Вести

На оба питања исказана у наслову, наш одговор недвосмислено је јасан и прецизан. Наиме, Српско становиште не постоји! И на сваки се начин, ултимативно, суспреже и онемогућава, чак дотле да се налаже промена српске свести.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 02.03.2014

***

Даље, нужно је ново читање „Меморандума“, тог прокаженог, осуђеног не само од наших непријатеља, већ и од не малог броја домаћих интелектулаца, за које је, по Скерлићу, „Запад – закон“!

Почнимо једном констатацијом, која би, у нормалним приликама, требало да изненађује, по којој је сигурно да аутори „Меморандума“ ни сањали нису да ће после скоро 30 година, њихов текст, у својој бити, невероватном истоветношћу одсликавати и данашње стање српске државе, иако је њихов подстицај да га уобличе, како су га уобличили, био потпуно другачији.

Да бисмо уверили наше читаоце о реченој нужности нановог ишчитавања тог, неопозивог, сада већ документа, наше на жалост, неизмењиве судбине, која је, благодарећи успостави петооктобарске демократије, по западном диктату и надзирању, постала наша неизмењива стварност. Све гора и безнадежнија.

Да бисмо учинили наше тврдње неопозивим, ми ћемо извлачити на светлост дана и српске свести, најмаркантније мисли „Меморандума“, које готово да не треба тумачити, већ их само прикључити нашој свакодневици.

„Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости, отворени међунационални сукоби, изазивају дубоку забринутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем, већ и целокупни јавни поредак земље. Свакодневне су појаве: нерад и неодговорност на послу, непоштовање закона, корупција и непотизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непоштовње закона, растуће неповерење међу људима, и све безобзирнији индивидуални и групни егоизам. Распадање моралних вредности и углед водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке, праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбола јавног поретка“.

„Објективно испитивање (југословенске, тј. српске) стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофални исход као што је распад (југословенске, тј. српске) државне заједнице“.

„Пред оним што се збива и што се може догодити, нико нема право да затвара очи. Поготову на то нема право најстарија установа научног и културног стваралаштва у овом народу“.

„Српска Академија наука и уметнпсти сматра се обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења стања са убеђењем да тиме допроноси тражењу излаза из садашњих недаћа. У та питања се, нажалост, мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуелизован тежак положај српског народа“.

Може ли се „опипљивије“ и истинитије приказати стање српског народа у овом времену?

Само је једна истина у горњем приказу оманула. Најжалоснија и најтрагичнија, баш као и темељно оптужујућа.

Ћутање, мрачно и гнусно, Српске академије наука и уметности.

Она која је једногласно одлучила да се својим писаним ставом, у оквиру

„Меморандума“, умеша својим поштеним и забринутим размишљањима и констатацијама над стањем Србије, одједном је заћутала, подмукло и срамно, следећи свој Извршни одбор, на челу са председником САНУ, академиком Хајдином!

Сви, сем професора Василија Ђ. Крестића, што је већ толико пута доказао, на дику своје части, постајући тако историјска; као што је и подмукло ћутање и одсутност српске самосвести целе САНУ, на челу са председником Хајдином, исто тако већ историјска и неизбрисива срамота…

Но, идимо даље кроз прашуму меморандовских истина.

„Целокупни систем конституисан ја на принципу активности врхова политичке хијерархије и безнадежној политичкој пасивности народа“.

„Насртаји на друштвену имовину свуда се срећу; крађе, утаје и корупција постале су део редовних допунских прихода за тако велики број грађана, да се та врста прихода мора узети у разматрање при оцени висине личне потрошње“.

Ова последња гарнитура власти, тј, претећа испостава западаних наредбодаваца, у свему потврђује горње закључке. ВВП илити Вучић, заједно са својом камарилом, непрестано прича о некаквим тајкунима, још некаквијој борби против корупције и криминала, којих нема ни по судовима, ни по затворима. Другим речима, они који су крађе, утаје и корупцију омогућили, имају своје средиште у странкама, које су биле или јесу на власти, али ником не пада на памет, да се ванредни приходи толиких грађана – припадника странака, контролише кроз њихову личну потрошњу.

Министарске плате већином су јавно лимитиране на свега 108.000 динара, међутим само њихова гардероба, прелази ту суму, а де не помињемо да неки бивши министри још зидају и зградурине, као рецимо оно стамбено-пословно здање у Скерлићевој улици! Од кога је тај бивши министар могао да наследи толике паре, кад је његова мајка била тек и само чистачица!

Ми смо већ једном рекли да се тајкунима из страних земаља овде омогућавају огромне зараде, док се домаћим, да кажемо, тајкунима онемогућава да раде и привређују, па самим тим омогућавају и запослења толиким људима.

И то је „Меморандум“ забележио и предвидео.

Шта више, као „Праксу удаљавања способних привредника, којима се разоружавала привреда Србије у појачаној конкуренцији на тржишту“, што ће и Миша Ђурковић у „Политици“, потврдити, као неоспорну „праксу“ власти, да онемогући домаће привреднике, како би отворили домаће тржиште за оне из страних земаља, што се не може другачије крстити већ као криминална радња против сопственог народа. Једна од толиких!

„Меморандум“ није заборавио ни окружење, посебно истичући проблеме око Косова и Метохије, које види у свој својој катастрофалној наготи.

„Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије, најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941.“

Кад је реч о устанку 1941., морало би се већ једном сагледати српска недефинисаност током Другог светског рата, па дакле, и устанка 1941. Који је устанак био српски? Да ли окупљање остатка бивше војске Краљевине Југославије око пуковника Драже Михајловића на Равној Гори, 16 априла, или пуцњеви, с леђа, на српске жандарме, с подигнутим рукама у вис, без оружја, од стране Жикице Јовановића – Шпанца у Белој Цркви 7. јула 1941?

Другим речима, Срби су и у Други светски рат ушли са дубоким страначким поделама, које су наставили и у избегличкој влади у Лондону (радикали, демократе, змљорадници), што је било исто тако трагично по српски народ, као и подела у самој земљи, на Југословенску војску у отаџбини, на комунисте – партизане и НОП, на Пећанчеве четнике, на Љотићевце, на владу генерала Недића… сви против Немаца и осталих окупатора, али и у борби једни против других, за спас и обнову Југославије.

По Константину Фотићу, дугогодишњем југословенском амбасадору у Америци, (у књизи „Рат који смо изгубили“), Рузвелт је био већи Србин од свих Срба, предлажући им да, после Јасеновца, преиспитају своје југословенско опредеење, тј. да се више не враћају у Југославију, јер није могао да замисли да би Срби могли и даље да живе у заједници са хрватским убицама.

Преварио се, могли су, и тако су Титови партизани, уз помоћ Енглеза и Руса, постали власт, док су сви остали Срби „последњи бастион фашизма у Европи“. Они које је требало истребити уз помоћ српских партизана.

То је једина наша истина. На свим странама убијани и прогањани, од својих сународника, под командом једне међународне варалице, за кога се ни данас не зна ко је и шта је, сем да је био некрунисани краљ Југославије, са лажним комунистичким ореолом, који му је омогућио да буде оно што је био, иако је још од 1928. био ангажован у енглеским тајним службама.

„Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза“.

„Албанизација Косова и Метохије припремана је најлегалније Завере које се обично тајно кују, на Коисову су се стварале не само очевидно, већ и демостративно“.

„Срби на КиМ имају не само своју прошлост оличену у драгоценим културно – историјским споменицима, већ и живо присуство својих духовних, културних, моралних вредности; имају матичну земљу свог историјског постојања. Насиља која су кроз векове проређивала српско становништво КиМ-а, у овом нашем времену, добијају своју неумољиву завршницу“.

„За мање од десет следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити.“

„Судбина Косова остаје животно питање читавог српског народа. Ако се не успостави истинска безбедност и недвосмислена равноправност за све народе који живе на Косову и Метохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исељеног народа, тај део Републике Србије постаће европско питање са најтежим и недогледним последицама“.

Може ли се овим и оваквим истинама додати нешто што би умањило ову жалосну слику нашег живљења на Косову?

Прошло је тих пророчанских 10 година, Срба скоро више и нема тамо, а председник владе Србије, правдајући свој Бриселски потпис, којим је озаконио тај нестанак Срба на Косову, дрско изјављује: „Српски патријарх је још 1690. напустио Косово, што свакако нешто значи!“

Значи, у првом реду, исконску необразованост његову, лишену сваке српске самосвести, што му није сметало да изјави да је „одувек био националиста“, али и да позове Србе да не гласају по својој националној припадности, већ по опредељењу његове коалиције „за братство и јединство!“ да би потом отишао у Хилендар и изјави како се „Бори да Србија буде поштована као у време Немањића!!!“

Који обрти, која неодговорна обест, која самоувереност, па чак и самозадовољство што се тако олако игра са Србима, показујући тиме да себе није ничим ограничио у изругивању Срба и њиховој спремности да се пред свим тим понижењима, повинују.

Познато је да је „Меморандум“ настао и као реакција на дугогодишње настојање Хрватске и Словеније, под Титовим руководством, да Србија у државном и привредном погледу гурну у заостајање, са мотивацијом ‘Слаба Србија – Јака Југославија’, па следствено томе и Србе у тим републикама сведу на другоразредне грађане, отворено их лишавајући њихових националних права.

„Изузимајући период постојања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико су данас. Решење њиховог националног положаја намеће се као прворазредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу последице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској , већ и по читаву Југославију.“

„Ван ужег подручја Србије живи 3,285.000 Срба или 40, 3 % укупног њиховог броја“.

Решење је нађено, Срби су у више стотина хиљада, прогнанани са својих вековних огњишта! А Србија, као матична земља, није нашла одлучне и убедљиве начине да тај прогон обелодани целом свету, као флагрантну повреду људских права, што би морало за собом да повуче осуду и одговарајуће санкције према Хрватској.

Међутим, Хрватска је награђена, благодарећи не само Ватикану и Немачкој, постала је чак миљеник Запада, и као таква примљена у ЕУ! Шта воише, она која потеже тужбу против Србије на међународном суду у Хагу, за српски геноцид над њом!

Да би беда званичне Србије била што већа и видљивија, она предлаже Хрватској да заједно повуку хашку тужбу, пошто је и она поднела истоветну тужбу против Хрватске. Сва је прилика да ће суд одбити обе тужбе, и тиме ставити тачку на оно, на шта се не може ставити тачка, као што је већ стављена тачка на Јасеновац, Глину, Јадовно… обележених стравичним хрватским злочинима над српским народом у Другом светском рату.

Шта се ту може учинити, кад је и српски патријарх Герман обилазећи Јасеновац изјавио да „хрватске злочине можемо опростити али не и заборавити!“ Коме да се жалимо, чију помоћ да тражимо да бисмо уразумили СПЦ, која и данас налази прилике да, рад добросуседских односа, зажмури преко косовског прогона Срба и албанизације тог неизбрисивог српског простора, на ком је Српство и рођено.

Ако је „Меморандумом“ дигнут глас Срба, успостављено сведочанство о њиховом постојању, садашње петооктобарско понашање демократске Србије тај глас је ућуткан, Срби чак нису удостојени, од оних који владају њиме, да их назову Србима, непрестано се старајући да то право имају припадници националних мањина. Поготову у Војводини.

„Политички руководиоци аутономне покрајине Војводине не раде на зближавању и спајању, већ на што већем осамостаљивању и издвајању из Србије. Ма колико тај процес био неприродан, супротан историјској логици он даје очигледне резултате, моћно доприносећи дезинтеграцији српског народа“.

Оно што су радили титоистички руководиоци у Војводини, наставили су да раде демократе у још драстичнијим поступцима, чак тежећи да тзв. војвођанско питање интернационализују, иако је председник тамошње Владе, син српског православног свештеника! Кад је обележена, да не кажемо слављена, годишњица новембарске Велике скупштине Баната, Бачке и Барање 1918, којом је једногласно тражено присаједињење краљевини Србији, што је јасно дефинисано изјавом Јаше Томића ‘да се вратимо одакле смо дошли!’, званична Војводина том слављу није присуствовала.

Шта то значи, сем још једна потврда „Меморандума“, који указује на још једну ноторну чињеницу:

„Ни једном југословенском народу није тако грубо оспорен културни и духовни интегритет, као српском народу. Ни једно књижевно и уметрничко наслеђе није толико разровано, испретурано и похарано као српско наслеђе. Српска култура се једина систематски дезинтегрише. Растурање српске књижевности на војвођанске, црногорске или босанскохерцеговачке писце. Присвајање и распарчавање српског културног наслеђа иде тако далеко да се у школама учи како Његош није српски писац, да су Лаза Костић и Вељко Петровић војвођански, а Петар Кочић и Јован Дучић босанско- херцеговалчки писци.“

„На тај начин српка културна и духовна баштина се чини мањом, но што она јесте, а српском народу се измиче важан ослонац моралне и историјске самосвести“.

То је и тако било у Титовој Југославији, али то се исто чини и ради и у петооктобарској Србији. Још колико!

„Меморандум“ указује и на обезглављено школство, на свим нивоима, прејудицирајући тиме и садашње стање, које је у својој негативности грдно напредовало, претварајући образовање, поготову на универзитетском нивоу, у бизнис, па самим тим и у кастински однос.

„Неколико генерација су духовно осакаћене и осиромашене, добили смо хиперпродукцију примитивних полустручњака, неспособних да се квлификовано укључе у привреду и друштвене делатности, неприприпремљених за стваралачки и интелектуални развој. Нема земље на свету која је своје образовање средила разгранатијом правном регулативом.“

„Школство никад није било толико екстензивно, рашчињено, ниског квалитета, као данас“

„Земља која нема јединствен просветни систем, не може рачунати на то да ће у будућности бити јединствена“.

Уместо да те и такве жалосне чињенице нашег образовног система, прихвати као добродошле опомене, петооктобарска Србија са жаром наставља сликано стање, прихватајући злогласну Болоњу којом је обезглављено високо школство, дозвољавајући и промовишући приватне универзитете, чак законски изједначавајући студије на стогодишњим државним универзитетима са оним на приватним универзитетима, скрпљеним које како, са којекаквим наставним кадром, што све заједно указује на несумњиву катастрофу образовања, па дакле, и будућности Србије.

ВВП илити Вучић, тај свеминистар, тај најмоћнији човек Србије, како га крсте стране новине, усудио се да каже и препоручи и нареди: „Децу не треба учити историји и прошлости, већ будућности“ , чиме је још једном потврдио и обзнанио сопствени ниво знања и образовања!

„Меморандум“ овековечује још једну неодрживост, чак злочиначко настојање ондашњих титоистичких власти.

„Српском народу је наметнуто осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације“.

То и такво наметање, после 5.октобра, добило је на интензитету, до невиђених размера. Грађански рат који нам је наметнут, који је данас општепозната чињеница у светским размерама, благодарећи Тадићу и његовом режиму, добио је, злогласном Резолуцијом Скупштине, којом Србија, саму себе, проглашава злочиначким народом, своју тражену основицу, која ће кулминирати у загребачком ТВ интервјуу тог Црногорца, којим је, између осталог, обележио као срамоту, „свога“ народа, свако помињање генерала Младића, који је требало и морао да живи у нашем народу као херој, попут толиких других, у одбрани српског народа.

Уосталом, Хаг је постао тамница српског народа, која са преко 1000 година осуда само Србима, представља и његову мртвачницу, а да петоктобарска Србија ни једним својим гестом није одбила те и такве пресуде, већ је, овластила једног Црногорца и једног Хрвата, да по Србији проналазе оптужене српске ратне злочинце, које тај Црногорац још увек оглашава, чак и бројем (300), са намером и белосветском обавезом да их пронађе и пошаље у Хаг!

Да беда буде већа, и нови председник државе наставља тамо где се претходни обележио, па у сарајевском ТВ интервјуу обећава да ће клечати пред злочинима сопственог народа, што ће наставити и његов „политички син“ ВВП илити Вучић оглашавајући те злочине припадника сопственоиг народа, страшним и језивим! Дакле, њих двојица који су се налазили у саставу Шешељевих бораца, као његови најближи људи у одбрани српског народа!

Која срамота не само за њих, већ и за њихова покољења, достојна одрицања и свесног заборава.

„Меморандуму“ су наметали програмско значење, попут „Начертанија“, чак им је, у извесном смислу, и суђено у Хагу, као што се намеравало и Његошу, што упућује на незаобилазни закључак, да ако човеково биће носи терет свог опредељења, за које зна да је лажно и подметнуто, да ће кад–тад, постати психијатријски случај, питомац душевних болница.

Ми ту и такву будућност предвиђамо и за припаднике петооктобарских

Влада, без обзира што они исказују своја чврста убеђења о потреби рада који раде, па тако и Тадићу, који, без имало видне гриже савести за оно стравично што је урадио Србији и Србима, покушава и успева да се врати у политички живот Србије, убеђујући Србе да „овим изборима одлучујемо да живимо боље!“.

Ипак је он само један Црногорац по професији.

А шта су остали?

Рецимо тај Палма, који је Дачића прогласио за „најбољег председника Владе Србије, свих времена!“

То чак ни цела целцата Колубара не заслужује, нити може да отплати!

*

Не кажемо да смо овим исцрпели причу о „Меморандуму“ као сликару данашњег нашег стања, али смо ипак вратили у оптицај једну истину, која се не може и не сме заборавити, да су сви академици једногласно оценили да је друштвена криза била толико дубока, да се Академија морала јавно огласити својим виђењем стања у друштву и држави, као својом светом обавезом, која произлази из њеног статуса, као врхунске националне институције, што и „Меморандум“ казује:

„Академија није интелектуални тутор државе, интелигенције или читавог народа. Међутим, она не може остати пасивна у судбоносним данима за народ и државу“.

„Тешко је и замислити неку другу земљу, у којој би могла да опстане и сопственом народу да намеће антипатриотске ставове, интелигенција која се идејно идентификује с непријатељима сопствене земље“.

Да завршимо, „Меморандум“ није програм, нити је могао бити, али јесте основа на ком се може изградити национални програм.

Како? Кад српско становиште не постоји, и кад нема оног и оних који би га формулисали и иза њега стајали.

Слободан Турлаков

Објављено 02. март 2014
2006-2014 ©новинар.де

Фото: фејсбук Формат текста: новинар.де