Вести

Трећи део

3. Кривотворина

 Циљ Драже Михаиловића и његових четника био је рестаурација предратног друштвено-политичког поретка и монархије у Југославији – status quo ante bellum.

Чињенично стање:

У основи ова тврдња, тј. комунистичка пропагандно-психолошка флоскула је нетачна, али је била за комунисте од прворазредног значаја у њиховом психолошко-пропагандном рату против старог режима Краљевине Југославије. Овај режим се пропагандно приказивао као социјално неправедан, економски експлоататорски, национално великосрпски и морално труо тако да су сви политички покрети и друштвене снаге које би се за рестаурацију овог система залагале и бориле ad hoc требало да буду од стране већине народа осуђене на пропаст. С друге стране, поред формалне борбе за ослобођење земље од страног окупатора, политички комесари са својим помоћницима у партизанским јединицама као и читава КПЈ су флоскуларно пропагирали народу рај на земљи у сваком погледу у случају њиховог доласка на власт, а као sine qua non за овакав свеопшти напредак била је потребна коренита промена старог режима, тј. фактички његова свеобухватна замена потпуно новим који би био пре свега наводно праведан, напредан, ефикасан и просперитетан. Дакле, комунисти су народу нудили нешто ново уместо већ опробано старог. Да је тај стари режим био далеко од идеалног било је тачно, али да ће нови комунистички режим бити иоле бољи од тог старог требало је тек видети, тј. осетити.

Међутим, читава поента комунистичке пропагандно-психолошке стратегије доласка на власт се и састојала у томе да за себе придобију у току рата што већи део обичног народа који је као такав и најлакше наседао на комунистичку пропаганду јер је у суштини и желео промене набоље. Са овом масом народа која жели промене би се освојила власт и наравно увела тоталитаристичка диктатура по узору на СССР која се више не би могла оборити са власти. До тада је на свету постојала само једна комунистичка земља (поред Монголије) – СССР, али о којој народ ништа није знао и коју су југословенски комунисти здушно хвалили уздижући је до небеса, а да ни сами нису знали много о њој. Дакле, ишло се на карту да ће обичан народ, поготово сиротиња, и поготово они који су у току рата остали без огњишта, по логици ствари подржати комунистичке експерименте са државом, економијом и друштвом јер једноставно немају шта да изгубе. Стога је комунистима и било од изузетног значаја да и у току и након рата себе прикажу као борце за нешто ново, а четнике за рестаурацију старог под тактичко-психолошком претпоставком да се под новим увек подразумева нешто што је боље и напредније у односу на оно што је старо и што се зато и треба заменити новим.[1]

Овде се мора истаћи да је рестаурација старог поретка Краљевине Југославије стварно и била првобитна мотивација Равногорског покрета из простог разлога јер се сматрало да је сваки насилни покушај од стране окупатора да се тај систем промени неприхватљив, тј. недемократски. Међутим, равногорски идеолози заједно са самим Дражом Михаиловићем су још пре покретања грађанског рата од стране Брозових комуниста такође и оштро критиковали тај исти стари режим и у политичком и у моралном и у социјаном па чак и у националном смислу. Пре свега, сматрало се да је чин бегства руководећих политичара Југославије из земље априла 1941. г. крајње неморалан[2] и да је устројство читавог државног система предратне Југославије и довело до тако брзог њеног слома у Априлском рату који се заснивао како на (хрватској) издаји тако и на неприпремљености земље да се дуже брани (Грчка је успела да се брани скоро читавих месец дана за разлику од Југославије која је то успела само у десет дана). Према томе, за разлику од комунистичке послератне пропаганде, још од самог почетка рата, тј. окупације страних сила и борбе за ослобођење земље, политичко руководство Равногорског покрета је било свесно да се након рата државно-политичко-економски систем земље мора у неку руку мењати, тј. побољшати уз једну неприкосновену ставку да послератна Југославија мора да буде у сваком случају монархија (краљевина) са легитимном династијом Карађорђевића на трону.

Чињеница је да је политичка оријентација Равногорског покрета Драже Михаиловића еволуирала и то драстично током рата обзиром да је равногорска свест о потреби социјалних и политичких промена расла током самог рата, делимично захваљујући и пропагандно-идеолошким притиском комунистичке стране чији је агресивни пропагандни наступ успевао да придобије симпатије одређеног броја народа и то скоро искључиво преко Дрине, тј. на просторима Независне Државе Хрватске. Коначно обличје новог послератног устројства Југославије Равногорски покрет је јавно изнео на свом Светосавском конгресу у селу Ба у Западној Србији јануара 1944. г. који је био уједно и конкретан одговор на одлуке комунистичког тзв. Другог заседања АВНОЈ-а 28.-29. новембра 1943. г. у Јајцу на територији Павелићеве нацистичке НДХ и то у току ноћи.

Свечана бина за време одржавања Светосавског конгреса у селу Ба 28. јануара 1944. г.

Светосавски конгрес Равногорског покрета је одржан у селу Ба 28. јануара 1944. г. (када су се доносиле и усвајале одлуке), на Сувобору (читав рад конгреса је трајао од 25. до 28 јануара), у свечаној школи тамошње Основне школе у току дневног светла за разлику од ноћног и поноћног заседања комуниста у Јајцу новембра 1943. г. Конгрес састављен од преко 300 делегата је био најзначајнији политички скуп Равногорског покрета у току читавог рата на коме је усвојен коначни програм о послератном унутрашњем уређењу нове Југославије.[3] Основна одлука Конгреса у селу Ба је била да се послератна Југославија преуреди на федералном принципу тако да би била састављена од три федералне јединице – Словеније, Хрватске и Србије (за разлику од комунистичке варијанте федерализације Југославије на основу шест федералних република од којих би се три отцепиле од српског етнолингвистичког корпуса). Југославија би била краљевина под династијом Карађорђевића за разлику од комунистичке републиканске варијанте под доживотним председниковањем Јосипа Броза Тита.

Ова равногорска федералистичка оријентација послератне Југославије је фактички била под круцијалним утицајем избегличке југословенске владе у Лондону. Тако је председник ове владе, проф. Београдског универзитета Слободан Јовановић, известио Дражу Михаиловића још децембра 1942. г. (дакле више од годину дана него што је одржан Конгрес у селу Ба) да се послератна Југославија мора преуредити на федералистичким основама из, како је то он објаснио, два разлога: 1) да се удовољи Хрватима (и то након хрватског magnum crimen-а!)[4] и 2) како би се на тај начин заштитили Срби од нових злочина као 1941. г.[5] Начелно су такође прокламоване и социјално-економске реформе након рата тако да будућа Југославија, сем по питању монархије, у суштини не би много потсећала на предратну Краљевину Југославију. Наравно, комунистички агитпроп није никада представљао југословенској јавности овакву суштину равногорских реформи послератне Југославије, ако ништа друго, а оно из једног јединог простог разлога, јер се политички систем равногорске послератне Југославије заснивао на принципима вишепартијске парламентарне демократије за разлику од комунистичке опције једнопартијске анти-парламентарнe и анти-демократске диктатуре.

Владислав Б. Сотировић