденог богатства посебно треба истаћи и огромно рудно богатство којим располаже територија Косова, а занимљива је и геоморфолошка структура појасева на Космету који су према до сад још незваничним и тајним процјенама нафтоносни. Овоме треба додати и географску пројекцију и значај „Цвијићеве линије“ односно стратешке линије коју је исцртао наш најпознатији географ Јован Цвијић и која се сматра стратегијском кичмом региона и око ње су судбински везани сви геоекономски планови, те о њој морају да воде рачуна све пројекције будућих нафтовода и гасовода. Само из ових неколико чињеница које сам овђе навео, а које изузимају историјско – православни аргумент и нашу носталгију јасно се и недвосмислено види геостратешки значај Косова и Метохије за било кога, а поготово за државу Србију у наредних 50 или 100 година о којима већ данас требамо мислити.

Вјерујем да је власт могла и морала боље да заштити ако ништа бар сјеверни дио и језеро Газиводе, али умјесто тога они су још додатно ружним политичким средствима пођелили и оно мало српског народа што је на Космету остало. Све је то Србији уз додатне жртве пре тачно 15 година донио глобални интервенционализам и интереси уперени против суверене земље. Да је био много прљав показују и подаци о употреби касетних бомби, бомбардовању хемијске индустрије гђе су ослобођене велике количине диоксина, као и употреба осиромашеног уранијума чије послиједице се осјете и данас. Да је Србија тад била послиједња жртва тог интервенционизма и да је послије тога успостављен глобални и трајни мир вјероватно би некако и прихватили то што нам се десило, али нажалост ово су само пусте жеље. Послије Србије били смо свједоци још тежих и жешћих интервенција са још модернијим оружјем и већим размјерама страдања које видимо чак и данас. Све ове интервенције сигурно нису постигле оно што се у медијима и званичним државним политикама НАТО савеза пропагира, али су постигле довољно за оне који су их и осмишљавали. Данас је у Србији захваљујући употреби научно простудираних метода и коришћењу суптилних механизама у обликовању јавног мишљења произведено снажно увјерење да је Србија не само изгубила рат 1999. него да је за тај рат сама одговорна. Идентификовање са агресором је чудна и тужна бољка с којом се неко друштво суочава, она отвара пут управљачкој структури да остварује циљеве самог агресора, претварајући се у његовог клијентистичког послушника. Када су у то клијентистичко коло упрегнути медији који немерљиво утичу на обликовање јавног мишљења, друштво које се идентификује са агресором у ствари је захваћено самодеструкцијом, саморазарањем и самозатирањем. Ово потврђују и ријечи тадашњег потртпарола НАТО савеза Џејмија Шеја који је 1999. Изјавио: „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.

Осим оног повода који нас је овђе окупио желио бих да додам да нас је окупила и жеља да јасно демантујемо господина Шеја који је међу живима и даље обавља функцију унутар НАТО савеза. И не само да га демантујемо, већ да покажемо да осим што нисмо заборавили бомбардовање, нисмо заборавили ни његове ријечи и које је тад изрекао.

Овим би желио и завршити мој први и најдужи говор до сад који није био ни мало лак али је био искрен и из срца. Баш зато што ми је први и што сам говорио на ову годишњицу желио бих некако да га упишем у посебну посвету и за сјећање на оне најтрагичније и најболније жртве. Једна од њих која је постала симбол свих невиних жртава је трогодишња ђевојчица Милица Ракић из Батајнице која је страдала од гелера у свом дому. Марко Симић из Новог Пазара, двогодишњи ђечак који је страдао од разорне бомбе у наручју свог оца Владана. Љиљана Спасић студент четврте године медицине, страдала је у седмом месецу трудноће у самом центру Ниша. Бојана Тошовић и њен тата Божина из Мердара страдали пред својом кућом од гранате. На њиви у Рибници код Врања, погинула је петнаестогодишња ђевојчица Ирена Митић док је са оцем сејала кукуруз. На мосту преко Јужне Мораве у Владичином Хану НАТО бомбе усмртиле су загрљене и заљубљене гимназијалце седамнаестогодишњу Гордану Николић и годину дана старијег Милана Игњатовић. На мосту у Варварину, под бомбама угашен је живот бриљантне математичарке Сање Миленковић кад је НАТО агресор изручио смртоносне бомбе на Варварински мост, и у црно завио десет породица те оставио 27 тешких инвалида. Осим цивилних жртава имали смо и оне војно страдале и херојски од којих би желио да одам почаст пилотима ВЈ Животи Ђурићу, Зорану Радосављевићу и Миленку Павловићу који су животе изгубили у далеко инфериорнијим авионима и борби која је била неравноправна, али потпуно свијесно за одбрану своје земље и знајући у шта се упуштају.

Њима, као и свим осталим војницима и цивилима страдалим у НАТО агресији које нисам побројао нека је вјечна слава и хвала. Хвала и свим онима који су бранили своју државу тада, а који живе и данас и који су заслужили да их Србија не заобрави и да им пружи живот достојан човјека.

Свима Вама још једном хвала на пажњи и Вашем присуству на обиљежавању и помену ове годишњице.

Ненад Ћенадија

http://nevendjenadija.wordpress.com/2014/03/26/moj-govor-povodom-15-godina-nato-bombardovanja-sr-jugoslavije/