Вести

Истина је истина. Ако то што се прича није истина, онда мора да се каже да није истина. Ако се поводом причања и гласина ћути, онда ћутање подгрејава сумњу и с правом неки помишљају да је то истина, а не коментарише се или се не одговара зато што би морало да се призна. Јавне личности по дефиницији маме пажњу јавности.

пише Зоран Красић, виа Фејсбук 19.01.2014

***

Преносим један новински текст који садржи сасвим прихватљив број чињеница, а који није по систему рекла-казала. Не ради се о непристојности, мржњи или примитивизму. Ради се о познатим личностима које су биле и изузетно моћне. Неки подаци о њима можда и нису толико увредљиви за њих, а неки подаци и не могу да утиучу на општи утисак о тим људима. Неки су били успешни плитичари и народ их је обожавао без обзира на информације које би могле бити скандалозне. Важно је да се о томе и званично писало и водила нека врста расправе. Били су моћни: Клинтон, Митеран, Саркози или сада Оланд.

О животу Слободана Милошевића објављени су и најситнији детаљи, па чак и претеривање у погледу приватног живота. Слично је и данас рецимо са Ђиласом. Медијима је дозвољено да се тиме баве, мада сам сигуран да предмету њиховог интересовања није по вољи.

Међутим, данас имамо ситуацију да из иностранства сазнајемо да је један човек забранио СЛОБОДНИМ медијима да једно слово напишу. И то у тренутку када се наводно проналазе осумњичени за убиство новинара. У тренутку када велики број првобораца слободног новинарства који имају полицијско обезбеђење не желе да се баве овом темом. Тако долазимо до сазнања да су самозвани првоборци слободног новинарства уствари оно што су увек и били ГЛУМЦИ. Ко може веровати глумцу, осим ако није у питању представа? Глумци за мање или веће паре. Зар није срамота наше новинаре да један Перо Златар из Загреба напише текст о нечему што се дешава у Србији.

Знам да се ради о приватним стварима, али јавна личност нема тај праг заштите приватности као што је има обичан грађанин. Носилац пасивног бирачког права (да буде биран и још изабран) не може бити у истој равнио са носиоцем активног бирачког права (само гласа). Бирани подноси извештај и одговара за све што је урадио У ИМЕ НАРОДА, али народ мора и да зна ко је тај и какав је то човек.

Слободни новинари пропитују и пишу о председницима држава, влада и министрима. Данас у Србији не сме да се објави једна реч о приватном животу и склоностима АВ АВ, а он је ППВ.

Дакле, Перо Златар је љуљнуо шамарчину свим новинарима у Србији. Зар ћемо морати да читамо новине из иностранства да би смо знали шта се дешава у Србији? Тако је било до 1989. године. Из емигрантских часописа смо сазнавали шта се стварно дешава у СФРЈ. Зар се то време враћа.

Ако један човек на власти забрани свим новинама да о његовом приватном животу буде објављена информација, онда се неминовно поставља питање колико је тих значајних информација за живот грађана које је он забранио да се објаве? По логици ствари, далеко више. Значи да оправдано може да се сумња да је АВ АВ продао земљиште, Косово и Метохију, Војводину, да гради џамију у Београду, да повећава рачуне за струју и подмеће неке друге, да намерава да укине права запослених и подмеће неког другог и још више и погубније за народ. Можда и то што се прича о АВ АВ, односно ППВ и није тачно. Можда он и никје забранио медијима да то пишу. Све је могуће, али зашто ћути. Да ли очекује да има обавезу да проговори или да дозволи новинама да о томе пишу, тек пошто се у одређеном дану слободних врата појави толики број грађана као они незадовољни рачунима за струју.

Уосталом, мене и не интересује АВ АВ, или ти ППВ, већ медији. Зашто ћуте и како да ова информација није јавна ствар. Где је то истраживачко новинарство? Напали су телевизију Хепи зато што је објавила интервју са Ратком Ромиће и то један дан пре његовог хапшења. Шта је ту лоше? Одавно се прича како су на Б 92 страдала два водитеља који су се шалили на рачун нечије свадбе. Чији је тај Б 92? Да ли је и Б92 власништво АВ АВ?

Шта то врло интелигентно саопштава Перо Златар.

Зоран Красић, виа Фејсбук

***
***
***

KOMENTAR PERE ZLATARA

UVEO EMBARGO Vučić je svim srpskim medijima zabranio objaviti da se upravo drugi put oženio

Autor: Pero Zlatar; Objavljeno: 19.01.2014

Francuski predsjednik Francoise Hollande nije mogao spriječiti pariški tabloid Closer da objavi vijest o njegovoj ljubavnoj aferi s glumicom Julye Gayet, što su prenijeli svi svjetski mediji, a najmoćniji srpski političar uspio je uvesti embargo baš svima u Srbiji

Ljubavni skandal francuskoga predsjednika Francoisa Hollanda s poznatom glumicom Julie Gayet, koji je iščeprkao pariški tabloid Closer i oglasio ga na sva zvona katedrale Notre Dame, povukao je žustre etičke rasprave. Imaju li pravo najviši državnici na zaštićenu osobnost koja treba ostati skrivena u četiri zida, umjesto da te osobe, čiji je život u žarištu radoznalih medija i plebsa gladnoga i žednog da sazna i njihove najskrivenije tajne, budu izložene pred milijune pogleda?

Trebaju li biti pokazivani kao u akvariju gdje su ih bacili beskrupulozni lovci na senzacije i svevidi paparazzi, koji čeprkaju po njihovu prljavome rublju i čim nanjuše nešto pikantno, krenu na njima nemilice brusiti otrovne jezike? U isti koš trpaju se, dašto, i priležnice ili ljubavnici narodnih prvaka, napose ako su i oni iz kaste popularnih i prepoznatljivih, o kojima se piše i govori, i čije snimke bivaju danomice objavljivane, a koje ‘sedma sila’ zove: ‘čovjek vijest’. U Francuskoj se, nakon ‘slučaja Hollande’ javnost gotovo listom opredijelila da ih se ne smije proganjati i nabijati im grijehe na nos, nego ih valja ostaviti s mirom, jer su i oni, zaboga, ljudi od krvi i mesa. Svojedobno je bila zaustavljena hajka na predsjednika Francoisa Mitterranda koji je zakonitoj ženi i narodu skrušeno priznao da je postao otac curice začete u izvanbračnoj vezi.

Za razliku od Francuza, u Velikoj Britaniji i SAD-u nitko, pa bili to kraljica ili prvi građanin Bijele kuće, nisu pošteđeni toga da o njima budu objelodanjeni i najružniji detalji iz strogo skrivenoga životopisa. Do danas nisu izbrisani iz pamćenja nestašluci najmlađega američkog predsjednika Johna Kennedyja, od kojih je najglasnije zazvonila avantura sa seksepilnom božicom Marilyn Monroe, kao i oralna igra u Ovalnoj dvorani jednoga od njegovih nasljednika, Billa Clintona, sa svojom službenicom Monicom Lewinsky, nakon čega je nastao sjajan vic: ‘Kako se zove Clintonov šlic? US Open’.

U Engleskoj se do tančina zna sve o nestašnim princezama Sarah Ferguson i osobito lady Diani, koje su se morale rastati i ostati bez dvorskih počasti. No mase su im oprostile, što je bilo vidljivo nakon Dianine pogibije kad joj je bio upriličen veličajni kraljevski ispraćaj. Ali Englezi su oborili palac kad su na vagu stavili prestolonasljednika Charlesa i njegovu prijateljicu Camillu, koja mu je napokon postala druga žena.

Da se ne vraćamo u daleka doba Kleopatre, engleskoga kralja Henryja VIII., austrijske krunjene glave Franje Josipa i sina mu prestolonasljednika Karla, koji je s ljubavnicom, građankom Marijom Večerom, otišao u smrt ustrijelivši se u dvorcu Mayerlingu. Potom francuskih kraljeva, nekolicine Louisa i Napoleona; nezajažljivih pohotnih kraljica, ruske Ekaterine Velike i austrijske Marije Terezije i tako unedogled.

Dašto, u zemljama kojima su vladali okrutni diktatori čelične šake svaki novinar kome je život mio nije smio pomisliti, čak ni u najluđim snovima, da napiše i retka o ženama i suložnicama Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina. U Kini je, po cijenu slanja u radni logor, bilo zabranjeno pričati o tome koliko se puta ženio Mao Ce-tung. U najzaključanijoj državi na svijetu, Sjevernoj Koreji, gdje dinastija Kim (djed, otac i sin) kraljuje evo peto desetljeće, nitko se ne usuđuje nešto pitati o njihovim ženama i miljenicama. O Fidelu Castru i kohorti njegovih žena izlaze priče i snimaju se filmovi, ali u SAD-u, dok se na Kubi o tome trapistički šuti.

U prošloj Jugoslaviji bez premca je po bučnosti prasnuo događaj kad se najmiliji sin naših naroda i narodnosti, maršal Josip Broz Tito, sredinom 1952. oženio Ličankom, partizanskom časnicom Jovankom Budisavljević, 32 i pol godina mlađom.

O Brozovim bračnim i inim vezama govorilo se ispotiha. Znalo se da je bio oženjen dok je boravio u Rusiji, Pelagijom Bjelousovom koja mu je rodila troje djece. Stariji, Hinko i Zlatica, umrli su u dječjim godinama, dok su im roditelji radili u Velikome Trgovišću, a sin Žarko rastao je i odrastao u Moskvi. Postao je poručnik Crvene armije, sudjelovao u ratu protiv Nijemaca, kad je izgubio ruku. U Beograd je prvi put došao 1946. i tu ostao do smrti. Iz svoja tri braka Žarko je ocu darovao petero unučadi, tri djevojčice i dva dečka.

Nakon što je raskinuo brak s Pelagijom, Tito je kratko bio oženjen njemačkom komunistkinjom Lucijom Bauer, koja je djelovala u Kominterni u Moskvi. Optužena za špijunažu, bila je po kratkom postupku strijeljana u zatvoru u Lubjanki. Neposredno prije početka Drugoga svjetskog rata, onda još s ilegalnim imenima Walter i inženjer Babić, Tito se oženio Slovenkom Hertom Haas, s kojom je dobio sina Aleksandra ili odmila Mišu, koji je umirovljen kao hrvatski diplomat i živi u Zagrebu.

U partizanima Tito se strasno povezao sa svojom tajnicom Davorjankom Paunović, partizanskoga imena Zdenka, koja ga je pratila u stopu. Po oslobobođenju, maršal Tito nastanio se u kraljevskome Bijelom dvoru na beogradskome elitnom Dedinju. I zacijelo bi se oženio Zdenkom da ona nije teško oboljela od tuberkuloze i unatoč odličnoj skrbi upokojila se u bolnici na Golniku u Sloveniji. Ožalošćeni legendarni partizanski vođa naredio je da Davorjanka bude pokopana u vrtu rezidencije, gdje i danas počiva. Kad ga je tuga prošla, maršal se zbližio s nekoliko žena, a tri su bile svjetski poznate.

Najprije je u modu došla operna primadona iz newyorškoga Metropolitana, Zagrepčanka Zinka Kunc, ali je ona odbila Titova nagovaranja da stanu pred matičara. Nakon nje se okrenuo svjetskoj rekorderki u bacanju diska, stamenoj Nini Dumbadze, Gruzijki iz Tbilisija, ali je i s njom ubrzo puklo. I napokon u zagrljaju mu se našla najomiljenija i najslavnija sovjetska filmska glumica Tatjana Okunjevskaja, koja je nakon raskola Tita i Staljina 1948. platila svoju ljubav tako što je nekoliko godina odrobijala u sibirskim gulazima. I potom je osvanula Jovanka Budisavljević, gavranski crne kose koja je zbog svoje partizanske prošlosti bila po volji Titovim najbližim suradnicima, Stevi Krajačiću, Aleksandru Rankoviću, Milovanu Đilasu i Edvardu Kardelju.

Jovanka Budisavljević sručila se poput meteora i zapanjila Jugoslaviju i svijet. Prigodom susreta s britanskim šefom diplomacije Anthonyjem Edenom i njegovom ženom, Tito je koncem rujna 1952. predstavio svoju suprugu Jovanku koja je bila u dvadeset osmoj godini. Vitka, elegantna i neodoljiva osmijeha, zatekla je goste s Otoka svojim valjanim engleskim. Rekla je da joj je otac u tri navrata odlazio iz Like na rad u SAD, pa je poželio i da njegova miljenica svlada jezik. No dugo se čekalo dok se nije saznalo da su se mladenci zavjetovali u Iloku, u vili ‘Dunavka’ 15. travnja 1952., i da su im, pred probranim uskim krugom, kumovali Ranković i Kardelj.

I kad se Tito odvojio od Jovanke, o tome su jedino izvještavali inozemni dopisnici iz Beograda. Tek najpoznatiji jugoslavenski par bio je odvojen sedam godina od stola i postelje. Ljubavni život Josipa Broza našao se još jednom u središtu pozornosti s tračem o njegovoj navodnoj vezi s opernom prvakinjom, pristalom Splićankom Gertrudom Munitić. No iako se saga širila, ostalo je da je to ipak bio tek pucanj u prazno. No ljudima koji su se brinuli oTitovu imidžu jako je išlo na ruku što se time, iako je bio u visokoj dobi, širila fama o njegovoj muževnosti.

Danas gotovo zaboravljeni skandal zbio se na 6. kongresu Komunističke partije Jugoslavije, u studenome 1952., u Zagrebu, kad je pred uključenim mikrofonima i u izravnome radijskom prijenosu general Ljubodrag Đurić, Titov generalni tajnik, zagledavši se u najvišega partijskog dužnosnika Petra Stambolića, zvanoga ‘Pera Konj’, uperio prst u nj i uzviknuo: ‘Ovaj mi je preoteo ženu!’ Ljubodrag Đurić je potom bio dvije godine zatočen u beogradskoj zloglasnoj Glavnjači. Dvanaest godina nakon izlaska iz tamnice, 10. srpnja 1988., u svome stanu učinio je samokrv. Bilo je silenzio stampa kad su u svoje druge brakove ušli Titovi najbliži palatini, rastavljeni Milovan Đilas i udovac Aleksandar Ranković. No nakon Titove smrti nije bilo zapreka da novinari zabilježe vjenčanje glumice Mire Stupice i političara Cvijetina Mijatovića koji je obnašao dužnost predsjednika Predsjedništva Jugoslavije, dakle bio je šef države. Njoj je to bio treći, a njemu drugi brak.

I za kraj. Ovih dana se Beogradom poteže priča o drugoj svadbi najmoćnijega srpskog političara, Aleksandra Vučića. Ali poslije njegova izričitoga embarga ni jedan list, kao i radijska i televizijska postaja nisu smjeli objaviti tu novost.

Kao da se vraćaju stara vremena zabrana, što li?

извор: ЈУТАРЊИ ЛИСТ

http://www.jutarnji.hr/pise-pero-zlatar-vucic-je-svim-srpskim-medijima-zabranio-objaviti-da-se-upravo-drugi-put-ozenio-/1156201/