Вести

На једном од последњих зборова својих присталица пред изборе, (још увек) ППВ поручио је: „Нама је потребна – Разарујаћа победа, да бисмо створили нова радна места, да бисмо одлучно наставили реформе, да бисмо се пуном снагом борили против корупције“.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 25.03.2014

***

Кад је та и таква победа остварена, ППВ је схватио или му је наложено да схвати, да сам са СНС неће моћи ништа од тога да оствари, и да ће морати да тражи коалиционе партнере међу онима које је из све снаге нападао и кривио за дотадашњу државну пропаст. И тако, опет Тадић, Дачић, Ђилас и ко зна ко све још, на које му је указано са западне стране, иако су се ти и такви толико пута доказали колико неспособни, још више и непоштени, и далеко од српске добробити.

Наравно и дабоме, на овим просторима одавно ништа није случајно, па тако ни повратак Тадића. На Загребачкој ТВ, крајем октобра 2012, питали су га: „Зашто је подржао оснивање СНС–а, нашто је он, без околишења, одговорио: „Морао сам, рекли су ми у Бриселу, да створим јаку опозицију, европску десницу“.

И дабоме, то је имало да буде остварено, Тадић је умео да слуша. Тако се и попео на врх. Извршитељ ове бриселске наредбе био је Мики Ракић, шеф Тадићевог кабинета, који је кабинет био главнији од Цветковићеве владе. Ракић је убрзо пронашао праву везу, Александра Вучића, са којим је склопио блиско пријатељство, оно које ће омогућити нешто што се није могло замислити. Напуштање Шешеља, са свим оним што је припадност њему и његовим настојањима, значило.

То се пријатељство задржало и после Тадићевог пада и Николићевог устоличења, и то је био и разлог што се „жестока борба“ против корупције и криминала водила више речима но делом, један чисти блеф, па су тако сви они који су омогућили корупцију из министарских фотеља, били поштеђени и заобиђени, иако се на речима и даље водила одлучна и жестока борба против корупције.

Јер, сви су ти који су требало да повуку мачка за реп, били Ракићеви људи, дакле – недодирљиви!

И,ето, сада Тадића као кандидата за министра, чак иностраних дела, али и Ракића за министра полиције, што је и логично, јер је цео полицијски апарат остао исти као и из времена Микија Ракића. Уосталом, као и дипломатија из времена Тадићевог председниковања. Чак ни тзв. економски амбасадори, њих 27. и даље се башкаре по свету, чекајући, ваљда, да у недостатку правих и прокушаних људи, они са стеченим иностраним искуством, буду преименовани у праве амбасадоре! А ко зна, можда ће и Динкић ускочити у амбасадоре, јер он већ има званичну дужност на иностраном нивоу, као потпредеедник државог Комитета за сарадњу са Емиратима. На пример, у Вашингтону, ако га не претекне Вук Драшковић, који је био на листи СНС-а на изборима, као амерички човек!

Свашта се ради у овој земљи и још колико ће се још радити, а како и не би, кад још увек важећи државни врх, чине три отпадника. Два од Шешеља и један од Милошевића, ни један по својој памети и способности, и по свом достојанству, већ преко оних којима су толико служили да су дошли до оног степена у том слугерању, да су отпадништвом скренули пажњу на себе.

Ко познаје Шекспировог „Хамлетом“, наћи ће у радикалским дисидентима сличности са Гилдестерном и Розенкранцом, с том разликом што је њихов Хамлет у Хагу, и да су постали то што су постали тек кад се Шешељ нашао у Хагу, јер тек су тада стекли храброст да учине оно што су учинили, једну такорећи историјску издају. Али, и сигурни да их њихов Хамлет неће послати тамо, где је прави Хамлет послао своје отпаднике, Гилдестерна и Розенкранца. Тек, много ружно до саме гадости, јер су у њиховом случају није радило о људском и човечанском прерачунавању, каквих је могло бити и било је у историји, посебно у Француској, кад су чак и Наполеонови маршали и министри знали да га издају, али су то урадили док је он још био жив и активан у својој власти. Ово не само да је гадно већ и ретко кукавички, па и недостојно српског имена, којим се, истина, они више и не бусају у прса, напротив!

Трећи јунак овог отужног, да не кажемо – криминалног, романа, десетогодишњи портпарол Милошевића, који га је политички устоличио, баштиник сличних моралних квалитета претходних типова, напустио је свог творца, исто тако кад је овај био у Хагу, оптужен за „злочине против човечности“, и нагрђен именом другог Хитлера, па су му чак и слику обесили у Нирнбершком музеју нацизма и хитлеризма.

Колико је тај дебели патосарац једна морална наказа види се и по томе, што је, као премијер Србије, без икаквог нужног и обавезујућег простеста, пустио да Милошевићева слика виси, тамо где се чува негативна успомена на највеће монструме човечанства, једва да има потребе на то указивати. Но, то је геачка освета покојном Милошевићу, који је, кад га је посетила делегација СПС – а у Хагу, тражио да се Дачић не само избаци из Главног одбора СПС-а, већ и из странке. Делегација, на челу са Милорадом Вучелићем, је то тражење прећутала, иако је Милошевић још увек био председник странке, ваљда и због тога, што је Дачић, док су они били у Хагу, нашао оне који ће да га подрже у промени идеолошке основе СПС–а, у тзв. демократски социјализам и одлучни европеизам, што ће постати њихова перјаница, Западу добродошла и веома употребљива. Чиме су се стекли услови и начини да чланове делегације, учини беспредметним.

И тако, уместо да они њега лише чланства, лишио је он њих, а оне који су му помогли у овом „послу“, наградио је страначким потпредседничким фотељама, а од споразума са ДС-ом, и министарским. А приличном броју, у јавним предузећима, и директорским фотељама, у којима су они, и у једним и у другим, показали своје изразите и погубне неспособности, што шефа није збуњивало. Он је мислио само на своју каријеру, коју је успео да учврсти помоћу америчких амбасадора, чак тако и толико, да и ако је остао без велике подршке у бирачком телу, и даље фигурира као коалициони партнер апсолутном победнику, СНС.

Са становишта природе њихових „промакнућа“ у државни врх, нема изненађења. Сва тројица припадају једном истом соју људи на које се указује прстом.

Ето, за кога је 16. марта овај слуђени народ гласао, коме је обезбеђивао – разарајући победу! Не знајући чак ни зашта гласа, јер тек сада, после избора, ППВ „пише“ програм, мада је уобичајено да странке са сроченим програмом излазе на изборе и њима освајају гласове.

Тек, ППВ се захвалио народу на јединственој победи, коју схвата као израз народног поверење у СНС, као такве, чак и кад нема формулисан програм. Коначно сам Вучић је – програм!

Додуше, појавио се Шарић, који тврди да је сарађивао са богатим и моћним. Ако га не ућуткају, могло би много тога да се сазна.

Па и видети и доживети.
Шта мари, ако се разарајућа победа, преточи у – разарујућу превару.
Навикли смо се већ.

Слободан Турлаков

П.С. Заборависмо да подсетимо Палму на ону народну изреку: „Не знам које сам то добро учинио овима, кад су се овако и оволико испизмили на мене“’! Нема шта, потукоше га 16.марта, његови Јагодинци до ногу, које је у толике географске карту уцртао…

Некада се, у Србији, мислило да су Јагодинци незгодни људи, баш као и Крагујевчани…Треба се нечега и сећати. Лепо је рекао, комшија из Ћуприје, Душан Матић: „Ништа тако дуго не траје, као прошлост!“

Ипак, треба знати у какву се земљу баца семе. Можда је зато добро што земљу продајемо странцима…

Објављено 25.03.2014
2006-2014 ©новинар.де