Вести

Свашта се дешава, још више прича и хвалишe, много више но ранијих дана, користећи, ваљда, метеж око њихове Нове Године, како би многе неистине и обмане лакше прогурали и прошле. Одиста, никад у овој земљи нису постојале тежње за толиким обманама, никад се власт није односила према народу као толико недораслом, готово сулудом, да не може да схвати како се са њим манипулише и од њега ствара нешто што више нема сувислог имена.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков; 31.12..2013

***

Тако је премијер саопштио да ће 21. јануаром 2014, тј. наводним почетком преговора са ЕУ, биће остварен генерацијиски сан Србије. Шта више, да је тим датумом, његова Влада и првог потпредседника (П.п) остварила највећи резултат у историји Србије!

Које су то генерације које су сањале тај и такав грозоморни сан?

Чуло се ових дана, од П.п-а, како „Без њих двојице, председника и премијера, тешко да бисмо могли да постигнемо све што смо започели“. Наравно, није рекао што су то започели а шта постигли, тек та изјава је чисти политички блеф или маркетинг, тј. настојање да се изглади сукоб између те двојице.А онда, треба имати храбрости и смелости комунистичког злонамерног незнања, па прескочити толике историјске догађаје које је доживела и створила српска земља, почев од Првог српског устанка до пробоја Солунског фронта, па тврдити да је отварање дуготрајних преговора са ЕУ, највећи резултат у историји Србије. И у исто време, без стида и срама, учествовати у обележавању 99. годишњице Церске и Колубарске битке, чији су резултати постали примери за углед генералштабних уџбеника, чак и наших непријатеља!

Међутим, кад је реч о сукобу, непрестано се истиче како између председника и П.п-а, влада потпуна сагласност. Али, портпарол П.а, министарка енергије, што се некад звало гласноговорник или звучник, изјавила је да је „штета што је Оливер Антић остао и даље саветник председника Николића“ Другим речима, рекла је она што јој је П.п. наложио да каже, што она иначе непрестано ради а што, уосталом, сви знају, а што јасно говори о односима између њега и председника, а што се већ све теже и теже крије.

Ипак, треба рећи, да је Оливер Антић био једини високо образовани кадар, који је својим образовањем и вишегодишњем професорум на Правном факултету, био главни гарант за колико- толико паметно и уљудно понашање и деловање СНС–а. Изласком из странке, она је грдно оштећена, а он је спасао свој морални кредибилитет од свакојаких дивљачких поступака у политици странке, док је председник његовим задржавањем за свог саветника, стекао вишеструку сигурност, коју би без њега довео у питање.

Дакле, тзв. државни врх почиње или наставља своју недефинисаност и недореченост, у амбицијама, која се, уосталом, могла и наслутити, а која проистиче из њихове неспремности, да не кажемо неспобности, за положаје које заузимају.

Крај њих, постојали су и други играчи, од којих су неки реконструкцијом Владе, отпали, мада тим нису знатно поправили њену способност и оперативност, већ и зато што је Владом апсолутно владао П.п., као главни и свезнајући министар, док је званични премијер, држећи и министарство унутрашњих дела, самозадовољно статирао, све док се није чешће отискивао у Брисел, да би на крају потписао Бриселски споразум, тамо где му је баронеса Ештон прстом показала. Отад премијер почиње да се понаша осионо дрско, утолико пре што је постао миљеник САД и њеног овдашњег амбасадора, Кирбиа.

У Влади, фигурира као дежурни статиста – министар у континуитету, Веља Илић, који би с времена на време изашао са неким својим сазнањима, да би зачудио публику, али само за један дан, колико је медијима било дозвољено да их саопштава. У том погледу, остварио је чак и један веома атрактиван „хек-трик“. Мада више – трик!, чиме се он већ одавно бави.

Први, кад је био члан комисије на Кипру, где је требало да учествује у откривању налазиште пара које је Милошевићева Влада изнела из земље и уложила их у тамошње банке. После неколико година (!!), Илић изјављује да су паре откривене и да је он тадашњој Влади ДОС-а, поднео извештај о томе… али, ствар је заташкана.

Други је био кад је открио потписани докуменат од Владиног овлашћеног лица, којим се Србија одриче власништва у Загребачкој банци, што је износило 2 милираде ондашњих немачких марака. И опет – ништа!

Трећи се догодио ових дана, када је у Скупштини изјавио да је приликом потписивања Енергетског споразума са Русијом, којим је продат НИС и отворено питање „Јужног тока“, у време Коштучине Владе, да су се министри, а и Воја са њима, нећкали око потписа, стално измичући Коштуници столицу, те он није имао где да седне, док Путин, као тадашњи премијер, није наредио да се донесе још једна столица! Није објаснио шта је било са првом столицом, да ли је неко прогутао.

Десило се то пре пет година, дец. 2008. године, у време предизборне кампање за председничке изборе, па је том потписивању, да увелича догађај, присуствовао и ондашњи председник државе Тадић.

Питање је да ли би Илић ово рекао у Скупштини, да то питање није, сад тек, поставила новопридошла чланица ДС-а Батићева, на које се сладострасно надовезао сам премијер, саопштавајући да је Тадић тада непотребно ишао у Русију, само да би се сликао са Путином, и тако појачао своје шансе на изборима против Томе Николића.

Може се са великом вероватноћом суњати да је речена новопродишла посланива ДС–а, „инспирисана од неких“, да постави у Скупштини, после 5 година!, питање око тог Споразума, како би разоткрила руске мућке, којима је Србији продаван гас по скупљој цени, него Украјини.

Заокужујући своје надовезивање на њено питање, премијер је, али тако закукуљено и замомуљено, не помињући цену, рекао да је то био „политички споразум“, и да је „крајње време да они који су га потписали, кажу нешто о томе“.

Аман, човече, крај толиких, у пуном смислу речи, политичких споразума, које је направила садашња Влада, најављујући њима инвестиције у милионима, па и милијардама евра, од којих ни један није пропраћен звечећим парама – чак се испоставило, да су неки кредити били спремни, али не и пројекти у којима би се уложили – а овај Споразум, донео је буџету, 2012, преко 100 милиона евра!

Дакле, порезом, а не – кредитима!

Кад су питали П.п.–а и он каже нешто о том Споразумом са Русијом, он је рекао, да нам је тај Споразум донео више користи, него штете.

Што га неко не упита: да од НИС-а нисте оснажили Буџет са 100 милиона евра, шта бисте радили, сем да опет трчите по нове кредите!

Нема шта, овој земљи недостаје газда, али не у виду политиканског диктатора, већ некадашњи српски газда, који је умео да барата и са влашћу и са парама, у корист српског народа.

Знано је да је Чеда Мијатовић, некадашњи министар иностраних дела, без знање осталих министара потписао Тајну конвенцију са Аустријом 1881. али кад је Аустрија 1885, зауставила бугарско напредовање од Пирота ка Нишу, и тако спасла бламажа Србију и још више самог краља Милана, Чеда је, после неког времена, рекао да се поноси као својим највећим делом, управо речени потпис на Конвенцију са Аустријом.

Зашто подсећамо на овај историјски догађај? Зато, јер је премијер, у свом скупштинском обраћању, тражио да се испрсе они који су потписали тај Споразум и да „кажу нешто о томе“! Да је премијер у своје време учио српску националну историју, он би знао непто више о реченој Конвенцији, а не само да је она представљала издају краља Милана, па се не би упуштао у речена „испрсивања“. Али, да је Веља Илић озбиљан човек, који држи до свог достојанство и свог дела, он би запушио уста премијеру, примером Чеде Мијатовића, и рекао би му, да се и он поноси својим потписом, јер је спасао српски буџет, који су премијер, П.п, Динкић и остали развејали толиким неразумним трошењем, не само кроз енормну администрацију!

Коначно, драго нам је да подсетимо премијера, да се и он дао сликати са Путином! И он, свакако, из маркетиншких разлога. И то још како! Раздрагано удворички, са устима од увета до увета, са стегнутом Путиновом руком, коју умало није ставио на своје срце! Још му је и наметнуо и пољупце, чак и трећи, на које Путин није био спреман, а што је сав свет на телевизији имао прилике да види!

Из којих ли је разлога, са којом намером и са којим оправдањем је премијер направио горњу слику, али и са којим је моралом, Тадићу и осталима, пребацио речене намере, а још више потребе и употребе, кад се и он њима послужио.

Ето, којом се и каквом „истином“ служи скупштинска говорница! И наравно, још ће и колико ће служити. Свима.

*

Руска саветница, др Јелена Пономарјова, написала је ових дана „Српско вођство изизива чуђење у Москви. Једно обећавају у Москви, а кроз неколико дана, друго у Бриселу“.
Није баш тако, а опет није се много ни пребацила. Тачно је да они једно обећавају у Москви, али друго – раде у Бриселу… Вашингтону и Берлину. Већ према томе, где им пребива главни спонзор и наредбодавац.

За сваки случај, премијер се и објаснио.

То јест, „суштина је у томе да се организујемо, а не само да причамо, да се љубимо и грлимо, наздрављамо и заклињено у љубав и верност, а иза тога нема ничег другог“(!). Па што се он грли и љуби, кад иза тога нема ничега? Па још са Путином!

Дабоме, другачије је кад је он питању, он све што ради, ради у „интересу Србије“! Јадна Србија!
Ових дана саопштено је да опет иде на Обамин молидбени доручак, а шта ће – измолити, то ће се сазнати кад се врати. Можда ће донети слику са Обамом, да је комплетира са оном из Москве.
Кад је прошли пут био, задржао се читавих десет дана.

Питамо једног полицајца: „Бре, и овај ваш министар, много нешто ‘доручкује’ у тој Америци“?
А он ће нама: „Шта ће човек, кад је гладан“.

Питање је, наравно, да ли се та и таква глад, утољава – јелом?

*

Има, наравно и патриотских манира. Јавио се, ту скоро, један из Русије. Грађевинар на високом нивоу Љубомир Ћурчић, зида само елитне грађевине и сада опрема и унутрашњост јахти за богате Русе, којим је пословима са својом фирмом стекао и углед и зарадио толико, да је почео да мисли о свом родном крају, испод Голије, где би желео да подигне угледно етно село.

Био је и код председника Николића коме је рекао да њима из дијаспоре нису потребне функције, „довољно је да се чује наш глас, прихвате корисне идеје, да бисмо били корисни наше народу.“

Лепо, много лепо. Али да би било лепо, требало би да се то прихвати од надлежних. Наиме, пре неколико година, наш познати привредник, само са другог краја, из Америке, Мајкел Ђорђевић, на београдској ТВ је открио, да је он са још неколицином наших угледних и добро стојећих људи из Америке, хтео да отворе неколико мањих комуналних банака, да би јевтиним кредитима оногућио нашим људима, да се баве послом у свом крају. Али, откри он, Динкић није дао, јер је он имао „аранжман са Светском банком!“

Додуше, тог злотвора наше привреде, коначно су најурили из Владе, али П.п., као свемоћни – колико свемоћни, толико и непознато, у име кога и помоћу кога, постаде тако свемоћан– тог Динкића устоличи за свог помоћника у државном Комитету за сарадњу са Емиратима! Аман!

Кад је Оливер Антић најавио откриће епохалне афере, коју је покривао управо Динкић, П.п. се направио невешт, и цела се афера угасила, упркос Антићевог револта, дајући не само оставку у Председништву СНС-а, већ је оставио и саму странку! Био је то велики шамар П.п., али је зато његова портпаролка сместа, наравно у име њега, као што рекосмо, изјавила чуђење како је Антић, после „тога“, могао остати саветник преседника Николића!

Да је овде све нормално, могли бисмо рећи да је П.п. овим стао на опасну клизавицу, али он се осионо држи, народ је иза њега, не видећи ни он, ни његови флигел ађутанти, да нигде не побеђују, по пресеку целог народа, јер је излазност на изборима од 30-40%, што њихова галама да су освојили негде и преко 50% гласова, што значи , у стари, у најбољем случају свега 25% од укупног броја уписаних бирача! А са тим бројем се не влада, господо!!

Уосталом, то и јесте разлог што отежу са изборима, и СНС и СПС(т).

Видео је све то свако ко је хтео да види, па и тај наш пријатељ из Русије, Љуба Ћурчић, и овако се објашњава:

„Ми Срби из дијаспоре од државе не тражимо ништа више од онога што је она спремна да понуди странцима који хоће да инвестирају у Србију. Верујем да да ће се убрзати добијање дозвола и других папира, јер је нашој земљи у интересу да се брже отварају радна места и да нам млади не одлазе у свет“.

Ту је суштина, о којој је тачно писао још Миша Ђурковић, указујујући на тенденцију власти, да што више онемогуће домаће способне послодавце, како би направили места за иностране предузетнике!

Колико већ времена П.п. обећава канцеларије за брзе одговоре, а за њим и његова портпаролка, чак да ће бити отворене прошлог јуна! И ништа! Али су зато отворене толике друге, а сад се јавља да ће у канцеларијама за преговоре са ЕУ радити више од 2.000 људи! Аман! Где вам је образ?

Чурчић, као да опомиње власт, па каже: „За нас Србе у дијаспори, јако важно што је потписан уговор о градњи Јужног тока, не само зато што ће се запослити доста наших људи, него што ће у руским медијима то бити одлична реклама Србије…

Таман посла! Ове западне слуге, што у име Запада владају, управо то не желе. Док се „Јужни ток некако и гради, портпарола П.п-а, иначе министарка енергетике, која је већ два пута требало да иде у Русију, идућег месеца иде у Брисел да преговара о „Јужном току“, јер је његова градња, наводно, против правила (и користи) ЕУ! Уосталом, она и Динкић за све време су и радили у бити и стварности против тог Тока! Па и даље наставља. Али, како је она у служби П.п-а, то она не ради ништа што он не жели, према томе…

Да је другачије, П.п. који себе сматра челним човеком Србије, што не укочи ту њихову разорну делатност, онако како је одлучно урадио против 13-те плате, која је кап у мору у односу на оно што треба да донесе Јужни ток!

Коначно, Уговор о Јужном току потписан је са Русијом, са једном од највећих и најмоћнијих држава на свету, и откуд сад једна заводљива портпаролка, маше репом ЕУ-а, зар је она толико моћна, чак моћнија и од П.п-а кад га увела у своје коло!

Опасне и судбоносне ствари, које је видео и наш Србин долазећи из Русије с понудама, као какав Божић Бата! Па каже:

„Било би добро да се најодговорнији људи из Владе, састану са председницима општина, да им налаложе да направе своје предлоге за пројекте који су им потребни. Ако за то у неким општинама немају стручњаке ми из дијаспоре бисмо радо послали људе, који би обучили младе како да праве квалитетне бизнис планове.“

Али таквих људи нема у Влади а ни у опозицији, која кад је реч о привредном бољитку српског народа, не може бити – опозиција!

Затим је најавио да ће се у Београду (22. и 23. дец) одржати конференција представника наше дијаспоре, која ће предложити оснивање Удружење привредника српске дијаспоре, које би имало своју кацеларију у Београду, и као такво било би одличан мост између српских бизнисмена из света и матице.“

После свега чујемо од премијера овакву дискалификацију: „Српска дијаспора не представља никакав фактор у свету, као што ни Србија не представља.“.

Има ли премијера у свету који би се тако бахато изражавао о народу којим влада? Да је био бар мало близу памети, док је то изговорио, морао би да помисли да Србију не цене, јер јој је он премијер.

И тај и такав премијер, заједно са председником државе, држи састаннке са (безвредном) дијаспором и преговара о њеном учешћу у обнови наше земље! Па то је један, отворено речено, никоговић неслућеног форматаС!

Страшно!

На крају је Ћурчић рекао: „Маштам да једнога дана направим етно –село. Градац има предивно природу, на домак је националног парка Голија. Село је удаљено 11 км. Од Ибарске магистрале. Нису далеко ни скијашки терени Копаонику. Жеља ми је да доводим странце, посебно Русе, да виде како ми имамо лепу земљу. Ако Бог да здравља, направићу у родном крају и хотел“.

Да и ми додамо: Ако Бог да здравља, и ми ћемо се решити ове власти.

Амин.

Слободан Турлаков

Објављено 31.12.20113 новинар.де

2006-2013 новинар.де