logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    406 пута прочитано    Датум: 14.03.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

voditeljiДраги Владимире, Изборна кампања је у току, о њој исцрпно, свакодневно обавештавају медији. Зато ћу да се осврнем само на теме, о којима не говоре владајуће странке и штампа, која је готово стопроцентно у служби режима, више Вучића него Дачића.

Никола Н. Живковић, 13.03.2014

***

Недавно сам у једном ресторану, у центру Београда, упознао студента друге године правног факултета. На мене је оставио веома добар утисак. О њему не бих имао много више да кажем, сем да ми је био веома симпатичан, да његов отац није у Хагу. Од њега сам чуо следећи податак. Држава Србија ништа не даје за њега и његову породицу. Не само да не примају никакву новчану помоћ, већ морају да се сами сналазе када иду у посету, у Холандију. Но, увек се нађу неки добри људи, Срби из расејања. Код наших „гастарбајтера“, рецимо, могу бесплатно да преноће, а често их својим колима возе од аеродрома до хашког затвора. Деси се да ту сретну посету из Хрватске. И шта од њих чују? Хрватска држава плаћа породицама не само пут и хотелски смештај, већ их на самом аеродрому дочекују кола из хрватске амбасаде, који им организују цео боравак у Хагу. Није потребно да се каже, да су породице хрватских затвореника финасијски потпуно збринуте од стране њихове државе. Кад већ говоримо о овом суду, после свих пресуда више је него јасно, да је Хашки трибунал за САД и ЕУ представљао средство којим су одговорност за распад Југославије и почињене злочине и то у времену од године 1992. до 1995., а затим и током агресије 1999. пребацили са Сједињених Држава и Европске уније, као стварних криваца, на Србију и Србе. Дакле, саме жртве су криве. Само су највиши политички и војни руководиоци Србије оптужени пред Хашким трибуналом. И не само то. Хаг је порука Вашингтона свету, да ће тако да прође свако ко је непослушан и не следи америчке интересе.

Стид

Док ми је млад човек причао о свом оцу и небризи Србије за свог грађана, ја сам се осећао веома непријатно. Верујем да сам поцрвенео од стида. Да, то је права реч. Човека је просто стид да је грађанин такве државе, где се америчкој амбасади додељује земљиште на најелитнијем месту у главном граду Србије, на Дедињу. Реч је о држави која нас је не само бомбардовал пуних 78 дана, већ која нам је одузела најбољи део наше територије и која нам је и данас, године 2014., најнемилосрдији непријатељ. Шта је Француска урадила за нас да јој на Калемегдану подигнем „споменик захвалности“? Ништа. Пре Француска има да буде нама захвална! Сваки српски војник што је погинуо на Солунском фронту значи да је један француски војник могао да остане жив. После завршетка Првог светског рата Француска је испоставила рачун нашој влади и ми смо морали да јој платимо сваки метак и гранату, што смо од њих примили током рата. Стид ме је због тог споменика и због прекрасне локације које смо доделили француској амбасади. Француска је увек била пријатељ наших непријатеља: када су наши преци дизали устанке против Турака, Париз је увек био на страни султана, а и данас су на страни Шиптара.

Заступник стране фирме

Недавно се у једној нашој здравстеној установи одиграо следећи догађај. Представник стране фирме, неовлаштено, бахато, ушао је у просторије једне болнице у Србији и ултимативно захтевао да га прими на разговор директор болнице, иначе уважени универзитетски професор и хирург. Први човек болнице био је помало збуњен наступом тог трговца, али га је ипак примио, што из жеље да се што пре отараси оваквог непозваног и нематљивог госта, а што и из страха да му тај заступник може да направи скандал. Реч је нашем лекару који покушава да помогну лечењу наших људи. Насупрот њему стајао је Србин, представник споменуте фармацеутске куће једне моћне државе са Запада. Не треба да споменем да тај трговац има четири или пет пута већу плату од српског универзитетског професора. Словом, заступник стране фирме се жалио да његова медицинска роба није прошла на тендеру. По свом понашању види се да тај трговац није ништа друго до неваспитани провинцијски трговац. Поставља се питање: Ко њему даје толику моћ? Одговор: Домаћи закони и страна држава, чије интересе он представља у Србији. Највиши представници државе Србије непрестано понављају да им је наважнији „суд Брисела“, а не народа који их је изабрао на највише положаје. Просто нису, изгледа, добро проучили природу Европске уније, односно, не разумеју да је ЕУ изнад свега организација земаља, у којој сваки члан следи своје себичне интересе. Изгледа, да само Србија не води рачуна о својим интересима. Односно, само се политичари наше земље не понашају „европски“. Па се тако само код нас може да догоди да један провинцијски трговачки путник може да построји и ултимативно захтева разговор са универзитетским српским професором. Словом, РТС није “јавни сервис европске Србије”, већ пре личи на теелвизију неке афричке земље.

Министар

У једној гледаној телевизијској емисији наступио је ове недеље, седам дана пред изборе, министар унутрашњих послова наше земље. Новинарка је инзистирала да јој одговори на питање: Да ли је он, Дачић, знао за контакте Лазаревића са наркодилером Шарићем. Министар се збунио, нервозно ширио руке, много је протестовао, но одговор није дао. Као што није знао ни на друга питања, а за које се претпоставља да би морао да зна сваки шеф полиције. Лазаревић је био његов секретар, по сопственом признању, „две или три године“. Притешњен питањима Дачић је посегнуо за последњим аргументом. Почео је да новинарки и гледаоцима показује фотографије, на којима се види наш министар у друштву важних људи из полицијских и обавештајних структура Сједињених Држава. Једном речју, његова последња одбрана биле су слике америчких шефова, како покровитељски грле министра унутрашњих дела Србије. Очајни Дачић је најдад је могао да победоносно ускликне и при томе казао је отприлике следеће: „Па зар би ме ти људи овако срдачно примали да заиста имам везе са трговином дроге?“ Човек који је имало упознат са америчком политиком за последњих пола века, може на овај потез Дачића само да се сажаљиво насмеје. Па зар наш министар полиције није никада чуо да су исто тако у Вашингтону срдачно дочекивали и многе друге америчке „пријатеље“, од Мануела Нориеге до Садама Хусеина? Како су завршили, то је свима добро познато. Да ли Дачић зна, да им је ирачки председник дуго година био „поуздани пријатељ“ у борби против иранског режима ајатолаха, а да је Норијега годинама веома блиско сарађивао са америчком обавештајном службом „Ција“. Па ипак, то панамском шефу није помогло да каније од својих америчких пријатеља буде ухапшен и осуђен на вишегодишњу робију. А коликим нашим јадницима, српским официрима, Американцу су давали часне официрске речи, да би их, на превару, ухапсили и са капуљачама преко главе транспортовали као стоку, до Хага. Неки од њих су у казаматама холандског затвора пренесени директно не у судницу, него на гробље. Наводно, напрасно се разболели и, ето, умрли.

Мој Перо

„Ето, мој Перо, какав ти је овај курчев народ. Ја му угушио слободе, а он ме поздравља и честита ми. А ти га двадесет година васпитаваш да буде слободоуман народ!“ Ово речи су заиста изговорене, но не године 2014., већ пре равно сто и двадесет година. Светомир Николајевић, тада председеник владе Србије, поверио се 2. маја 1894. новинару Пери Тодоровићу, а овај је тај разговор унео у свој „Дневник“. Да ли је овај народ и данас „курчев“, као што је, по Николајевићу, био 1894., знаће се за који дан. Можда већ 16. марта, рецимо, до једанаест увече.

Сан младих

Сваки трећи студент са Београдског универзитета сања, – по једној анкети коју је пре неких пола године објавио сајт „нспм.рс“, – да по завршетку студија оде у иностранство. Колико је у последњих десет година младих, школованих људи напустило земљу? О томе је недавно писала и „Политика“: Године 2013., на пример, Србију је напустило преко осам стотина српских лекара. Од тога броја чак њих пет стотина посао је нашло у Немачкој. Да ли знате колико стоји државу школовање једног студента медицине? Немачка прича да њихова помоћ Србији износи толико и толико евра. Када се погледа структура те помоћи, тада се види да највећи део средстава иде не у инвестиције, не у директну производњу, већ у „невладине организације“ и сличне инстутуције као што су „Конрад-Аденауер“ фондација или „Фридрих Еберт Штифтунг“. А који је њихов примарни задатак? Да лобирају у корист Немачке и, то се подразумева само по себи, на штету Србије. Укратко, убеђен сам, да је Србија Немачкој дала већу финансиску помоћ и то тиме јер им је само прошле године поклонила, као што казах, пет стотина дипломираних лекара. О тој чињеници владајућа странка Србије у својој предизборној кампањи, разуме се, ћути.

„Норвежанин“

Пре неколико недеља српске новине и телевизија јавиле су да је „Норвежанин, који има кућу у Прешеву, насрнуо на српског полицајца“. Био сам збуњен. Знам да Енглези, Руси и Немци купују куће и виле у Котору и Будви. Али што ће Норвежанин у Прешеву? Најзад сам у једном малотиражном, „некотролисаном“ од режима сајту пронашао, да се иза „Норважанина“ крије Шиптарин. Он ради у Норвешкој, стекао је и њихово држављанство, а кућу има у Прешеву. А српска штампа је информисала своју јавност као да је у питаљу Норвежанин који је отишао у Прешево да циглом нападне припадника српске жандармерије. Зато наводе само иницијале а не пуно име, да то не би било очигледно.

Српско писмо

Ћирилица се у Србији још само држи на гробљима, називима улица и „пекарама“. А Србија је, истина млако, реаговала када су Хрвати поразбијали ћириличне табле у Вуковару! Зар то није лицемерје? А ко је наредио да се уклоне ћирилични натписи по српским градовима? Словом, српско писмо је готово потпуно нестало, или, математички речено, деведесет одсто натписа, – то је моја процена, – стоје на латиници. Први потез окупационих аустроугарских власти био је да се забрани српска ћирилица и да се уместо ње уведе хрватска латиница. То је било године 1915. Од тог времена протекло је, ево, сто година. Човек има утисак да је у Србија и даље на снази немилосрдни окупаторски закон. Стога се поставља логично питање: Ко влада овом земљом? Или, да ли се Србија и данас налази под окупацијом?

Прогноза времена

Телевизију гледам ретко. Ја сам пре човек радио-транзистора. Рецимо, када се бријем, у купатилу, онда често нађем на једној станици лепу српску изворну музику или класичну. Телевизију гледам да чујем прогнозу времена. И, ево, што на каже РТС: „У Србији преовладаваће сунчано, у Војводини облачно.“ А једна приватна телевизијска станица говори о временској прогнози у „централној и јужној Србији“. Пре неколико недеља на првој страни политике, док сам пролазио поред једног киоска прочитао сам следећи наслов: „Влада Србије и Војводине ипак су спремне на компромис“.

Закључак. Косово, а ево сада и Војводину не одузимају нам само странци, већ, ево, и „Јавни сервис европске Србије“. Јер и они причају одвојено о Србији и Војводини! Странац који зна српски сасвим логично поставиће питање: А што је са северном Србијом? Мораће да узме географску карту и да погађа. Да то није можда Суботица? Не може бити, јер, ево, РТС говори о прогнози времена посебно у Србији, а посебно у Војводини. Тако странац долази до једино логичног закључка: Најсевернији град у Србији јесте – Београд. Тако барем тврди РТС. Када већ говорим о државној телевизији, верујем, да је веома поучно да ти пошаљем и ово е-писмо, које сам примио на Богојављање:

ЗА „РТ СРБИЈА“. Sent: Sunday, January 19, 2014 10:07 PM

Не знам E-mail адресу ни телефон директора РТС ни главног и оговорног уредника информативног програма. Надам се да ће те им уручити ово моје кратко писмо. Нормални, образовани и необразовани људи више не могу да гледају ваше дневнике и политичке емисије. Ви сте најгоре слугерање једне наопаке, сулуде политичке гарнитуре која води Србију у материјално, морално, духовно, биолошко, територијално и свако друго уништење. Осврнућу се само на ТВ дневник од 19 јануара ове 2014 године. И тога дана, на Богојављење, које се обележава само једном у години дана, скоро цео дневник је био посвећен лажима о европским интеграцијама и успесима погубне политике. Прослава Богојављења, пливање за Богојављенски Часни Крст, интересовање српског народа за ову величанствену традицију била је последња вест на вашим вестима. Срамота! Мало је рећи ,,Срамота”. Проф. Др Радмило Рончевић, научни саветник, хирург, Баба Вишњина 26, 11000 Београд, ronac@eunet.rs www.roncevic.rs

Избегавање употребе речи „српско“

Поред потискивања ћирилице, упада у очи и избегавања употребе речи „српско“ на називима државних институција и фирми. Тако имамо „Војску Србије“, док је назив „Српска војска“ потпуно нестао. Ми имамо ‘’Железнице Србије‘’, а Европа: ‘’Deutsche Bahn‘’ („Немачку железницу“), ‘’Български държавни железници‘’, ‘’Polskie Koleje Państwowe‘’, ‘’Slovenske železnice‘’ (SŽ), ‘’Hrvatske željeznice‘’ (HŽ). Ако већ немамо Српску војску, због чега код нас не стоји „Српска железница“? У Београду, једна од најважнијих културних установа Србије зове се ‘’Народно позориште‘’. Спрам тога, Немци имају ‘’Deutsches Nationaltheater‘’ (Немачки национални театар), и то у Вајмару. А ни остали не заостају: ‘’Русский национальный театр‘’, ‘’Slovensko narodno gledališče‘’, ‘’Hrvatsko narodno kazalište‘’. Имамо ‘’РТС – Радио Телевизију Србије‘’, а други ‘’Българска национална телевизия‘’, ‘’Erstes Deutsches Fernsehen‘’ (Прву немачку телевизију), ‘’Всероссийская государственная телевизионная‘’, ‘’Hrvatsku radioteleviziju‘’ (HRT), ‘’Česká televise‘’. Чак и Српска академија не издаје „Српски речник“, већ ‘‘српскохрватски’‘. И све земље у нашем окружењу поседују националне институције, дакле, националне државе, сем српског народа. Пројекат грађанске државе не постоји ни у једној земљи Европске уније сем, ево, у Србији. И Немачка и Француска, на пример, државе су немачког, односно, француског народа. Тако им стоји у уставу.

САНУ

У чувеном, недовршеном Меморандому, написан године 1986, стоји следеће: „Српска Академија наука и уметнпсти сматра се обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења стања са убеђењем да тиме допроноси тражењу излаза из садашњих недаћа. У та питања се, нажалост, мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуелизован тежак положај српског народа“. Данас се та највиша научна институција српског народа не осећа се обавезним да саопшти своје виђење политичке ситуације. САНУ ћути годинама, одлучно и упорно. То је одлука Извршног одбора, на челу са председником САНУ, академиком Хајдином. Сви ћуте, сем професора Василија Ђ. Крестића.

Завера ћутње

У лето године 2003. купала су се српска деца у реци Бистрици. Кажу да је био један веома топао августовски дан. Петоро њих Шиптари су убили или тешко ранили. Та деца, као и малобројни преостали Срби, стајали су под заштитом америчке окупационе војске и њених савезника. Колико ми је познато, нико од Шиптара није одговарао за тај злочин. Читам, да су Шиптари у Гораждевцу недавно оштетили споменик тој убијеној деци. Словом, нема ниједног српског гробља на Косову које нису уништавали! Када Шиптари не остављају на миру ни мртве, човек може само да си представи како живе малобројни Срби на Косову и Метохији! „Цивилизована“ Европа са „високим стандардима заштите људских права“ – упорно о томе ћути! Истовремено, САД и Немачка најенергичније захтевају да се казне они који су у фебруару 2008. године палили њихове амбасаде у Београду. Штампа и влада у Србији много је и гласно говорила и најоштрије осудила «вандалски чин» паљења амбасада у Београду. Но, зато веома стидљиво и нерадо прича о страдањима Срба на Космету, у Босни, Хрватској.

Село Ливадице

Фебруара ове године протекло је тринаест година од шиптарског злочина који се догодио на Косову, код села Ливадице. Данило Цокић би данас имао петнаест година. Он је један од дванаестеро Срба, који су 16 фебруара 2001 убијени недалеко Подујева. Том прилико убијен је његов отац Његош Цокић и његова мајка Снежана. Она је била у четвртом месецу трудноће. Ово је један од ретких случајева где је злочинац пронађен и кажњен. Име му је Фљорим Ејупи и он је подметнуо експлозив под аутобус ”Ниш експреса”, недалеко Подујева, 16. фебруара 2001. године. После хапшења 19. марта 2001. године наводно је побегао из америчке базе Бондстил 12. маја 2001. године. Ово “бекство”, очиглено, упућује на америчко солидарисање са албанским терористима на Косову и Метохији. ЕУЛЕКС је у Приштини, у другостепеном поступку 12. марта 2009. године донео пресуду којом је ослободио одговорности Фљорима Ејупија. Ејупи је 6. јуна 2008. године пред УНМИК-овим Окружним судом у Косовској Митровици осуђен на 40 година затвора. Истовремено је ЕУЛЕКС издао налог да се ухапси Оливер Ивановић, кога су сами они претходно годинама хвалили као „једног од ретких кооперативних Срба“ са Космета. Александар Вучић је пре неколико дана у јавности пласирао очевидну неистину да су српски полицајци побили српске младиће у кафићу „Панда” у Пећи и тиме показао да је спреман на све гадости само да би удовољио газдама из Сједињених Америчких Држава и великих западних сила. А и да не би морао да говори о Данилу Цокићу. Извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија о спрези политике, злочина и организованог криминала на Косову на кратко је узбркао домађу и светску јавност. Извештај је указао на умешаност Хашима Тачија у трговину људским органима. А како се ствар завршила? Није било политичке воље да се спроведе истрага. Уместо тога, утицајни кругови у Вашингтону покренули су иницијативу да Хашим Тачи добије Нобелову награду за мир. А Тадић, Вучић и Дачић настављају да се рукују са човеком који је оптужен да је починио један од најмонструознијих злочина у новијој историји Европе.

Шешељ

Из поштовања према човеку који је једанаест година у затовру и још увек чека на изрицање казне, – а штампа је писала да је «озбиљно болестан», – цитираћу подробније његово писмо од 2. марта 2014.:

«… Дванаест година после петооктобарског мафијашког пуча Србијом су владале досманлије и дозлогрдили су српском народу. Зато су грађани 2012. године гласали само против Бориса Тадића и његове мафије. Тада нису имали изгледнију алтернативу од Томислава Николића и његове Српске напредне странке, па су на власт довели још веће зло. Ми српски радикали упозоравали смо да су Томислав Николић и Александар Вучић гори чак и од Бориса Тадића. Скупа кампања, лажна обећања о променама и бољем животу, невиђена медијска подршка и подршка Војислава Коштунице Томиславу Николићу у другом изборном кругу председничких избора били су пресудни да се у Србији створи режим најгори од свих досадашњих. Александар Вучић, Томислав Николић и Ивица Дачић су изневерили сва дата обећања из претходне изборне кампање… Борба против корупције и криминала постала је главна тема режимских медија који су унапред, по Вучићевом налогу, најављивали хапшења и њега представљали као хероја те борбе. Доказало се да је то лажна борба и да режим прави селекцију: неке криминалце хапсе, а друге стављају под заштиту режима. Прикривају афере својих страначких функционера и финансијера странака на власти. Александар Вучић мора да одговори на питање зашто још није ухапсио Млађана Динкића, који је најодговорнији за аферу око Националне штедионице. Зашто није ухапсио Бориса Тадића, који је један од најодговорнијих за чувену сателитску аферу. Зашто није ухапсио Томислава Николића, који је одиграо прљаву улогу у афери приватизације Ветеринарског завода Земун, а обрукао је Србију својом лажном факултетском дипломом, коју је стекао, а није полагао ниједан испит. Вучић мора да одговори и на питање зашто није ухапсио Ивицу Дачића, који је одговоран за аферу Галеника. Српска радикална странка је против уласка Србије у Европску унију зато што нас то води у пропаст и залажемо се за евроазијске интеграције. Ми српски радикали се боримо за што чвршћу интеграцију са Руском Федерацијом зато што су нам то прави пријатељи који штите српске националне интересе.»

Недавно сам на телевизији гледао представљање Српске радикалне странке. За разлику од шефа странке Шешеља, његов заменик није имао ни знања, а ни шарма да то уради на примерени начин. Представник СРС није добро урадио свој посао. Тако да и онај човек који има искрене симпатије за њихов програм, тешко да ће дати свој глас тој странци. Зато моја прогноза гласи, да они неће проћи цензус од пет одсто.

Пробриселске странке

Све странке, – сем ДСС, Двери и СРС, – залажу се за улазак Србије у Европску унију. Ове «проевропске» странке ће се ујединити и око промене Устава, како то од њих ултимативно захтева Брисел. ЕУ тражи брисања Преамбуле која гарантује Косово и Метохију у саставу Републике Србије. Надаље, Брисел хоће и повећања аутономије Аутономне Покрајине Војводина. Интересантно да Запад није, на пример, од Хрватске захтевao да повећа аутономију Далмације. Премда је аутономаштво у Далмацији далеко старије него у Српској Војводини. Нејасно је, због чега Србија није тражила да се проблем Војводине решава на «европски начин», однсоно, да се Мађарима у Бачкој и Банату, – а њих има око 320 000, – да иста право, што их два милона Мађара имају у Руминији, или 600 000 Мађара у Словачкој. Да ли Војводина постоји у Латвији? А 40% становника те земље су Руси!

НАТО

Све земље које су постале чланице Европске уније, ушле су и у амерички војни блок, у НАТО. СНС, Социјалист и ДС имају проблем да објасне бирачима, зашто избегавају да спорведу најдемократску проверу воље грађана, а то је референдум. Да ли се власт боји сопственог народа? Изгледа, да Вучић, Дачић, Ђилас, Тадић, Динкић и Чеда Јовановић ипак нису толико сигурни да ће бирачи ићи путем како би они желели. Народ, изгледа, ипак није толико забораван, да се не сећа да су српску „демократију“ припремили „стелт“ бомбардери и „томахавк“ ракете.

Промосковске странке

То су Двери и СРС. О Радикалима сам већ нешто казао. Најбољи утисак у својој предизборној кампањи оставили су на мене Двери. Слушао сам њихове наступе и некако су успели да ме мало подигну из осећања безнађа. Они имају најмлађу, полетну и интелигентну екипу, а чини ми се да заиста желе да нешто ураде за српски народ. А што је најважније: једино људи из те странке нису «потрошени». Преписао сам мени најзанимљивије поруке бирачима: „Јавни сервис за дезинформисање грађана Србије и остале обавештајно-пропагандне постаје НАТО пакта у Србији, које себе, од миља, називају новинама и телевизијом, упрегнуте су 4. марта 2014. у антируску кампању западног војног блока… Двери никада нису биле власт, нису учествовале у пљачкашким приватизацијама нити било каквом лоповлуку, не финансирају нас домаћи и страни тајкуни. Нећемо у ЕУ, а нисмо ни неутрални, већ хоћемо чврст савез са Русијом у коју 99 одсто домаћих производа извозимо без царина! Нећемо да нашу земљу продају странцима, штитимо интересе домаћег привредника и пољопривредника и поносимо се тиме што смо Срби! Двери су једина истинска опозиција режиму. Режимски РТС је ту злоупотребу деце грађанима продавао као спасилачку акцију, вређајући интелигенцију сваког човека у Србији. Али зато на том јавном сервису нема Двери иза којих стоји више стотина хиљада гласача! Зато се састајемо у српској кафани, јер је остала готово једина неокупирана институција у Србији, док су политичке странке данас криминална приватна предузећа која су се претворила у заводе за запошљавање, у систем за пљачку народа и изношење пара из јавних предузећа, намештање тендера за своје страначке другаре и за систематско одливање наших пара у страначке џепове. Режим је укинуо царине и убио конкурентност домаће привреде, уз то држећи курс динара који одговара увозничком лобију који увози све оно што ми овде можемо да произведемо. Шефица преговарачког тима Србије у приступним преговорима са Европском унијом Тања Мишчевић очигледно је од Вучићевог режима добила мандат да прекине специјалне везе Србије и Русије. То је она и сама изјавила. То у преводу значи да ће европски комесари, које нико не бира, већ се постављају, одлучивати шта Србија сме, а шта не сме да ради са Русијом. Узевши у обзир најновија дешавања у Украјини, те покушаје поменуте комисије да осујети изградњу Јужног тока, Двери истичу да избори 16. марта нису избори на којима ће грађани бирати странке нове/старе владајуће коалиције, већ на којима ће бирати живот Србије и њен процват у сарадњи са Русијом, или судбину Грчке, Бугарске и Румуније, које своју судбину сасвим подредиле Бриселу, а сви видимо како пропадају», поручује Бошко Обрадовић за “Србин инфо”.

ДСС

Највећи број мојих добрих познаника до сада је редовно гласао за странку Воје Коштунице. Сада видим да се добар део њих колеба. Зашто? Смета их код ДСС-а неколико ствари. Нису прихватили предлог Двери да створе патриотски блок. А које су последице такве одлуке? Ако Двери добе, као и на протеклим изборима, 4, 9 % гласова, то онда значи да су ти гласови поклоњени «пробриселском» блоку. Словом, без обзира што ДСС тврди да је против чланства Србије у ЕУ, овим чином они су заправо све гласове Двери поклонили Дучићу, Вучићу, Ђиласу и Тадићу. Од ове одговорности, па и бруке, ДСС може да спасе само бирачи, тиме што ће Дверима да поклоне преко 5 одсто гласова. Друга приговор: ДСС се залаже за неутралност. То је по мени потпуно погрешно. Човек може у приватном животу да буде аполитичан и неутралан. Томас Ман је током Првог светског рата написао есеј «Посматрања једног неполитичког човека». То може да уради појединац, уметник и писац као што је Томас Ман. Ко се, међутим, бави политиком, такав став је већ по самој природи овог посла немогућ. По Карлу Шмиту човек-Политичар мора пре свега да зна, ко му је пријатељ, а ко непријатељ („Freund-Feind“). Словом, у овом послу нема неутралних, а овакав програм ДСС о неутралности једноставно не може да буде став једне политичке партије. Да ли ћемо бити неутрални, то просто не зависи од наше жеље, већ од односа снага у свету.

Напредњаци

Александар Вучић је спреман да после избора прави владу и са Чедомиром Јовановићем. А овај се са пуним правом хвали да актуелни режим води политику за коју се ЛДП од почетка залаже. Вук Драшковић је на последњим изборима био на листи Чедомира Јовановића, а сада је у предизборној коалицији са Александром Вучићем. Чуо сам да је амерички амбасадор ултимативно захтевао да у новој влади буде заступљен и Вук Драшковић. Дакле, као и пртетходни пут, изгледа да ће се и овог пролећа влада правити у амбасади Сједињених Држава и Велике Британије. Ове две дражве за последњих сто година контролишу Балкан политички и војно, док је Немцимао, чевидно, препуштена економска доминација

Парадокс

Све српске владе од 2000. године означене су као „изразито пријатељске према Америци“ и наглашено прозападне. А који је резултет? Антисрпска политика Запада према Србији није нимало попустила. Даказ за то можемо видети свакодневно. Вашингтон и Брисел показују да су у спорним питањима увек на страни Загреба, Приштине или Сарајева. Неколико српских повратника је последњих година убијено у Далмацији и Лики. Почионици злочина нису никада пронађени. Амбасаде америчке, немачке или француске које се налазе у Загребу, због ових злочина нису се много узбудиле. Да ли је разлог тај, јер су жртве “само Срби”? Хашки Трибунал је ослободио хрватске генерале који су оптужени за етничко чишћење две стотине хиљада Срба из Хрватске и масовно убијање српских цивила. Хрватска не поштује враћање имовине, која је Србима бесправно одузета. И овде САД и ЕУ као да нису «добро обавештени». Двојним стандадри Запада и даље су више него очевидни. Замислимо, како би Србија прошла да је цео фудбалски стадион на Маракани урлао «Уаа Хрвати, вас човек има да млати!», или «Хрватска има да се смрска!» Једном речју, Сједињене Државе и ЕУ подржавају прозападне владе у Србији, без обзира да ли је у питању Тадић или Вучић. Но, истовремено строго пази да неком српском министру случајно не би пало на памет да води рачуна о српским националним интересима.

Помоћ Запада

Од представнике наших власти непрестано чујемо како је амбасадор Сједињених Држава или Немачке отворио у Србији неки нови погон, у коме је нашло запослење тридесет или сто и двадесет људи, односно да су ту уложили једанаест или петнаест милиона евра. српски политичари и њихови послушни новинари прећуткују, међутим, чињеницу да је та помоћ увек политички условљена. Или, просто, народски, српски речено. “Помоћ” Запада је уцењивачка. Да подсетимо: представници тих земаља, њихови авиони и ракете учестовале су године 1999. у бомбардовању Србије. Агресија НАТО-а трајала је 78 дана и том приликом је убијено око 4.000 људи и неких 8.000 су рањени. Економска штета процењена на око 180 милијарди евра. Људи, а нарочито жене, много умиру од рака дојки, како је о томе пре неколико месици писала једна лекарка у недељнику “Печат”. Узрок смрти од те болести троструко је повећан, него што је то био случај пре године 1999. И уопште, о последицама осиромашеног уранијума по становништво садашња власт уопште не говори. Очигледно да је разлог, да се не би замерили «нашим пријатељима» у Вашингтону и Бриселу.

Бриселски споразуми

Они и нису преговори, већ диктат. Договарају се равноправни, а делегација Србије већ је на самом почетку казала: «Ми смо ту да испунимо све ваше услове!» Дакле, реч је о ултиматуму Запада. Сједињене Државе и ЕУ су решиле да питање Космета узму из руку Савета безбедности УН. Дачић-Вучић пристали су на ове крајње неповољне, уцењивачке услове, а истовремено су се одрекли подршке Русије и Кине, које су браниле Резолуцију 244 Савета безбедности УН, којом се Србији гарантују суверенитет и територијални интегритет и аутономија за Косово и Метохију у оквиру државе Србије. Како Москва и Пекинг могу да бране интересе државе Србије, када сама влада Србије то не жели?

Војводина

Оно што су радили титоистички руководиоци у Војводини, наставили су да после године 2000. чине «досовци». Чак захтевају да се «војвођанско питање» интернационализују! Присвајање и распарчавање српског културног наслеђа иде тако далеко да се у школама учи да су Крушедол, Јазак и Шишатовац «војвођански самостани»; да Његош није српски писац, да су Лаза Костић и Вељко Петровић «војвођански», а Петар Кочић и Јован Дучић босанско- херцеговалчки писци.

Школство

Нико од највећих странак не говори о школству. А оно, нарочито високо школство, је уништено, јер се дозвољава рад приватних универзитета. Њихове дипломе законски су изједначене са државним универзитетима. А какав је кадар на приватним универзитетима? Често је слабији него што га има једна солидна београдска гимназија. Држава која нема квалитетно школство, она нема ни будућности. Приватни универзитети су «чист бизнис»: ти мени паре, а ја теби диплому. Србија нема јединствен школски програм. Како је могуће да деца у Новом Пазару говоре «босански»? Ако је и то допуштено, онда ће једног дана Сарајево да потегне питање да се Рашка област прикључи Босни, јер, ето, на тој српској териоторији се говори не српски, него – «босански». Ми смо једина земља у Европи, која нема јединствен школски уџбеник из историје. Зато ће нам уџбенике писати странци, пре свега Немци. Зар граматику црногорског језиак није написао један хрватски лингвиста? Није ли то први корак да се црногорски народ претопи у хрватски? Словом, нација без прошлости, не може да има ни будућност.

Клечати

Томислав Николић наставио је тамо где је Борис Тадић стао, па се у сарајевском ТВ интервјуу извињава и обећава да ће «клечати пред злочинима сопственог народа». А Вучић те «злочине» припадника сопственоиг народа назива «страшним и језивим».

Душко Челић

Лист за «Вести» од 04. Марта 2014. пренео је следећу информацију: «Нико од српских државних званичника није захтевао да се одлуке Саветодавног већа поштују и спроведу у дело! Овако неодговоран и бахат однос власти према судбини киднапованих и убијених, члановима њихових породица, и генерално, према масовним и најтежим облицима кршења људских права својих држављана, не може се разумети нити било чиме оправдати. Ово за “Вести” са огорчењем констатује Душко Челић, заменик председника Координације српских удружења породица несталих са простора бивше Југославије. Он додаје да ће та организација све предузети како отмице и ликвидације више од хиљаду Срба и других неалбанаца које су се десиле у току мандата Унмика не би пале у заборав. Овај случај открио је јавности суштинску неодговорност УН поводом нестанка и убистава Срба која су се догодила након што је на Космету установљена привремена власт Унмика – каже Челић. Како радо Хашки трибунал, очевидно, само се не води процеси против оних злочинаца, који су убијалио Србе. На основу понашања Запада и њихових «невладиних организација» у Србији испада, да мучити и убити човека није злочин, ако је жртва Србин.

Булевар Милице Ракић

Ђинђићу народ не може да опрости, јер је 11. маја 1999. у Декларацији, заједно са Ђукановићем, подржао америчко бомбардовање Србије, јер је на Видовадан испоручуо у Хаг председника Србије Милошевића, јер је Хагу казао за Шешеља: „Водите га и немојте ми га више враћати у Србију“, јер је имао везе са Земунским кланом. Данас једна од највећих булевара на Новом Београду носи његово име! Убеђен сам да ће у скорој будућности тај булевар бити преименован у «Булевар Милице Ракић».

Ко је гласао за Кацина?

„Ја нисам гласао за Јелка Кацина, нити сам то могао. Не знам због чега, мојом државом, руководе људи који њему полажу рачуне“ пита се Зарковић. Он подсећа да је управо Јелко Кацин активно учествовао, пружао технолошку подршку и чествоваоу нападим на наше војнике… Србија је у власти странаца и то не било којих већ управо оних који су починили најстрашније злочине над нашом државом и народом… Шта је друго ако не корупција када Александар Вулин у једном наврату, на државној телевизији, јавно поднесе оставку и плачљивим гласом затражи опроштај од српског народа због такозваног „Бриселског споразума“ а онда се врати на посао па још за то и буде награђен», каже Миодраг Зарковић (Припремио: Иван Максимовић; 09.03.2014, новинар.де)

Ројтерсови Срби

«На основу српских медија могло би се закључити да у Украјини живе људи који су антируски расположени. Не могу да им опросте што су их 1999. зверски бомбардовали! Готово је невероватно чега смо се ту све нагледали и наслушали. Тако је, како видесмо, извесни Александар Васовић Васке, новинар „Ројтерса“, једва успевао да се ужурбано превезе од Б92 до РТС да би учествовао у свим централним Вестима и Дневницима, у којима је излагао своја виђења украјинских проблема, да би свој експертски педигре и моћ закључивања и предвиђања дефинитивно потврдио у „Блицу“ од 24. фебруара („Украјинска скупа победа“), где је јасно изложио свој проамерички, антипутинсвки и антруски став. Када је реч о жртвама палим током „мирних“ демонстрација у Кијеву, биће немогуће мимоићи пресретнути телефонски разговор између Кетрин Ештон и естонског министра иностраних послова Урмаса Паете у којем се јасно истиче да „јача уверење“ да снајперисте који су пуцали током нереда није организовао Јанукович, већ неко из редова нове коалиције. Америка и Европска унија се већ две деценије непосредно и силом боре против територијалног интегритета Србије уз разне изговоре попут оног о праву народа на самоопредељење до отцепљења. Оно што је дозвољено свима, забрањено је данас само Русима а сутра Србима из Републике Српске. Од Србије се из Брисела све јасније захтева да обустави изградњу Јужног тока, иначе једне од највећих инвестиција на свету, и да раскине уговор о бесцаринском извозу робе у Русију. Србија, уколико је намерна да испуни ове захтеве, треба да се одрекне и подршке Русије у Савету безбедности и омогући ширење новог сепаратизма на штету своје државне територије», Милорад Вучелић, «Печат», 08. 03. 2014.

Кад већ говорим о Украјини, верујем да они неће остати без последица и на изборе у Србији. Српски народ, дакле, огромна већина бирача јесу и данас на страни Руса. Ми их разумемо, јер Украјина није друго већ руска земља, која се вековима налази на крајњем западу њиховог царства. Српска Крајина јесте западна српска земља, које је током последњих три века знатним делом покатоличена, односно, поунијаћењ. Тако се од тих Срба у Далмацији, Дубровнику, Босни и Славонији створила нова нација, а они се данас зову «Хрвати». Они не само да неће признатио да су им преци били Сребе, већ нас више мрзе од Турака и Хитлера. Русија нас никада није бомбардовала, нијти нас је натерала “у демократију” уз помоћ “милосрдног анђела” и осиромашеног уранијума. Није нам помогла само онда, када није могла да помогне ни себи. А то је било време Совјетског Савеза или Јелцинско време. Бољшевици на челу са Лењином били су изнад свега русофоби и зато је смешно говорити о револуцији из године 1917. као «руској».

Мука са српским изборима

«Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих. Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Нису то они који су некада насмејани и весели скупљали, храбрили, испраћали и обилазили добровољце. И бранили су заиста наш народ, и омогућавали да може на свом вековном прагу да остане и настави да безбедно живи. Сада те своје некадашње добровољце не могу да виде. Посебно им сметају погинули и настрадали! Нису то ни они којима свако дружење са било којим, па и најгорим странцем, значи више од сусрета са нашим најбољим домаћином, нису то ни они којима је сваки захтев доказаних и вековних непријатеља милији од било којих захтева наших људи болесних за лековима, или гладних за хлебом! Нису то ни они који ни инвалидима нису имали да обезбеде средства за протезе, али су зато средства за бригу о једном псу без ногу и његову протезу одмах и хитно добијена, а пас у странку сместа пред камерама одведен! Град Београд се побринуо за тог “инвалида”, али не и за протезе за нашег војног техничара, који је несрећно изгубио ноге, демонтирајући неексплодиране бомбе, бачене из авиона неких од данас наших кључних партнера и пријатеља – из Европе и преко океана! Нису то ни они којима је оснивач странке сахрањен као псето у дворишту, које више нико ни за годишњице смрти и не обилази, и чија се слика у просторијама странке више не може наћи», Миланко Шеклер: «Ко су они, а ко смо ми?», нспм.рс, 04. март 2014).

Пљачка

«Безнађе у којем се нашао српски народ није проузроковано бедом, нити глађу, ни изгубљеним ратовима, ни сиромаштвом. Оно је последица оног чега сви његови суседи сада имају у изобиљу, а некада нису имали, а српски народ који је био лучоноша сада је остао без своје суштине – реч је о државности. Политичари, њихови економисти и режимски новинари кажу да морамо да се задужујемо. Славе да су добили нове кредите. Болесни лудаци! Бандити који су пуни пара и није их брига за будућност ове државе и народа. За државу која се неконтролисано задужује то значи да ће – банкротирати! Шта ће се догодити? У једном тренутку нећемо више моћи да враћамо узете кредите. Повериоци ће нас блокирати. Почеће да нам узимају преосталу имовину за мале паре, јер због тога нам сада дају кредите. Није могућ систем у коме ће радити у производњи 350.000 радника, који ће издржавати 600.000 људи у јавним предузећима и државној управи, 1,7 милиона пензионера и 1,1 милион људи у непроизводним делатностима», Александар Дикић, Држава, народ – и раја, 08. март 2014., www.nspm.rs.

Ко се боји Вучића још?

Већ 20 дана свакодневно позивам Александра Вучића на директан телевизијски дуел, било када и било где, ако сме. И отворено говорим оно што не сме нико други да каже на српској политичкој сцени – да је СНС највећа политичка превара, подвала и лаж у новијој политичкој историји Србије. Каква је ово изборна кампања? Никакве изборне грознице нема. Зашто нема никаквог сучељавања власти и опозиције? Зашто Александар Вучић за годину и по дана није изашао нити на један ТВ дуел, нити са једним представником опозиције, нити на једној телевизији? Господар Србије гостује само код намештених новинара, са намештеним питањима. Зашто? Зато што нема шта да каже, зато што избегава да одговори на обична питања народа: шта сте уопште урадили за ових годину и по дана? Где је 100 милијарди евра страних инвестиција које је обећавао Томислав Николић? Где Канцеларија за брзе одговоре коју је обећавао Александар Вучић? Где је истраживање изборне крађе, које су обојица обећавали? Све је била лаж и предизборна превара. А највећа лаж и превара јесте Вучићева борба против криминала и корупције. Кога лаже и фолира Вучићева борба против криминала и корупције? Зашто једино Двери смеју да траже доношење Закона о испитивању порекла имовине свих политичара и тајкуна од 1989. до данас, и следствено одузимање незаконито стечене имовине? Зашто Вучић не сме да опорезује стране банкаре, домаће тајкуне и стране фирме, већ се рупе у буџету пуне само преко српских привредника и сиротиње? Зашто Београд на води није понудио српској дијаспори него арапским шеицима? Александар Вучић је спреман на све, ако је био спреман да изда Косово и Метохију. Глас за Вучића није глас за СНС већ глас за спровођење политике ЛДП-а. Ови избори су конкурс за колонијалну управу у страној колонији која се зове Србија, али и велики народни референдум између ЕУ и Русије, између политике гејбалова и породичне политике, између владавине интереса странаца и богаташа у Србији или владавине домаћег економског интереса и социјалне заштите сиротиње. Покрет Двери бира Русију, породичну политику и домаћи економски интерес», Бошко Обрадовић: «Ко се боји Вучића још?2, 07. март 2014. Аутор је носилац изборне листе Покрета Двери, «Данас»).

Архитектура

У том погледу Берлин ме размазио, јер мало који град у Евопи може да се мери са немачком метрополом. Град је по много чему и данас онакав, како га је Црњански у «Ирису Берлина» описао тридесетих година прошлог века: вероватно је најзеленији у Европи. Поред мог берлинског стана налази се језеро окружено боровом шумом. Метропола је иначе богата језерима, каналима, парковима и шумом. Није ми јасно зашто београдски архитекти толико мрзе српски главни град. Гледам делове Београда који су изникли за последњих две или три деценије. Када стигнеш, показаћу ти Чукарицу, Калуђарицу, Ђерам пијацу, Бањицу, Миљаковац, Миријево. Нигде нема ни педља зелене површине, дрвета, дечјег игралишта, или парка. Око нас царује бетон и ружне вишеспратнице, до којих се стиже уским сокацима, који као да су грађени у 19. веку. А кроз ове уличице тутње свакодневно аутобуси и камиони! Боже, колико презира према људима који ту станују су показали људи који су пројектовали тај град! Човек који живи на петнаестом спрату оваквог здања, – пре касарне него зграде за ставовање породица, – мора да пропешачи и километар, па и два, да би видео, рецимо, неку воћку и цвату. У том погледу Београд је типичан за земље трећег света: богати станују на Сењаку и Дедињу, а преосталих 95% становништва у сивим, ружним бетонским солитерима.

Демографија

Када се возиш уздуж и попреко Србијом прво што уочаваш јесу – опустела села. Само Београд и гробља расту. Демографски проблем мора постати најважније државно питање. Становништво нам је све старије, а деце све мање. Ко ће, дакле, да заради пензије ако немамо младе људе? Срби изумиру. Словом, ако не решимо тај проблем, онда сви остали племенити задаци постају бесмислени. Без деце Србија нема будућност. О томе питању не говри ни Вучић и Ђилас, а ни Дачић и Тадић

Омрзнути

Ни Титов режим, чини ми се, није био толико омрзнут од народа као владавина Бориса Тадића и ових од данас. Ако је само десет одсто истина од оног што сам прочитао о одлукама владе Босиса Тадића, био би то у свакој нормалној држави довољан разлог да се против њега и чланова његове владе покрене поступак због наношења непроцењеиве штете дражви и српском народу. По ком основу је, на пример, Борис Тадић, у име Срба из Хрватске одустао од тужбе против Загреба и Хрватској је поклонио српску имовину, чија вреднсот се процењује на неколико десетина милијарди евра? Како је ДОС могао да предложи Скупштини Резолуцију о Сребреници? Шта је са тајкунима и њиховој финанскијској помоћи ДС, а данас Напредњацима?

Језик

На телевизији, радију и у редакцијама листова увести лекторе који ће пазити да се чува и негује српски језик. Такве институције постоје у многим европским земљама, а за Немачку, Француску и Хрватску знам сигурно да постоје. Очевидно је да неко смишљено и систематски спроводи осиромашење и уништавање српског језика. Непрестано се провлаче речи као „билатералан“, „едукација“, „верификација“, „асоцијација“, „транспарентан“, «апликација», „дојам“, када постоје сасвим добре старе словенске, српске речи „обостран“, „образовање“, „проверавање“, „удружење“, „јасан“, «примена», „утисак“.

«Невладин сектор»

Он је већ две деценије ван контроле српске државе. Нико нема право да контролише њихове финасијске токове. А та пракса на снази је до данас. Решење видим у руском сценарију. Руска Дума је прошлог лета одобрила закон по коме невладине организације (НВО) које се баве политиком и добијају новац из иностранства, добијају статус „страних агената“. У пракси то изгледа овако. На телевизију позову, рецимо, адвоката Срђана Поповића, Верана Матића, Наташу Кандић, Соњу Бисерко или Соњу Лихт и водитељ емисије их представи као «стране агенте». То је поштено. Непоштено је да се представници «невладиних организација» представљају као «друга Србија», јер она не постоји. Изражена у бројкама, та Србија представља, рецимо, 90 осто становништва, док «друга Србија», «трећа» и «четврта» Србија не верујем да броји више од петнаест процената грађана наше земљее. Словом, они су не само србофобични већ и недемократски јер игноришу вољу већине. Зар је нормално да десет година у Србији некажњено делује телевизија која шири идеје о Србима какве су пропагирали Хитлер и Павелић? А такође имамо и усташку странку у Србији које је и даље присутна у српском парламенту. Таква ситуација не постоји ни у једној земљи Европе и света. Толеранција према тим људима значи вршити насиље над већином грађана ове земље. Који се политичар у Европи и свету може да залаже за то да се његова сопствена држава понижава, а од дела његове територије да се ствара нова држава? Чин разарања сопствене земље и велеиздаје представља се као врхунац државничке мудрости. Да се то само код нас може да догађа, велика заслуга припада «слободним медијима» и «невладиним» оерганизцијама, који примају новац из Вашингтона, Лондона, Париза и Берлина. Сви миљеници Запада нас убеђују, како је све изгубљено. Да шире дефетизам, то могу да их разумем. Најзад, за то су и плаћени. Но, како рече један песник: Ако смо заиста изгубили Косово, шта онда од нас траже да потпишемо «са Приштином» Бриселски договор?

Лепа Србија

Постоје у нашој земљи, разуме се, и лепих ствари. Њих има далеко више, само што се оне не виде одмах, на први поглед. Сресћемо их не на популарним и гледаним телевизијским емисијама, него у свакодневном животу, на пијаци, у аутобусу, на српском селу, у шетњи. Покушаћу да споменем неке од њих.

Болница

Последњих три године често пролазим поред Градске болнице (Звездара). Жалосна слика. Парк је неуређен, много смећа, мало лепог да се види. Пре нешто више од пола године одједном приметих промену. Многи прозори на здању као да су били опрани или замењени новим, а парк би могао да се налази и у Берлину: уређен, нигде да се види папирић, опушак од цигарета или кеса. Има томе десет дана, одмах код улаза у болницу, стајао је један службеник, вероватно портир. Нисам издржао, а да га не упитам одакле ова промена: «Пре отприлике годину дана директор болнице постала је једна жена, нека много јака, способна и добра лекарка. За то кратко време створила је чудо. А још пре две године чак се говорило да ће се болница морати да затвори. А то значи да бих ја и стотине запослених изгубили посао. Данас о томе ники више не говори. Нову директорицу мора да је сам Бог послао!»

Виноградар

У околини Ваљева, недалеко села Мрчић, пре неколико недеља стигао сам, по препоруци, до једног домаћина који се тек пре десетак година почео да бави виноградартством. У старим путописима читао сам, да је пре Првог светског рата, управо овај крај био чувен по вину. После Другог светског рата виногради су потпуно запустели. Почели су да се обнављају тек пре неколико година. Отишао сам у његов подрум и љубазни домаћим ме понудио са црним и белим вином. Могу да кажем као човек чији преци су се генерацијама бавили тим послом, да је његово вино одлично, а цене су му приступачне.

Откриће

Највредине што сам за ове три године пронашао су – људи. У овој малој Србији од свега седам милиона становника, живи невераватно много интересантних, обдарених, вредник и четитих људи. Реч је о виноградарима, писцима, математичарима, сликарима, економистима, полиглотима, пчеларима, правницима, универзитеским професорима, чобанима, монасима, певачима изворних српских народних песама… Но, њих нема ни на телевизији, а о њима не пишу ни новине.

Излаз

Главни проблем Србије, – а и осталих земаља источне Европе «у транзицији», – није економски, већ духовни. Не може се земља извући из беде искључиво економским мерама или кредитима америчких и немачких банака. Ко има право да задужује земљу, чије дугове ће морати да отплаћују наши унуцу? Сем тога, ако су жртве неминовне и неизбећне, како ће народ моћи да прихвати владине предлоге? Да се апелује на чланство у Европкој унији најкасније до 2025?» Та, народ види, да је Грчка Наши преци били су спремни да поднесу невораватне жртве, те су својим родољубљем задивили свет. Сетимо се само примера из Првог српског устанка, из Првог балканског рата, из године 1914. и победе над вишеструко бројнијим и боље наоружаним непријатељем. Како је то било могуће? Ово су могли да постигну јер је постојала национална идеја, која је могла да уједини све слојеве нашег друштва. Да би једна земља мобилисала своје најбоље снаге, које би нас могле да извуче из дна у коме се сада налазимо, то не може да се постигне уз помоћ приче о «борби против корпупције и криминала», «успешним бриселским преговорима», «скором чланству у ЕУ», или о инвестицијама вредне неколико милијарда богатих арапских шеика. Шта се постиже тиме што се Тадић, Вучић или Николић непрестано извињавају Хрватима, босанским муслиманим или Шиптарима због «ужасних српских злочина»? Тиме српска влада шири код сопствених грађана дефетизам и апатију. Народ се просто стиди да нас ти политичари представљају у свету. Једина снага која је у стању да нас покрене и мобилише јесте национална идеја. А она треба код Срба да промовише самопоштовање, веру и љубав за своју земљу. А ову решење нам не нуди ниједна странка из прошле и садашње владајуће коалиције. Овај изузетно важан проблем веома је добро појаснио Ломпар:

«Зар није председник српске владе рекао у Подгорици да се Србије Његош не тиче? Зар није исти човек – у среду 18. децембра 2013. године – обишао изложбу у Културном центру Београда посвећену српским злочинима над једном албанском породицом? Зар овако постављена ствар – изолована до неисторијског уопштавања – не сведочи о систематском уграђивању модела српске кривице у нашу јавну свест? Зар околност да то изводи човек који је недавно позивао на враћање Титовог споменика на трг у Ужицу не открива да се обнавља модел српске кривице који нам је завештао титоизам? Зар Културни центар Београда није игнорисао годишњицу Његоша? Зар Културни центар Београда није игнорисао 120 година од рођења Црњанског, а прошле године обележавао 100 година Крлежиног доласка у Београд? Зашто не желимо да видимо подударност између културних и политичких чинова? То је судбина окупираног народа“, Мило Ломпар, „Сведок“, Београд, 24 децембар 2013

 

Никола Н. Живковић, 13.03.2014

 

Објављено 14.03.2014
2006-20014  ©новинар.де

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo