logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Srebrenica Historical Project    175 пута прочитано    Датум: 29.01.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

VisegradУ немогућој држави, банализација врло озбиљног појма „геноцид“ убрзано се нормализује. Тај процес већ је почео да боде очи великом броју странаца, који се иначе упињу да бошњачке ексцентричности разматрају из угла који је по њих најповољнији.

Стефан Каргановић, 28.01.2014

***

Недавни пример је дански политиколог Кристијан Аксбо Нилсен (Christian Axboe Nielsen) који у запаженом аналитичком тексту у „Часопису за истраживање геноцида“ (Journal of Genocide Research) истиче тезу да „кратковида опсесија геноцидом не помаже ни жртвама ни међународној кривичној правди, и ризикује да затамни уместо да помогне да се рашчисте историјски догађаји.“ („Дани“, 24. јануар 2014.) Штета што проницљиви коментар проф. Нилсена није допро ни до кога у Вишеграду, где је опсесија о којој посматрач из Данске говори попримила посебно агресиван и неразуман вид.

Да укратко потсетимо читаоце. На гробљу Стражиште у Вишеграду подигнут је споменик Бошњацима настрадалим у том граду у протеклом рату, где им је уклесан статус „жртава геноцида.“ Градске власти су се одлучно успротивиле оваквој самовољној формулацији текста на споменику зато што није утемељена ни у једном правном или законском акту. Удружење које стоји иза подизања споменика оглушило се о позив локалне власти да се избегне провокативно коришћење израза „геноцид“. Када су овлашћени представници општине Вишеград дошли на лице места са намером да реч која је вређала осећања знатног дела становништва избришу, наишли су на физички отпор па су привремено одустали.

Када су се недавно власти вратиле на гробље да најзад изврше задатак уклањања увредљиве речи, медији су пренели да је једна присутна особа исламске вероисповести гласно прокоментарисала „да сам ја православне вјере, убила би се.“

Овај инцидент је вишеслојно знаковит. На симболички начин то указује на постојање готово непремостивог јаза између заједница које би, по преовлађујућој фикцији „међународне заједнице“, требало да буду саставни делови јединствене, функционалне и хармоничне европске државе. Тај јаз се испољава у неспособности деловања „за“ нешто и у валидирању сваког потеза злобном проценом штете која се наноси суседу. У овом случају, средством геноцидног етикетирања суседу се наноси морална штета, он се клевета, понижава и поништава приписивањем најгнуснијег злочина. На такав начин стварају се услови који онемогућавају редовно општење и конципирање било каквог заједничког пројекта који би саставне делове заједнице објединио у одрживу целину. Под таквим околностима инсистирање на изградњи интегралне државе је чисто лицемерје. То није позив на јединство него на избор између потчињавања и исељења. При чему заједници предвиђеној за етничко чишћење, како је Харис Силајџић својевремено објаснио једном делу аутохтоног становништва Босне и Херцеговине, неће бити дозвољено да са собом понесе ни грумен земље.

Јасно је да примарну одговорност не сносе примитивни статисти попут жене која би пресудила себи да се, којим случајем, родила у окриљу неке друге вероисповести. Највећу одговорност сносе аморални хушкачи који су је индоктринирали да јавно говори глупости и не само да испољава, него и доживљава, неразуман анимозитет према суграђанима који случајно припадају вероисповести која се разликује од њене. И што је најтрагичније – за разлику од утиска ове јадне игноранткиње која живи у погрешном уверењу да је муслиманка, а очигледно не зна ни „ф“ од Фатихе – то није учење посланика Мухамеда с. а. в. с. у односу на Ахлул Китаб, Јевреје и Хришћане, следбенике друге две откривене религије. Учитељи те ревносне вернице требалo je да је поуче да јој вера не налаже ни да мрзи ни да клевета суседе који се на различит начин клањају Богу. И да јој најмање даје разлог за помисао да је поштовање незнатно другачијег тумачења подједнако поштованих Китаба повод за самоубиство – смртни грех, по једногласном учењу следбеника све три вере, на челу са блаженим Послаником.

Бесмислени инцидент у Вишеграду служи као опомена и свету и Босни и Херцеговини, и макрокозми и микрокозми, о томе са каквим се немогућностима суочава свако ко би да на овим просторима склепа нешто налик на функционалну целину. Инцидент је бесмислен не зато што би се могло приговорити подизању споменика жртвама једног бесмисленог узајамног крвопролића, него зато што најсликовитије одражава принцип уврнутости који суверено влада на овом уклетом терену. Чак и сасвим легитиман подухват, као што је изражавање пијетета према властитим жртвама, мора се делегитимисати и обесмислити политичком инструментализацијом да би у очима сопствене заједнице изгледао легитиман.

Споменик подигнут људима који су у недавном рату под разним околностима, али сигурно највећим делом сасвим недужно, били лишени живота, у немогућој Босни и Херцеговини не може да буде само то, и ништа више. Да би у нефункционалној држави био „функционалан“ чак и надгробни споменик се мора искористити за неуморно вођење политичког рата и пуњење акумулатора мржње за следећи покољ, после којег ће настати нови споменици, са серијом нових увредљивих и провокативних порука.

Као да таквих запаљивих провокација, перфидно прерушених као „меморијална обележја“, већ нема довољно. О томе шта се – у смислу правне квалификације – догодило у Вишеграду, у одсуству правоснажне пресуде неког кредибилног суда, могло би се расправљати као што би се са истог становишта могло расправљати и о Сребреници, без обзира на постојање симулакрума пресуда у том случају. Али када је реч о натпису на споменику у Тузли, везано за инцидент који се догодио 25. маја 1995, ништа од тога не важи. Постоји првостепена пресуда којом је генерал Новак Ђукић оглашен кривим, то је тачно. Међутим, у току је жалбени поступак и коначни исход, бар формално, још увек се не зна. У вези са овим догађајем постоје бројне контроверзе које задиру у чињеничну срж питања. Одавање поште жртвама прикладно је у сваком тренутку, али – бар у цивилизованим срединама – качење погрдних епитета оптуженима пре завршетка процеса то никада није. Како онда протумачити споменик са натписом овакве садржине у Тузли:

Тешко је предложити боље тумачење од онога које је понудио портал Фронтал.рс:

„Шовинистичка пропагандна машинерија из ФБиХ, подстрекнута снагом и безобзирношћу својих спонзора са запада, прије свега САД, није бирала превише ријечи, покушавајући да хиперболише своју жртву. Тако на споменику код тузланске капије стоји ’srpski fašisticki agresor’, као извршилац злочина. Свака ријеч је сувишна и нетачна. Од непостојеће агресије, преко трансферисане фашизације, па до упитног учешћа српске војске у овом злочину.“

Али оперативно питање и даље гласи: како успоставити равноправнији однос и подстаћи на стварање цивилизованије атмосфере у комеморисању жртава? Како културно парирати агресивном и простачком инсистирању, чак не више ни на подели жртава на оне првог и другог реда, него на потпуном поништавању сваког невиног страдања ван предела сопствене, уско дефинисане групе? Јер, чак ни подела на привилегисане и другоразредне жртве острашћене мрзитеље не би задовољила нити им пада на памет, пошто би то представљало имплицитно признање да су и особе различите вероисповести или другачијег националног изјашњавања такође страдале.

Ствари које се у свакој цивилизованој средини подразумевају у „немогућој“ Босни и Херцеговини сматрају се питањима од изузетне сложености и узроком жучних расправа и оштрих подела. Међутим, људе добре воље то не би требало да обесхрабри.

Уместо што немо посматрају и у себи негодују, припадници других заједница – које су такође биле тешко оштећене током грађанског рата деведесетих година у Босни и Херцеговини – могу да предузму неколико проактивних корака помоћу којих ће своје жртве избавити од заборава и истовремено несумњиво остати у оквирима тековина цивилизације. Супротна страна се куне у пресуде Хашког трибунала (и Суда БиХ за ратне злочине) и користи их кад год јој одговара да ућутка критичаре. Ако на подручју Сребренице (да парафразирамо бесмртно питање руског амбасадора) још увек има Срба, нека се мобилишу да захтевају да места страдања њихових рођака и сународника у Сребреници буду прецизно и достојанствено обележена у складу са правоснажним чињеничким закључцима у пресуди Хашког трибунала Насеру Орићу, а то је баш суд у који се духовни наследници џелата страствено куну.

У параграфима 378-411 пресуде Хашког трибунала Орићу утврђују се чињенице противправног убиства Драгутина Кукића, Јакова Докића, Драгана Илића, Милисава Миловановића, Костадина Поповића и Бранка Секалића у згради која је означена као „зграда иза Општине Сребреница.“ На ту зграду се мора поставити плоча са именима пострадалих, са ослонцем на део пресуде Хашког трибунала где је њихово убиство утврђено, кратким описом околности, и навођењем периода када се то догодило.

У истој пресуди, у параграфима 412-440, утврђено је да су у полицијској станици у Сребреници „суровом поступању“ била изложена следећа лица: Недељко Родић, Славољуб Жикић, Зоран Бранковић, Невенко Бубањ и Веселин Шарац. На фасаду полицијске станице мора се поставити спомен плоча која ће комеморисати патњу тих невиних особа и укратко описати околности њиховог злостављања.

У истој пресуди Насеру Орићу, параграфи 590-676, Хашки трибунал – у који се сви на супротној страни куну, укључујући вероватно и несрећницу која би извршила самоубиство да је православне вере – утврдио је чињенице „безобзирног уништавања насељених подручја без војне потребе“ у односу на села Горњи и Доњи Ратковићи (21. јуна 1992), Брадевина (27. јуна 1992), Јежестица (8. августа 1992), Факовићи и Дивовци (5. октобра 1992), Бјеловац и Сикирић (14-19 децембра 1992), и Кравица и Шиљковићи (7. и 8. јануара 1993).

У свим тим селима – укључујући и она потпуно разорена, где данас више нема живе душе – поставити достојанствене споменике, без коришћења увредљивих речи, само са наводом параграфа и кратким изводом утврђених околности из пресуде Хашког трибунала.

На терену моралне борбе клин се не избија клином, а најмање покушајима да се клеветама парира измишљањем још већих и бесмисленијих клевета. Лажи ће се срушити, али у данашњем свету свакако не саме од себе. То је процес коме морамо активно допринети – упорним инсистирањем на расветљавању и јавном истицању чињеница.

 

 

Стефан Каргановић

 

Јавни апел неких професора ПБФ-а
Јавни апел неких професора ПБФ-а
Posted 5 сати ago

Поводом иницијативе групе грађана да се изврши „ревизија изучавања теорије еволуције у нашим школама и факултетима“ осећамо обавезу и потребу да јавности и надлежним институцијама представимо следеће ставове:

***

Подсећамо да ниједна…

Јавни апел неких професора ПБФ-а
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Posted 21 сат ago

Изјава патријарха српског Иринеја, а која се тиче доласка „епископа Рима, намесника Исуса Христа, кнеза апостола, намесника Светога Петра, врховног свештеника свеопште Цркве, примуса Италије, архиепископа и митрополита Римске покрајине,…

Папа у Србији? Можда да — можда не!
О томе како владика Максим брани Дарвинову теорију о еволуцији
О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Posted 4 дана ago

У неколико протеклих дана (као блага увертира у овогодишњи рад Сабора СПЦ) могли смо прочитати више вести о томе како се појавила иницијатива (или боље рећи петиција) групе грађана за…

О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Србска Црква у загрљаху јереси
Србска Црква у загрљају јереси
Posted 5 дана ago

"Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању…

Србска Црква у загрљају јереси
Игре престола — сезона 2017.
Игре престола — сезона 2017.
Posted 5 дана ago

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити…

Игре престола — сезона 2017.
Шта је био увод у рат у Југославији?
Шта је био увод у рат у Југославији?
Posted 7 дана ago

Б92 преноси текст из њемачких новина "Дојче Веле" како је увод у рат у Југославији био то што је ЈНА повукла оружије територијалне одбране. Територијална одбрана била у ствари национална…

Шта је био увод у рат у Југославији?
О Вилејму вокеру 18. година касније
О Вилејму вокеру 18. година касније
Posted 1 week ago

Као што је познато, Вилијам Вокер, је 1999. године био шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Косову И Метохији. Његов извештај о Рачку, у коме се лажно оптуђују српске снаге безбедности…

О Вилејму вокеру 18. година касније
Еуросонг 2017 и Хрвати
Еуросонг 2017 и Хрвати
Posted 1 week ago

Марија Шерифовић подивљала, јер Србија није дала хрватском представнику на Еуросонгу 12 бодова. Зашто би Србија дала 12 бодова пјевачу којем је најпознатија пјесма у каријери химна HDZ-а (странке која…

Еуросонг 2017 и Хрвати
Има ли ту памети
Има ли ту памети
Posted 2 weeks ago

Нема сумње, ствари се све више компликују, Запад се неће смирити док не изазове немире, па и сукобе, на територији Југоисточне Европе. Дакле и Србије. Проблем је, по нас, утолико већи,…

Има ли ту памети
Ликовање екумениста
Ликовање екумениста
Posted 2 weeks ago

Сведоци смо ових дана да су екуменисти почели да ликују због оптужби проф. Петровића упућених на рачун Епархије у Егзилу, и да те оптужбе приказују као крунски доказ ''неканонског'' деловања…

Ликовање екумениста
PreviousNext




Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo