Вести

„Сви знамо колико је важно да поштујемо суверенитет земаља које нам ни на који начин не прете. Можда бисмо могли да наговоримо господу Џорџа Буша и Тонија Блера да отпутују у Кремљ, као специјални изасланици Уједињених нација, и да то потанко објасне господину Путину.”

Љиљана Смајловић објављено: 04.03.2014. ПОЛИТИКА

***

Овај злобни коментар освануо је јуче на сајту „Њујорк тајмса” испод непотписаног редакцијског уводника под насловом „Агресија Русије”. Аутор коментара није бранио руске потезе на Криму, већ се с правом ругао лицемерству и двоструким аршинима Запада.

За то лицемерство у Србији постоји неколико милиона експерата, који се тиме нису бавили на сајту „Њујорк тајмса” али су га осетили на својој кожи. Док слушају вести о Криму, као да поново гледају косовску трагедију.

А анонимни уводничар водећег америчког дневника за то време каже да је руски председник својом „циничном експлоатацијом” украјинске кризе „искорачио далеко изван граница цивилизованог понашања”.

Далеко изван „цивилизованог понашања”? У поређењу са чим? Са незаконитом инвазијом Ирака? Са ваздушним нападима којим њихови извођачи сами тепају да су „shock-and awe campaigns”, шокирај-и-запрепасти. Ова доктрина примењена је у Ираку 2003. године, а њен учинак поређен је са ефектом америчких атомских бомби на Јапан: да се огромном силом у старту сломи свака помисао противника да је отпор могућ.

Нецивилизовано? У поређењу са „дроновима”? У поређењу са „agent orange”, хербицидом којим су Американци само у Јужном Вијетнаму уништили десет милиона хектара обрадиве земље? Или у поређењу са осиромашеним уранијумом, касетним и напалм бомбама, отмицама и мучењима у трећим земљама (extraordinary rendition), мучењем дављењем (waterboarding)?

У поређењу са Гвантанамом?

Све више јавних интелектуалаца у САД гласно негодује због тријумфализма „победника хладног рата”. Њихови гласови тешко се пробијају и до либералних америчких медија, а редакцијски уводник у „Њујорк тајмсу” огледни је примерак управо тог тријумфалистичког дискурса који више не уважава чак ни неистомишљенике на њиховом фронту.

И америчкој хиперсили потребни су пријатељи и савезници. И као што се диктатори брзо окруже људима који им само повлађују, и велесиле имају мање користи него штете од климоглаваца.

У извештају „Тајмсовог” дописника из Москве јуче сам нашла паралелу са другим подручјима које је Русија желела да задржи унутар сфере свог утицаја, попут Јужне Осетије, све док тамо „2008. није избио рат а Руси разјурили слабо обучене грузијске трупе”.

Избио рат? Помало еуфемистички опис, зар не, за покушај америчког клијента у Грузији да ноћним нападом силовито скрши отпор мањинске регије.

Американци су нас учили да је демократија када уважаваш мишљење противника, али и када цару кажеш да је го – ако је го.

Па макар био у Вашингтону, и макар се запрепастио и шокирао.

Љиљана Смајловић

објављено: 04.03.2014. ПОЛИТИКА

извор: ПОЛИТИКА

http://www.politika.rs/rubrike/uvodnik/Sokiraj-i-zaprepasti.sr.html