Вести

Овај би наслов могао и другачије да гласи: Још један доказ да је Србија окупирана! Наиме, Вучић је изјавио да ће поводом формирања нове владе разговарати са свима, па и са Тадићем, Дачићем и Ђиласом! Чему онда избори, чему победа СНС, која се, као таква, није догодила последњих 25 година парламентаризма!, кад се за Владу спремају и они, који са уста СНС нису силазили као они, који су упропастили Србију на своју корист.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 18.03.2014

***

Кад то кажемо, ми мислимо и на Дачића, јер иако је он формално био премијер, сумеранска борба у оквиру коалиције није престајала. Функционери СНС су јавно тражили да Вучић буде премијер, који је, опет, са своје стране тврдио пазар, говорећи да ће бити премијер, само преко избора!

У ствари, није смео да се замени, пошто је Дачић као амерички човек био под заштитом Кирбија, и сада када када је Вучић остварио право на то место, Кирби опет, упркос чињеници да СНС има апсолутну већину и да може да самостално да формира владу, даје налог, не само – Дачић, већ и Тадић има да уђу у нову Владу, пошто је претходно одобрио прање Тадића, увршћујући га у изборну листу. Исто онако, како је Вучичћу дао налог да њихов Вук Драшковић уђе у напредњачку листу, па је гласање за Вучића, било и гласање за Вука!

Дакле, ствари су више него јасне. И грозоморне.

И шта сад представљају оних 48,3% гласача који су гласали за СНС, кад су, у ствари, гласали и за оне, против којих су формално гласали.

Међутим, док се сви редом баве анализом распореда гласова, оних који су ушли у Парламенат, нико да покуша да проанализира ону половину уписаних бирача (преко 3 милиона!), који нису изашли на изборе.

Оне који не признају ни једну странку достојну да их заступа и да се бори и за њихова опредељења и мишљења.

Судећи по онима који чине странке, могло би се са доста сигурности тврдити, да ту половину неизлазећих, чине углавном интелектуалци, као и они који виде како стоје ствари, тј. да су избори тек једна пука формалност која треба да прикрије окупацију Србије.

Додуше, ако неко мисли да је Вучићу лако, грдно се вара. Јер довољно је погледати те „индивидуе“ које су се око њега окупили да изразе своју радост и одушевљење, па да се види да он, сиромах, не зна с ким да почне. Победа је остварена, пропаст почиње.

Одиста, кад би се направила једна истинска aнализа ко све чини странке, посебно СНС, видело би се да је то једна веома шарена маса људи, који немају никакву другу идеју, сем да се убаце у власт, на своју корист. Нису то никакву вучићевци, по обеђењу и идеји, јер ни он сам нема никаква начела, сем да буде на врху.

Довољно је сетити се како је и колико је радикала, који су, као гинули за Шешеља, преко ноћи пришли Николићу и Вучићу, кад су га се они одрекли, па схватити да ту нема никакве идеологије, па чак ни националног осећања, у које су се клели, неки чак за њих и гинули.

Коштуница је, каже, разочаран, јер све ово, са овим изборима. подсећа на 90- те, а на шта је подсећало кад је он био председник, и државе и владе, кад је његова победа срушила Милошевићев режим и кад је завладао ДОС са 18 партија? Она која је искоришћена за распродају свег добра, и да увођењем Болоње растури наш образовни систем?

Не може се заобићи истина, да је Милошевић био легитимни и легални наследник и продужетак претходног комунистичког режима, са људима који су годинама стајали убеђењем и идејом уз тај режим, дакле имао је сигурно и поуздано окружење… а чији је представник и продужетак био Коштуница, и не само он, већ и сви они који су дошли после њега, тек и само оних који су се, преко ноћи прогласили демократама и европљанима, окружења који ће их, како је рекао пок. Ђинђић, слушати и спроводити оно што они буду од њих тражили, да би за узврат добили оно што су очекивали и добили.

Никаква принципијелност и начелност, без обзира што су се у почетку оглашавали некаквим програмима, који су се убрзо поистоветили. Странке су постале само људи, који су их чинили и водили, а не различите идеје; њихово понашање и деловање увек је бивало мотивисано и вођено искључиво приватним интересима, чиме је наш, вајни, државни живот, од 5. октобра, постајао непрегледни и непрекидни низ афера, пљачкашке природе. То што је Вучић, док је био ППВ, прогласио борбу против корупције и криминала за врховни принцип своје власти, а што сада прети да ће још жешће наставити, у то не треба веровати, јер датуми које је обећавао за дефинитивни обрачун са тзв. тајкунима, су промицали, а ништа се није дешавало… а како и да се дешава, кад сами признају да из полиције цуре вести, и кад и у њој самој владају ти „феномени“, као што је корупција и криминал, кад и у самом кабинету Министра полиције седе људи који су повезани са носиоцима тих „феномена“, па чак и са нарко камарилом, као његови кућни пријатељи.

И сад одједном, као успутна вест, ухапшен – Шарић!

Који су то мангупи! Чак овејани!

То јест, предао се још пре месец и по дана, тврди Селаковић, док његов колега из Црне Горе, тврди да није истина да се Шарић предао пре месец и по, већ пре неколико дана. Независно од тих прича, требало би се сетити колико је пута до сада, најављивано Шарићево сигурно хапшење, проглашаван за главног нарко-боса, колико се његовим хапшењем истицала важност и малте не, суштина борбе ове власти са криминалом, да би се сад, као једна рутинска вест, појавила та вест, чак и без његове слике и чак ни на насловним странама!

Ако се зна да се ништа не објављује без одобрења одн. налога, јасно је да некоме не иде у корист ово хапшење, поготову, ако је веровати Селаковићу, још пре месец и по дана, па се се тако и зато толико дуго чекало и да се, на крају, овако успутно објави. „Ту има неки ђаво“, што реко Кецал у „Проданој невести“! Откриће се.

Враћајући се на Коштучину тврдњу да ови избори подсећају на ране 90-те године, тј. на могућност поновног успостављања једнопартијског режима, после Вучићеве изјаве с ким ће све разговарати, за добро Србије, те се могућности не треба бојати. Већа је бојазан од оног што може да произађе из Вучићевих „разговора“, а још више од Кирбијевих налога ко све може да чини Владу америчког и западног поверења, она која ће модификовати, како рече Мишчевићка, све уговоре које је Србија склопила противно правилима ЕУ, па дакле и уговор о слободној трговини са Русијом, као и зауистсављање или успоравање изградње „Јужног тока“.

Узме ли се у обзир све оно што се сад збива око Украјине и Крима, онда је јасно да нову Владу ишчекују грдна искушења, више у односу на народ него на Западне наредбодавце.

Како се ствари на овом простору брзо мењају види се и доказује се изјавом, сада већ његовог најближег сарадника (чудо једно, Портпаролке која је волела да даје изјаве и да се сваки час слика, нешто нема у јавности!) Небојше Стефановића, који је пред изборе замолио да Вучић „има неометену могућност да сам одлучује, како жели, да Србија изгледа“. И кад се помисли да је тај тај мегатрендовски доктор економских наука, који се отворено залаже за успоставу личног режима, у исто време и – председник Народне Скупштине! И да се на ту молбу нико није осврнуо, чак ни Коштуница који се прибојава повратка раних 90-тих година! А можда је, у међувремену, и он одустао од тог прибојавања, с обзиром да Вучић „види“ у Влади, и оне који нису из његове СНС!

Стефановић је својом „молбом“ истрчао пред руду, што му сад у новонасталим околностима, може сметати у каријери.

Искрено речено, ми нисмо ни једног учесника у владама од 5. октобра видели као неког лумена, па тако ни Вучића.

Уосталом, и Николић и Вучић, у време кад су напустили Шешеља, били су свесни својих капацитета, па су узели, за саветника, бившег америчког амбасадора у Београду, Монтгомерија! После годину дана на власти, Вучић је узео још три инострана саветника,. Међу њима и бившег аустријског председника, Гузенбауера. Шта су ти саветници радили и колико су допринели садашњем стању Србије, то се не зна, али се види.. Шта више, у том и таквом стању, Вучић је у својству ППВ-а, налазио извориште за своје политичко деловање, водећи њиме, за све време, предизборну кампању, у којој му је издашно помагала и његова најближа околина, трудећи се тако да му се омили и учини обавезним, а колико су у томе успели видеће се ко ће и каква места заузети у новој Влади.

После најаве да ће разговарати са свима, па чак и са онима који нису ушли у Парламенат, Вучић открива своје поверење у моћ оних који га окружују. Но, чак и кад би ти разговори били самоиницијативни, а не наложени, Вучић би морао да зна да има много људи који би могли да се ухвате у коштац са садашњим стањем у Србији, али њима је испод части да буду у субординацији према њему. Јер, он сем што се ломатао око политике, иза себе нема ништа! А и оно што је стекао као борац за српска права и то је уништио, оквалификујући то залагање као сопствену – грешку. Бедно!

Једноставно речено, много тога тешко заобилазећег се намножило, не обећавајући ништа друго, него биће – горе.

Ове се године навршило 11 година од убиства Ђинђића, коју су годишњицу и (техничка) Влада и опозиција готово прославили, а Дачић обележио речима „Ђинђић је поднео највећу жртву, дао је свој живот за своју земљу. Већа жртва не постоји!“

Сигурно је Дачић за ове речи био поносан, могуће је да је за њих примио чак и честитања, али, нема сумње, да се већа и неодржива глупост није могла изрећи. Јер је њим исказана похвала атентаторима, који су Ђинђићу, тиме што су га ненадано убили, омогућили да буде свесна и неомеђена жртва!

Глупо!

Славили су Ђинђића, не само сада, а поготову сада, као саставни део предизборне кампање, приписијући му, као и раније, да је имао – визију! А да су имали мало памети, прескочили би ту визију, јер је Ђинђић том визијом управо њих и њихову „радњу“ најавио.

Наиме, четири дана пре него што су га убили, он је у интервјуу „Вечерњим новостима“, рекао:

„Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе, шта неки други мисле да је наш национални интерес!“
„Ми морамо да дефинишемо наш национални интерес…“
„Сада се нашло на дневном реду кључно питање српске државности…“
„Србија није под протекторатом, да би јој ико могао наметати решења за неки део њене територије…“
„У Београду морамо да имамо решења за сваку варијанту…“

И као врхунац:

„Озбиљно сам замишљен за Србију, коју остављамо својој деци и својим унуцима…“

Дакле, они после њега остварили су „визију“, у свему.

Иако је, зна се, много тога почело од њега, ипак имао је храбрости и памети да призна оно што је, кроз три године владавине, спознао и искусио у сусрету са Европом. Другим речима, проговорило је у њему српско самоосећање, које ни код кога касније није проговорило.

Уосталом, толики и нису били Срби.

Слободан Турлаков

Објављено 18.03.2014
2006-2014 ©новинар.де