Вести

Није само елементарна непогода, у виду овог орканског ветра и снежних наноса, погодила Србију, него је, бојим се, погодила и мозгове неких људи. „Добронамерника“. Немојте више, молим вас, да ме браните од овакве политичке „елите“, ви „добри и паметни“. Немојте, ко Бога вас молим. „Активисти старих компјутера“, искључиво своју неспособност и фрустрације преносе, на исто тако фрустрирано грађанство које то чита, и само повећава њен ниво.

Пише: Драгомир Билић

***

У суштини, таквим начином, не може се стварно побољшати опште стање у земљи. Први пут сам срећан, што читам свакојаке глупости које већина грађана Србије не чита. Читајући ове „пасивне активисте“, чини се, као да ми само још пиштољ у чело остаје – као избор.

Све сами зајапурени борци за људска права, који би да својим слободним интерпретацијама ослободе тобоже нас, заробљене грађане.

Ја сам одувек волео и волим своју бабу и деду, мајку и оца, децу и унуку, али им то можда, нисам показивао у мери која би њима у појединим тренутцима била потребна. Али сам их волео и волим их. Они који ме окружују, заслужују ту љубав јер су ми ту љубав и усадили кроз пружање исте. Живот нас, и када је све идеално, а то не постоји, гура од сопствене суштине и покушава да направи од нас оно што нисмо. Некад му то успе, али, на крају се сви вратимо ономе чему припадамо.

Е да се вратим на „ослободитеље“. Смета ми што кроз сва та њихова писанија, осећам само мржњу и пакост. Зар треба да се „ослобађам“ са мржњом и пакошћу у себи, или су за слободу потребни неки други аргументи? Ако сам „заробљен“, заробио сам се сâм. Сам ћу се и ослободити. Нећу никог да учим – како ће и за кога, и да ли ће уопште гласати. Нећу да „испирам“ мозак ни баби, ни деди, ни мајци, ни деци, већ сви морају сопственом свешћу, па чија већинска памет победи, и њима и мени ће бити исто, ако је власт паметна. Ако није, опет исто.

Предуго је мој српски народ под „елементарном непогодом“. Вековима то траје и, још смо живи. Слажем се, изумиремо. А зашто је то тако? По мени, зато што смо спремни да све и свашта осуђујемо. Сви се позивају на неко хришћанско учење, а тамо се каже: „Увек говори себи – ко сам ја, и никога не осуђуј“. А код нас се управо све свело на то. На осуду туђих дела.

Ајде што критикују Вучића због спасавања завејаних, али што и Ђоковића!? Да ли треба сви да поцркају завејани, како бисте ви доказали да је власт лоша. ППВ (??? – извини, не знам шта је то?) својим примером и одговорношћу даје подстрек осталим спасиоцима и доприноси озбиљности даљих акција. Тако је то свуда у свету. Питам се, да ли бисте ви, да сте завејани, дозволили да вам дете спасе Вучић или било ко год од политичара? Можда бисте га оставили да се смрзне, због ваших политичких убеђења или личне борбе за власт!?! Ајте бре сви у к….ц.

Нису баш сви задојени том мржњом, али већина јесте. Има ту и добрих идеја – како да Србија крене даље. Имају само једну ману. Неоствариве су у пракси и не одговарају тренутним друштвено-политичким односима у свету. Мој програм за опоравак Србије, имао би само једну тачку. А то је: „ Сви грађани Србије треба да буду срећни“. Може ли то у пракси? Не може. Ма, ко нормалан има нешто против среће? Банализујем, али ми тако звуче и предлози појединих озбиљних претендената на власт и њихових сателита, кроз разне групе на друштвеним мрежама.

Лично, на следећим изборима ћу одлучивати само о опцији која ми својим програмом буде уливала поверење у остварљивост исте.

Молим овим путем све озбиљне новинаре, да својим радом кроз нестраначки и неисполитизован став, приближе обичном гласачу све предности и мане свих понуђених политичких опција. Не желим да на овим изборима, а због неодговорних медија, победе теорије завере, замене теза, дефетизам итд, већ јасни политички програми, који су засновани на реалним и остваривим основама – у року од четири године. После тога, желим да следећа изабрана власт распише референдум о стратешким питањима ове земље.
А то су: промена Устава и питање уласка у ЕУ. Сматрам да би тиме, свака наредна владајућа већина добила на легитимности својих потеза и стратешких опредељења. Овако, у процентуалној мућкалици која нас очекује, Србија неће моћи да иде даље, стално јурећи свој сопствени реп. Једино двотрећинска воља грађана, може да пружи легитимитет свакој наредној одлуци власти по стратешким питањима Државе.
И баш ме брига да ли овај или онај има клемпаве уши, уста, нос … Хоћу да чујем шта тај човек говори, и колико то, мени лично, смрди или мирише.

Грађани и грађанке Србије, нећете ви после избора ићи у кревет са овим нашим политичарима, већ ћете сутра на пијацу. Та пијаца и потрошачка корпа, сада зависе од Вас, а после избора, од њих! Зато, не лезите на руду, већ потражите смисао у причи и плановима тих „ волова“. Боље од ових, који су сада у предизборној кампањи, немамо. Некада су ти српски волови знали да се изборе за српску победу и слободу. Многи наши преци су у тој борби за слободу нашли смрт. Хоћемо ли и ми бити генерација, која ће због своје непромишљености наћи само „трт“ – и да полако али сигурно, нестанемо са лица ове наше земље?

Борба увек треба да постоји, али борба у човеку, који се зна шта хоће, и који је спреман да ту своју жељу унапреди! Борити се са мржњом у срцу, па и да сте у праву, не доноси ужитак победе. А ми нисмо такав народ! Ми не мрзимо! Зато, ако код било ког нашег политичара осетите ту мржњу кроз оно што говори, не верујте му. Није он политичар да би се љутио и жалио, већ да би решавао проблеме које ми сами себи. као и наше окружење, намећемо свакодневно. Све остало је трла баба лан.
Коме је прошлост крива што не уме да живи данас, ни будућности нема.

Пише: Драгомир Билић