Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима;  15. децембар 2013

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Рекламни текст за Пети наставак

“Сви британски и амрички официри су извештавали да огроман део српског народа подржава Михаиловићев покрет и да заслужује даљу савезничку подршку”!

На супрот партизанским и савезничким фатаморганама – “oко 80% територије припадало је Михаиловићу”, око “100.000 Срба било је организовано у јединице”, али такође и око “6.000 Словенаца у Босни и Словенији, око 20.00 муслимана у источној Босни и Санџаку”, па чак и око 10.000 Хрвата у источној Босни и централној Славонији”, и “неколико хиљада Равногораца било је инфлитрирано у немачке организације” и у “организације сарадника окупатора“.

***

Детаљни коментар

Пети Наставак (Странице 59 до 72 – (први део)

Поднаслов

“Операције на југоистоку генерала Драгољуба Драже Михаиловића”

Продубљујући “тајне утицаје” на трагичан исход рата на тлу Југославије и југоисточне Европе, које је тек наговестио “искривљеним публицитетом” који је од “жмурке” створио “маршала”, Макдауел почиње ово комплексно поглавље лажним оптужбама против Драже Михаиловића, којима је “у погледу политичког деловања у земљи – називан ‘реакционаром’ или ‘њиховим инструментом”, a “у погледу става у рату оптужен – за сарадњу са непријатељем или за допуштање такве сарадње својим подређенима” – и истиче да су ове измишљене оптужбе наметнутле општи лажни “закључак да је допринос генерала Михаиловића и националистичких снага савезничким напорима у најбољем случају био наводно – “спорадичан и минималан”! Међутим, као и читавом забрањеном рукопису – Макдауел ауторитативно доказује да се баш на овoj превари и заснива “стрељање историје”:

Сакривањем “кључног доприноса Драже и Срба савезничкој Победи над Нацизмом”!

Макдауел наводи да је чак и британски бригадир Фицрој Маклејн “мимо свог дивљења за Тита као ратног команданта – одговорним британским официрама потврдио да британска истрага у вези са оптужбама против генералa Михаиловића – ‘није открила никакве стварне доказе о његовој сарадњи’ са окупатором”! И “што је још важније”, да је “оптужбе против генерала и ратне политике националиста – одбацила велика већина британских и америчких официра који су радили непосредно са националистима или партизанима на терену, као и виши британски и амерички војни и дипломатски представници на Блиском истоку и у Команди за Средоземље”!

Вредно је овде допунити Макдауелово Сведочанство Истине чињеницом да је поменути Фицрој Маклејн творац фатаморгана “Титов Врховни штаб”, “Неретва”, “Сутјеска”, “Дрвар”… које ће у потоњим временима масовног злочина почињаваног над Србијом испирањем мозга лажима – бити најефикасније “рекламиране” лажним филмским спектаклима Вељка Булајића кредитираним из тајанствених фондова изван такозване званичне југословенске кинематографије!

Макдауел истиче да је “штавише, после пажљивог проучавања послератних мемоара премијера Черчила – убеђен да ни Черчил – није веровао у те оптужбе, иако се њима послужио у својим погрешним покушајима да очува британске позиције у Источном Средоземљу тако што ће напустити генерала Михаиловића и пренети своју подршку на комунисту Тита”! И да иако је “једина природна претпоставка да је одлука (британске владе да напусти генерала Михаиловића и национални покрет у земљи) донета на основу препорука британских и америчких официра на терену – чињеница је, међутим, да – ниједан британски или амерички официр који су били у вези са Михаиловићем”:

“Није дао такву препоруку”!

Напротив:

“Сви су они извештавали да огроман део српског народа подржава тај покрет и да Михаиловић заслужује даљу савезничку подршку”!

То доказује трагичну чињенице”:

“Војнообавештајна служба имала је врло мало везе са напуштањем Михаиловића”!
“Михаиловић је напуштен због политичких предрасуда”!
Због “политичких предрасуда” заснованих на лажима!

Чињеница која овај доказ ставља под сумњу – па чак и саму законитост овог издајничког поступка – јесте… да су тек након те неразумне одлуке – “пуштена у промет ‘сазнања’ војнообавештајних служби – да би се оправдало напуштање Михаиловића” – наводна ‘сазнања’ која су “највећим делом сачињена post facto”!

Ову круцијалну обману Макдауел документује чињеницом:

“Иако је одлука да се Михаиловић напусти донета почетком јесени 1943. – тек су чланови англо-америчке мисије која је од марта до јуна боравила код Михаиловића, вративши се у Вашинтгон и Лондон – донели прве – прве исцрне извештаје о националистичком покрету”!

Међутим, “у то време првих месеци 1944. подаци са терена обрађивани су по разним канцеларијама… како би се”:

“Прилагодили спољној политици”!

И иако је било “појединих елемената у америчком Уреду за стратешке задатке (OSS)”, ипак OSS је био:

“Подређен британском Уреду за специјалне задатке (Special Operations Executive – SOE) – који је од почетка”:

“Радио на Титовом промовисању”!

На супрот овој издајничкој активности – Макдауел наводи OSS-ве документоване извештаје најпознатијих оперативаца Волтера Менсфилда и поготово Алберта Сајца, и његове документоване закључке о послератним намерама Драже Михаиловића:

“Ако будемо имали само двадесет пет година мира ово ће постати велика земља… Заједништво расе, језика, и бољег разумевања зближиће нас у једној југоисточној европској федерацији коју ће свет морати да поштује.“ Насупрот наводно “званичној” лажној протитоистичкој пропаганди, Сајц доказује Михаиловићеву “Веру у будућност свог народа” јер је – на супрот превареном народу терорисаном на титоистичким измишљеним “слободним територијама” – Михаиловићев “Покрет заснован на расположењу народа и само његови многобројни локални лидери – изабрани од народа – имају непосредну моћ у оквиру њега…” И иако “су упорни напори југословенске комунистичке партије да од самог почетка уништи национи покрет временом довели до тога да је покрет морао велики део својих снага да пресумери ка одбрани од комуниста и партизанске војске коју они контролишу” – Макдауел документује да Михаиловић ипак непоколебљиво наставља “да настоји да обезбеди истинске слободне изборе – да оствари уставну револуцију и уведе истинску демократију – да очистити национализам од реакције”, јер “кажњавање појединих лидера због сарадње са Осовином, или антидемократског деловања пре рата – није велики проблем” – чак иако “Титови комунисти контролишу партизански покрет”!

Макдауел устврђује да “уколико се све то посматра са становишта шире стратегије и подршке Савезницима на Истоку и у Источном Средоземљу од 1941, најзначајнији допринос генерала Михаиловића била су дејства његових илегалаца у југоистичној Мађарској, југозападној и средишној Румунији, и западној и централној Бугарској, куда су пролазиле главне немачке линије комуникација. Све те многобројне намесне тајне групе састојале су се превасходно од домаћих људи. Међутим, те мреже су настале и могле да успешно дејствују искључиво захваљујући храбрости и пожртвовању Срба у Србији, кадрих да се уз све било отворене било тајне офанзивне операције носе са непрекидним противнападима – главних немачких окупационих снага стационираних у Србији – као и са сатанским меарама нацистичких стручњака за сузбијање отпора”!

Храброст, пожртвовање и организациону, стратегијску и тактичку ефикасност Михаиловићевих ратних дејстава Макдауел приписује “националном јединству, огромном простору под Михаиловићевом командом, и невероватном моралу становништва” – и у вези с тиме цитира Џорџа Мусулина, стварног творца Операције Халјард (Подигач) – евакуације преко 500 америчких и савезничких авијатичара са Прањана, која је, иако највећа евакуација савезничких војних особља са непријатељске територије – и дан-данас забрањена чак и на америчким назови историјским телевизијским каналима:

“Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака, каже Мусулин. Амерички ваздухопловци сакупљени су са подручја од неколико хиљада квадратних миља и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несретни људи – које су британске и америчке власти напустиле – немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана – могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати – али”:

“Ниједан Американац није одан!”

Вредно је напоменути да се ово јунаштво Србије догодило у време када су Савезници бесомучно бомбардовали савезнички Београд и савезничку Србију… а како је већ доказано у једном од документованих прилога Мајкла Раденковића на почетку “Стрељања историје”, а што потврђује и покојни Џорџ Мусулин – бомбардовање није било само на захтев такозваног “маршала” Тита – већ је исти лажним обавештењима достављаним савезничким командама – чак и дириговао бомбардовање на масовно убијање српског цивилног становништва у “бежанијама” – лажно обавештавајући савезничке команде да су “бежаније” наводно концентрације немачких оружаних снага! Као резултат ових титоистичких лажних навођења на масовно убиство српског становништва – током бомбардовања на први и други дан Ускрса 1944. на супрот хиљадама убијених Београђана – није ни погођен нити гађан ниједан непријатељски војни циљ и погунуло је само дванаестак немачких војника који су се ту и тамо нашли у патролама међу масама убијених српских цивила. Међутим, српски сељаци и варошани – иако јесу знали за овај ужас – ипак… нису одали ни једног Американца које је Равна Гора прикупила да их спасе!

Макдауелови утисци су Сведоачнство Истине:

“У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. без престанка путовао кроз западну Србију и источну Босну и сâм сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу…” И зато – на супрот завојевачима – у које Макдауел сматра и Немце али и партизанске одреде под комунистима – и поготово на супрот партизанским и савезничким фатаморганама – он истиче да је “oко 80% територије припадало Михаиловићу”, да је око “100.000 Срба било организовано у јединице”, али такође и око “6.000 Словенаца у Босни и Словенији, око 20.00 муслимана у источној Босни и Санџаку”, па чак и око “10.000 Хрвата у источној Босни и централној Славонији”, и да је “неколико хиљада Равногораца било инфлитрирано у немачке организације” и у организације сарадника окупатора!

Чињеница да су сви они били “под командом Михаиловића потврђена је послератном анализом а потврдио је чак и сам Хитлер који је 1943. и 1944. узастопно признавао – а што смо ми на терену већ слутили”:

“Подземни и герилски рат генерала Михаиловића унутар и ван Југославије био је одлучујући фактор у укупном успеху ратног напора националиста на Југоистоку.”

Макдауел износи и своје утиске које је стекао током боравка Код Михаиловића:

“Међу националистима нисам наишао ни на какву нетрпељивост према Русији, осим стрепње да би могли подржати југословенске комунисте – Михаиловић колико је могуће води Балканску борбу не само против немачке агресије… већ као увод у еру послератне сарадње на целом Југоистоку – у својим војним прегнућима Михаиловић даје предност смањењу немачког притиска на Русију јер ако би Хитлер сломио совјетски отпор, њега више нико не би могао победити…” Вредно је овде подсетити да су већ пре почетка ратних дејстава на тлу Југославије, како Макдауел наводи и у Уводу, обавештајни кругови већ тада знали да је циљ Титоизма рушење Стаљина – а не Хитлера – што је можда најдрастичнији доказ злочинства савезничке издаје Михаиловића и Србије! Цитирајући Дражина веровања Макдауел закључује да је “Претња Русији 1941, 1942 била много опаснија и стратешки одсуднија од истовремене претње Британији на источном Средоземљу, пошто је од САД зависио немачки пораз”, како је то Михаиловићу 1940. наговестио “генерал Донован приликом посете Југославији – јер ако би се пре делотворне америчке помоћи срушио Совјетски савез – ништа не би могло да спречи укључивање великог дела Русије и источне Европе у Трећи Рајх” – и да зато “балканска стратегија мора да предупреди и Стаљина од евентуалног узимања Источне и централне Европе…”

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Операције на југоистоку генерала Драгољуба Драже Михаиловића”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

 

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

Четврти  наставак, странице књиге од 35 до 58

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

ОПЕРАЦИЈЕ НА ЈУГОИСТОКУ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

Отварајући разматрање о операцијама југословенских националиста у Југо¬источној Европи током рата, не могу ћутке да пређем преко лажних оптужби и подметања који су обележили велики део послератних радова о националном покрету и српском генералу Дражи Михаиловићу, који га је основао и водио од 1941. до 1944.

У погледу политичког деловања у земљи, називан је реакционаром или њихо¬вим инструментом; у погледу става у рату оптужен је за сарадњу са неприја¬тељем или за допуштање такве сарадње својим подређенима. Из ових оптужби је проистекао општи закључак да је допринос генерала Михаиловића и нацио¬налистичких снага савезничким напорима у најбољем случају био спорадичан и минималан.

Истина о томе одувек је била добро позната обавештајним службама за време рата али је остала непозната широј јавности, па и многим интелектулацима. Чињеница је да је као генералштабни пуковник, Драгољуб Дража Михаиловић због својих напредних схватања био неомиљен, па и прогоњен између два светска рата, од конзервативнијих чинилаца у официрском кадру и влади, мада се током своје каријере истицао као изузетно способан војник. Но, генералов највећи допринос Савезницима у Другом светском рату – извођење тајних операција у Југославији и ван њених граница против немачких комуникација у Југоисточој Европи – имале су стратешког војног значаја само због активне подршке међу демократским првацима не само у Југославији већ на целом Југоистоку, с њего¬вих добро познатих прогресивних ставова. Тако је и бригадир Фицрој Маклејн, мимо свог дивљења за Тита као ратног команданта, одговорним британским официрама казао да британска истрага у вези са оптужбама против генералa Михаиловића „није открила никакве стварне доказе о његовој сарадњи“ са оку¬патором. Што је још важније, оптужбе против генерала и ратне политике нацио¬налиста одбацила је велика већина британских и америчких официра који су радили непосредно са националистима или партизанима на терену, као и виши британски и амерички војни и дипломатски представници на Блиском истоку и у Команди за Средоземље.

Штавише, после пажљивог проучавања послератних мемоара премијера Чер¬чила, убеђен сам да ни он није веровао у те оптужбе, иако се њима послужио у земљу тако што ће напустити генерала Михаиловића и пренети своју подршку на комунисту Тита.

Уосталом, у погледу оног што се стварно одиграло у Југославији током рата постоји опширна и изванредна студија Дејвида Мартина, Издати савезник (Ally Betrayed) – уз то и једино целовито такво дело. У време када је написао своју књигу, Дејвид Мартин био је канадски социјалиста и новинар, а у рату припадник британског ваздухопловства који је пред његов крај имао приступа аутентичним и важним британским специјалним изворима у Лондону, који су се тицали Југославије.

Предговор његовој студији написала је добро позната и уважена британска списатељица и социјалиста, Дама Ребека Вест, која се тада већ дуго бавила Југо¬источном Европом. Из њеног предговора издавајам:

„Дужност комуниста била је да Михаиловића дискредитују, нарочито као представника југословенске професионалне војске, што је чинило део њихове партијске линије (…) да се дискредитују сви покрети отпора осим оних којима су руководили они (…) Никада досад није вођена тако срамна кампања клевета и лажи као што је била комунистичка противу Михаловића; а левица је, готово без изузетка, комунистичка или не, само отварала уста гутајући те гнусобе. И мада сам социјалиста, морам признати да се левица последњих неколико година показала као добар чувар светих начела Слободе, Братства и Једнакости – али само као пас који држи батеријску лампу у зубима док лопов проваљује у сеф (…) Наратив Дејвида Мартина није потпун (…) али се строго држи чињеница. Пошто сам црпела податке из других извора, ја то сведочим и тврдим (…) Миха¬иловић је био честит човек и – будемо ли му одани као Дејвид Мартин – и ми се сврставамо уз Добро, а противу Зла.“

Ево сада једног цитата из Мартиновог Издатог савезника (David Martin, Ally Betrayed, Prentice Hall, New York 1946, стр 84–88):

„Једина природна претпоставка јесте да је одлука (британске владе да напусти генерала Михаиловића и националистички покрет у земљи) донета на основу препорука британских и америчких официра на терену. Чињеница је, међутим, да ниједан британски или амерички официр који су били у вези са њим није дао такву препоруку (…) Сви су они извештавали да огроман део срп¬ског народа подржава тај покрет и да он заслужује даљу савезничку подршку Последица тога била је да је приличан број савезничких официра у додиру са партизанима био запањен разликом између стварности партизанске демократије и верзије коју су пропагирале новине и да такво стање нису могли да прихвате. Појединици су својим извештајима то не само критиковали већ и осуђивали. Не желећи да учествују у томе, неки су тражили смену, или премештај. Од шездесе¬так америчких официра који су неко време боравили код партизана, безмало сви су тамо дошли с великим симпатијима за тај покрет. Данас, међутим, тешко би се и за шесторицу њих могло казати да су присталице партизана.

Наиме, савезнички официри код Михаиловића су без изузетка извештавали да имају пуну слободу кретања, да нису ни под каквом присмотром, нити да их ико на било који начин ограничава. Насупрот томе, официри за везу код Тита су већином држани под сталном присмотром (…) само у ретким приликама било им је дозвољено да присуствују биткама, а после августа 1944, често су имали третман притвореника. (…) Чињеница је да је војнообавештајна служба имала врло мало везе са напуштањем Михаиловића. Он је напуштен због политичких предрасуда. (…) ‘Сазнања’ војнообавештајних служби потом пуштена у промет да би се оправдало напуштање Михаиловића највећим делом сачињена су post facto. (…) Иако је одлука да се Михаиловић напусти донета почетком јесени 1943, тек су чланови англо-америчке мисије која је од марта до јуна 1944. бора¬вила код Михаиловића, вративши се у Вашинтгон и Лондон донели прве исцр¬пне извештаје о четницима (националистичком покрету) (…) У то време (првих месеци 1944) подаци са терена обрађивани су по разним канцеларијама како би се прилагодили спољној политици.

(…) Било је појединих елемената у америчком Уреду за стратешке задатке (ОЅЅ), подређеном британском Уреду за специјалне задатке (Ѕpecial Operations Executive – SОЕ), који су од почетка радили на Титовом промовисању.“

У потпуности се слажем, на основу сопствених информација из званичних британских и америчких извора, са овим изјавама и закључцима Дејвида Мартина.

О животном путу и каријери генерала Михаиловића, такође цитирам из послератног сведочења америчког пуковника Алберт Сајца који је као члан ОЅЅ у пратњи капетана, касније мајора Валтера Менсфилда провео више од пет месеци 1943–44 у деловима Југославије под контролом национали¬ста. Сајц је у својству специјалног представника генерала Вилијама Донована, шефа ОЅЅ, имао задатак да истражи све аспекте тамошњих прилика по директном налогу председника Рузвелта. Заједно или одвојено, њих двојица покрили су сва подручја под контролом националиста, добар део времена провевши у друштву генерала Михаиловића. Пуковник Сајц био је професионални војник и специјалиста за герилски рат са великим познавањем литературе о том питању. Године 1943. објавио је невелику студију: Михаиловић, херој или превара? (Mihailovich: Hoax or Hero? Leigh House Publishers, Columbus, Ohio)

Цитирам прво што наводи о биографији генерала Михаиловића:

„Године 1910, млади Михаиловић уписује се на српску Краљевску војну ака¬демију. Долази 1912, и Балкански рат. Прикључује се чувеној Шумадијској диви¬зији где се као каплар истиче великом смелошћу и смиреношћу у боју, што бива запажено. Рањен је и одликован златном Обилићевом медаљом за храброст. На крају рата, 1913, понову уписује Војну академију (…) бива унапређен у чин пот¬поручника. Долази 1914, када му је поверена команда над митраљеском четом. Два пута бива рањен и добија Орден белог орла са мачевима за храброст (…) Опет бива рањен у акцији против немачких савезника Бугара и напушта болницу без могућности да преузме команду над својом четом, у чувеном продору према Београду из Солуна. Његово држање награђено је Карађорђевом звездом као највишим српским одликовањем (…) Године 1919. уписује се у Ратну школу као капетан, а и три године потом, као мајор, постаје члан Генералштаба. Године 1934. постаје војни аташе у Бугарској, а затим у Прагу (пошто су га из Бугарске прогнале тамошње фашистичке власти; прим. Макдауела). Године 1937. враћа се у службу као шеф штаба словеначке Дравске дивизије, а почетком 1938. пре¬узима команду над 39. пешадијском пуком. Истиче се у вршењу обуке и као командант. Године 1939. постаје начелник Штаба за утврђења али долази у сукоб са генералом Недићем због свог става да не ваља градити изузетно скупа утврђења, унапред осуђена на пропаст због топографије земљишта. Михаиловић се заузимао за високу модернизацију наоружања и велику покретљивост војске. Поставши пуковник, прелази у новостворени Врховни војни инспекторат као шеф штаба. У жељи да ојача одбрану земље (…) уводи одбрамбене и офанзивне иновације, укључујући извештаје о међунационалној и међурасној пропаганди, подстицаној од Италије и Немачке (…) Недић је ужаснут а Михаиловић послат на војни суд који га кажњава са десет дана затвора, због одбијања да повуче неке врло оштре али истините коментаре.“

Пуковник Сајц даље пише да је немачка инвазија 1941. затекла Михаиловића у Мостару:

„ Не могу да заборавим његову величанствену борбу током тих мрачних дана када је Ромел безмало ушао у Александрију (…и то) пошто није успео да при¬добије особе на врху за своју идеју одбране која би скупо коштала непријатеља. Тада су сви четнички (националистички) напори били посвећени запречавању, блокирању и саботажи пруга у Моравској долини које су водиле до Солуна и Африке (…) Немци су имали тако лоших искустава са заседама да су морали ојачавати своје снаге (…) Од Михаиловића сам успео да сазнам његов концепт герилског рата, због чије га изврсности сматрам равним Лоренсу од Арабије. То му је била омиљена тема и схватио сам да се целог живота усавршавао у том виду борбе.“

У својој студији, пуковник Сајц се осврће и на Михаиловићево схватање војних и цивилних потреба. О првима пише:

„Националисти су одлично знали да убрзани темпо рата од њих захтева да стално притискају Немце и Бугаре тако да им буду потребне читаве дивизије да заштите своје развучене линије комуникације. Те линије протезале су се до Грчке и Африке, ишле кроз Бугарску и Румунију, до јужне Русије. Притисак националиста лишавао их је меса, рибе, дрвене грађе, дувана и руда неопходних и у домовини и за снабдевање њихових растегнутих фронтова.“

У погледу осећања која је генерал гајио према унутрашњим приликама у својој земљи, пуковник Сајц пише:

„Био је врло забринут шта ће бити у Југославији по одласку Немаца и (…) показао велико занимање за Словенце и Хрвате, које је поистовећивао са својим српским сељацима (…) Много је размишљао о тужној судбини сељака и злоу¬потребама бирократа, говорећи: ‘Када са овај рат заврши, неће више бити тога. Нећемо дозволити таквој корупцији да се поново појави (…) Мој глас ће се слу¬шати. Ако будемо имали само двадесет пет година мира ово ће постати велика земља (…) Заједништво расе, језика, и бољег разумевања зближиће нас у једној југоисточној европској федерацији коју ће свет морати да поштује.“

Пуковник Сајц и ја делимо дубоко поштовање према овом човеку који је усред страшног рата, и упркос огромној опасности по себе, могао тако да размишља и да има толико вере у будућност свога народа. Кроз личне контакте током и после рата јасно сам уочио да је и пуковника Сајца као и мене обогатило познанством са генералом који је ратовао иза немачких линија у Југославији.

Како бих боље описао и разјаснио улогу и утицај генерала Михаиловића, цитирам из свог извештаја о Југославији сачињеног за потребе савезничке Високе команде у Казерти новембра 1944:

„Југословенски националистички покрет отпора створили су и подржавају они Југословени – поглавито Срби, али и Хрвати, муслимани и Словенци – који су се успротивили окупацији сила Осовине колико и покушајима југословен¬ске комунистичке партије да влада, користећи се југословенским партизанским покретом. Југословенски националистички покрет збир је многих помесних покрета, израслих 1941. и 1942. из спонтаних, локалних устанака противу оку¬пације и непријатељских злочина.

Покрет је заснован на расположењу народа и само његови многобројни локални лидери, изабрани од народа, имају непосредну моћ у оквиру њега. Гене¬рал Михаиловић је номинални старешина југословенских националиста, и више симбол патриотског удруживања зарад отпора него командант у уобичајеном значењу те речи. Он предводи покрет у мери у којој су вође помесних управа и народ вољни да га следе, што они и чине. Људи га гледају са дивљењем, а сељаци и студенти – главна снага покрета – верују му као ниједној другој особи. Југословенска националистичка војска настала је као ‘бранилац дома’, као низ локалних одбрамбених одреда супротстављених осовинској и квислиншкој окупацији и злочинама. Она је наставила да пружа отпор силама Осовине до граница својих могућности, али су упорни напори југословенске комунистичке партије да од самог почетка уништи националистички покрет временом довели до тога да је покрет морао велики део својих снага да пресумери ка одбрани од комуниста и партизанске војске коју они контролишу.

Иако искључиво замишљен као војни и одбрамбени, националистички покрет је силом прилика постао и политички покрет. Овај политички аспект је покрету временом давао све позитивнији, динамичнији, чак револуционарни тон.

Заправо, југословенски националистички покрет посвећен је ослобађању земље од доминације

(1) Немаца и других страних сила,

(2) југословенских комуниста и

(3) старих партија и лидера који су последњих двадесетпет година водили земљу. Покрет настоји да обезбеди истински слободне изборе, по могућству у прво време под надзором три савезника који ће омогућити свим нацио¬налним и политичким групама, а тиме и комунистима, да изразе и остваре своје жеље у погледу будуће владе и југословенског друштвеног уређења сразмерно својој снази.

Покрет укључује конзервативце од којих се неки, највероватније, само на речима слажу с његовим програмом. Његови најјачи поборници и незаобилазни локални лидери – мимо војног професионалног састава који је у мањини – су сељаци, интелектуалци и студенти, решени да остваре уставну револуцију и уведу истинскију демократију. Велика већина и националиста и партизана – око осамдесетпет посто становништва, у највећој мери деле исте наде у погледу будућег политичког и привредног живота земље. Они су подељени утолико што код партизана постоји страх од повратка на старо а међу националистима од комунизма. Очистити национализам од реакције није велики проблем, али Титови комунисти контролишу партизански покрет.“

Даље у извештају наводим програм југословенског националистичког покрета:

„а. Ослобађање југословенске територије од сваке стране доминације.

б. Потпуна победа над покушајима југословенске комунистичке партије да дође на власт контролишући партизански покрет.

в. Чистка највећег дела особа из свих политичких странака које су играле кључну улогу у разним југословенским владама у последњих петнаест година, и кажњавање појединих лидера због сарадње са Осовином, или антидемократског деловања пре рата.

г. Стварање потпуно новог устава за Југославију зарад поновног утврђивања права националних група и индивидуалних грађана, што се може остварити низом избора које је најбоље обавити под надзором Великих сила.

д. Ново усмеравање привредног живота земље са нагласком на коришћење домаћих ресурса и новца ради стварања бољих услова живота за све ста¬новнике, уместо само за повлашћене слојеве, што би се постигло минимал¬ним мешањем државе и већом применом задружног начела.

ђ. Реформа образовног система којом би се нагласак пребацио са врха на базу.

е. Политика усмерена на стварање Балканске федерације.

ж. Политика пријатељства према свим Великим силама, посебно совјетској Русији, али и одбијање признавања било ког дела Балкана као сфере ути¬цаја било које спољне силе.

з. Реорганизација војске кроз принудно пензионисање свих официра у рангу генерала.“

Последњу ставку предложио је генерал Михаиловић, с напоменом да се она односи и на њега.

У погледу разумевања улоге и значаја Југославије у рату од велике важности је и размештај националистичких снага. Њихов распоред који је одредио гене¬рал Михиаловић остао је готово неизмењен током рата, и сви се моји извори у суштини слажу око њихове локације. Све време, наиме, Србија је била главна база и командни центар за националистичке подухвате, северни рејони будући тактички битнији од јужних. После северне Србије, поменуо бих источну Босну, између река Дрине и Босне, и Санџак и Херцеговину који су повезивали Србију са Црном Гором и Јадраном, као подручја од кључног тактичког значаја унутар Југославије. Нешто изолованије на западу, иако саставни део национа¬листичке команде, лежале су важне српске заједнице западне Босне, Далмације и Лике, које су упркос усташким програмима истребљења опстале понајвише властитим напорима и, уз Црну Гору, поднеле главни терет Титовог устанка и грађанског рата.

Осим српских заједница у источној и западној Југославији, генерал Михаи¬ловић рано је признат и као командант словеначких снага отпора у региону и оних које су дејствовале у Босни. Недељама сам пролазио босанским нацио-налистичким крајевима – српским, муслиманским и хрватским – изненађен не само њиховим војним потенцијалом него, што је још важније, задивљујућим напретком у постизању мира и сарадње између различитих националних и вер¬ских чинилаца.

Проблем распореда снага пред генералом Михаиловићем, као званичним командантом националистичких операција у Југославији, био је веома сличан невољама с којима се једва носио генерал Џорџ Вашингтон у нашој Револуцији. Реч је, наиме о природном сукобу општенационалних и локалних интереса, који постаје озбиљан када ауторитет највиших нивоа власти престаје да делује. Мера у којој је генерал Михаиловић успео да савлада тај узрок слабости остаје заувек доказ његове величине као појединца, с обзиром на неформалну природу његове власти и одсуство подршке од сопствене владе у изгнанству и Савезника.

Уколико се све то посматра са становишта шире стратегије и подршке Савез¬ницима на Истоку и у Источном Средоземљу од 1941, најзначајнији допринос генерала Михаиловића била су дејства његових илегалаца у југоисточној Мађар¬ској, југозападној и средишњој Румунији, и западној и централној Бугарској, куда су пролазиле главне немачке линије комуникација. Све те многобројне помесне тајне групе су се састојале од превасходно домаћих људи. Међутим, те мреже су настале и могле успешно да дејствују искључиво захваљујући храбрости и пожртвовању Срба у Србији, кадрих да се уз све било отворене било тајне офан¬зивне операције, носе са непрекидним противнападима главних немачких оку¬пационих снага стационираних у Србији, као и сатанским мерама нацистичких стручњака за сузбијање отпора.

У смислу неке крајње будуће оцене рата у Југославији, како против стране агресије тако и унутрашње комунистичке побуне, убеђен сам уз то да ће доћи и до пунијег признавања тактичког доприноса српских заједница и њихових вој¬них ефектива на крајњем западу земље, у појасу од Црне Горе до Лике. Такође знам да је генерал Михаиловић био изузетно свестан важности не само источне и западне, већ и централне Босне, преко које је успевао да одржи своје линије комуникација. Мимо свега тога, међутим, и на основу савезничких и на основу немачких ратних и послератних обавештајних сазнања, главна команда, највећа концентрација националистичких снага, и главно ратиште остали су у Србији током целога рата. Ту се све то време налазила и главнина немачке војске, а у Београду њена Централна команда за Југоисточну Европу.

Најбољи начин да закључим ову дискусију о положају националиста јесте утисцима тројице америчких официра који су један за другим службено слати у Југославију током рата, о томе колико је, изван већих градова под окупацијом немачких или марионетских трупа, било пространство под непосредном коман¬дом генерала Михаиловића. Пуковник Алберт Сајц из ОЅЅ провео је наиме више од пет месеци 1943. и 1944. у централној и западној Југославији безмало непре¬кидно путујући и посећујући удаљене центре под командом генерала Михаило¬вића. И мада га је морал трупа и становништва пријатно изненадио, оно што га је уистину запањило била је величина тога простора, толике „хиљаде квадрат¬них миља“ ван главних центара, које су ефективно држале снаге „под директном командом генерала Михаиловића.“

И капетан Џорџ Мусулин из ОЅЅ боравио је месецима у Србији 1944. тражећи и евакуишући у Италију стотине оборених америчких пилота које су спасиле снаге генерала Михаиловића. По мени, капетан Мусулин од свих данас живих америчких и британских официра који су били на служби у Југославији за време рата има најтачније и најсвеобухватније податке као и најјаснију слику догађања у источним српским крајевима. У студији заснованој на документима које је сачинио генерал Донован, Кори Форд наводи из једног Мусулиновог извештаја:

„Оно што је на мене оставило највећи утисак јесте задивљујућа безбедносна дисциплина и војника и сељака. Амерички ваздухопловци (њих готово 400), сакупљени су са подручја које је захватало хиљаде квадратних миља, и сви су знали где се налазе. Немци су мучили и убијали сељаке, рушили им и палили куће, покушавајући да сазнају где се оборени авијатичари крију. Ти несретни људи, које су британске и америчке власти напустиле, на немилосрдном удару и Немаца и Титових партизана, могли су за предају пилота добити више новца него што је ико од њих могао и да сања да ће икада имати, али ниједан Америка¬нац није био одан (…)“ (Генерал Донован из ОЅЅ, стр. 210)

У недељама у којима сам током лета и јесени 1944. и ја без престанка путо¬вао кроз западну Србију и источну Босну и сâм сам био највише запањен што су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали подручја изван градова, пољопривредну производњу, па чак и локалну управу. Завојевачи – и Немци и партизански одреди под кому¬нистима – кретали су се градовима и изван њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара поносно и слободно кретали наоружани мештани Срби. Иако вероватно у мањем обиму, познато је да се исто дешавало и да је исти дух владао и даље на западу, у Црној Гори и Лици, што су те 1944. приметили и други Британци и Американци, све бројнији при новоствореним – али лишеним стварне власти – партизанским управним орга¬нима. Ти увиди и извештаји су ме и навели да јавим Вашингтону да почетком јесени 1944. око седамдесет одсто укупне територије Југославије и даље следи генерала Михаиловића и његову националистичку организацију.

Било какво разматрање стварне снаге националиста у Југославији током рата мора уважити извесне чињенице које поратни коментатори готово без изузетка занемарују. Због лоше процене политичара, а вероватно и због издаје током почетног немачког напада, већина југословенских официра, подофицира и дру¬гог стручног особља, као и стотинак хиљада војника, пали су у заробљеништво. Немачке власти послале су на принудни рад у Немачку и хиљаде других радно способних мушкараца и оних у најбољем животном добу. Па ипак, у војнооба¬вештајним круговима региона владала је сагласност да генерал Михаиловић има на распологању бар две до три стотине хиљада војно способних мушка¬раца који су прошли неку врсту војне обуке, или поседовали потребно искуство, већина од њих будући Срби. У свом извештају генералу Доновану, пуковник Сајц написао је да би „Михаиловић, када би добио оружје од Савезника, могао да на бојно поље изведе војску обучених и ратом прекаљених војника бројнију од 300.000 људи.“ (Avakumovic, Mihailovic, Hoax or Hero? /Авакумовић, Михаи¬ловић, херој или превара?/, стр. 81)

На основу мојих запажања у касно лето 1944, националистичка војска у север¬ној и средишној Србији супротстављена Немцима бројала је око 40.000 бораца. Тада је и генерал Михаиловић јавио да у ратним јединицама у Србији и источној Босни располаже и са педесет до шездесет хиљада додатних обучених трупа наоружаних углавном само пушкама. Извештавао је да свим његовим једини¬цама недостају минобацачи, аутоматско наоружање и муниција, у шта смо се и лично уверили. Редовни дневни радио извештаји генералу из других подручја Југославије показивали су да је почетком септембра 1944. у целој земљи било готово 100.000 Срба организованих у јединице. Поред Срба, из извора које сма¬трам веродостојним сазнао сам да има и неких 20.000 муслимана у источној Босни и Санџаку, око 10.000 Хрвата у источној и централној Босни и Славонији, и око 6.000 Словенаца у Босни и Словенији окупљених у помесне националис¬тичке одреде. Сви су они били дуго под командом генерала Михаиловића.

Било какво разматрање стварне снаге националиста мора уважити и то да је огромна већина ових јединица, укључујући и српске, била пре нека врста домаће страже него стајаћа војска. И да генерал Михаиловић није био поборник „герил¬ског“ или „партизанског“ ратовања, друга му врста борбе није преостајала услед чинилаца ван његовог утицаја, попут природе локалне српске народне војне организације и чињенице да му Савезници нису обезбедили оружје и опрему осим, по признању премијера Черчила, слања „неколико авиона“ са војним материјалом. Додатни борци у оквиру српских тајних група које су продрле у немачке организације у Југославији генерал је на мој захтев проценио на „не више од неколико хиљада.“

Не поседујем никакве податке нити процене о додатним снагама у виду тајних организација коју су оперисале под командом генерала Михаиловића у Мађарској, Румунији и Бугарској. На основу нашег проучавања тајног рато¬вања, обављеног после рата, ваља претпоставити да су локални „кадрови“ у тим земљама са знањем да су у вези са југословенским националистима бројали не више од неколико стотина људи. Ипак, послератном анализом потврђено је што је и Хитлер 1943. и 1944. признавао, а што смо ми на терену већ слутили: да је подземни и герилски рат генерала Михаиловића унутар и ван Југославије био одлучујући фактор у укупном успеху ратног напора националиста на Југоистоку.

Стога, при разматрању тактичких и стратешких концепата на којима је гене¬рал Михаиловић заснивао своју стратегију и тактику, сматрам да је од користи да овде наведем и неколико узгредних опаски које ми је генерал упутио док смо се усиљеним маршом кретали кроз северну Србију и источну Босну, а које све¬доче о опсегу његовог владања битним војним знањима. Пасус који следи узет је из мог извештаја послатог новембра 1944. Англо-америчком штабу у Казерти, који потврђује да су, у поређењу са генералом, многи који су са њим учестова¬вали у стварању југословенског националистичког покрета имали далеко оскуд¬није стратешко и тактичко разумевање ситуације. Цитирам:

„Српски националистички покрет, из кога се развио југословенски нацио¬налистички покрет, настао је 1941. као последица три првобитна непосредна налога, у великој мери одлучујућа за његов раст и после 1941. Хронолошким редом то су:

(а) Општа одбрана од освајача;
(б) Појединачна заштита живота и својине од немачких и усташких зверстава и пљачки;
(в) Одбрана од претњи – испрва према друштвеном устројству а потом живо¬тима и имовини – проистеклих из успоставе партизанског покрета под контролом југословенске комунистичке партије.

Овај у суштини одбрамбени – а стога донекле пасиван, чак негативан карак¬тер српског националистичког покрета – био је извор његове највеће слабости у прошлости, али и његове највеће снаге. Међутим, ти исти подстицаји су од недавно почели доприносити стварању једног динамичног, чак револуционар¬ног духа, од изузетног значаја за будућност.“

У оштрој супротности са овим ограниченим погледом на рат, и упркос његовој снажној обузетости непосредним проблемима, генерал је у разгово¬рима показивао изванредну способност да при операционом планирању узима у обзир најшире стратешке па чак и политичке факторе који могу допринети политици, планирању и операцијама Савезника. Једнога дана казао ми је да Англосаксонци, укључујући и Американце, исувише моралишу при оцењивању совјетске политике, што је сматрао штетним по разумније решавање проблема у Европи. По његовој оцени, совјетски војни лидери били су немилосрдни али никада и ирационални, и од тога је, по њему, требало полазити при процењи¬вању сваке ратне политике. У вези са тиме, казао ми је да ће убудуће Југославија морати да заслужи и задржи поверење и Москве, колико и Париза, Лондона и Вашингтона. Чини ми се да је генерал мислио на став који је владао међу обра¬зованијим националистима а с којим сам се веома често сретао и код војника и код цивила. Као што наводим у свом извештају Савезничком штабу: „Међу националистима нисам наишао ни на какву нетрпељивост према Русији, осим стрепње да би могла подржати југословенске комунисте. Рекао бих да би нацио¬налистичко руководство поздравило било какав руски наговештај сарадње са Југославијом, нарочито ако би Русија преузела да их штити, уздржавајући се од мешања у унутрашње прилике у земљи.“

На основу неколико разговора стекао сам снажан утисак да је генерал Миха¬иловић успео спојити ратне планове, укључујући и улогу Русије, са неком дав¬ном, дубоком, безмало страственом жељом да допринесе, чак и за време рата, неком виду послератне уније између свих народа Југоистока, и томе налазим потврду у ономе што ми је говорио о својој стратегији и тактици: да ниједна ни друга не могу опстати искључиво као српска или југословенска већ као југоис¬точна и европска, при чему је немачка претња Русији основа сваком планирању. Објаснио ми је да да је 1941. и 1942. себи поставио следеће задатке:

(1) да рат колико је могуће води као „балканску борбу“ не само против немачке агресије већ и као увод у еру послератне сарадње на целом Југоистоку, зарад постизања бољих економских, друштвених и политичких услова, и

(2) да у својим војним прегнућима предност даје онима који ће највише смањити немачки притисак на Русију јер, „ако би Хитлер сломио совјетски отпор, њега више нико не би могао победити.“ Генерал је резоновао да је претња самој Русији за време главних немачких офанзива на Истоку 1941. и 1942. била много опаснија и стратешки одсуднија него истовремена претња Британији на Источном Средо¬земљу, пошто је од САД зависио немачки пораз. Да би ми то појаснио, испричао ми је да је, по свом доласку 1940. у Југославију у својству специјалног изасланика председника Рузвелта, тадашњи пуковник Вилијем Донован уверавао југословенско руководство да ће председ¬ник ангажовати америчке ресурсе и људство за рат у Европи. Услед тога, као и већина виших официра, Михаиловић је постао уверен да ће САД одиграти одлучујућу улогу у уништењу нацистичког режима до 1944, најкасније 1945.

Али, генерал је био уверен да, уколико би се совјетски војни или политички отпор Немачкој скршио пре делотворне америчке војне интервенције на европ¬ском ратишту, никакво ангажовање савезничких војних капацитета не би потом спречило укључивање не само Источне Европе већ и великог дела Русије у Хит¬леров Рајх. Тада би, без обзира да ли Хитлер постоји или не, тај нови немачки систем владавине трајао бар једно поколење.

„Да би југословенски отпор Немцима био довољно снажан да буде од значаја за совјетски и британски отпор немачким офанзивама 1941. и 1942, морали смо да пројектујемо своју офанзивну улогу и изван граница Југославије и да поста¬немо битан део шире балканске стратегије. А то би спречило Стаљина или било ког другог совјетског вођу да немачки пораз искористи за наметање совјетске превласти Источној и Централној Европи.“

То су били разлози, казао ми је генерал, који су га навели да се на почетку рата повеже са антифашистима не само у Грчкој и Албанији већ и у Бугарској, Руму¬нији и Мађарској. (У студији коју помињем, професор Роберт Ли Вулф пише: „Михаиловић је преговарао са националистима у Мађарској, Румунији, Бугар¬ској, Албанији и Грчкој.“ /Robert Lee Wolff, The Balkans in Our Time /Балкан у наше доба/ стр. 213/) Не залазећи у детаље, генерал Михаиловић ми је даље рекао да су напади на немачке комуникације, речни саобраћај Дунавом, и на сис¬тем пруга битних за операције у јужној Русији и на Источном Медитерану биле његов основни циљ у тим конткатима. Преко наших специјалних обавештајних извора, већ смо знали да је генерал испрва просто настојао да охрабри те групе ван граница Југославије да предузимају организоване саботаже.

Но пошто је, са изузетком Грчке, мало тога предузето, генерал је био принуђен да сâм оснује илегалне организације у тим земљама. Према нашим посебним изворима, у том раду он се у свакој од тих земаља ослањао на људе и групе са којима је делио наду да ће доћи до стварања југоисточне федерације или конфе¬дерације, чија би се спољна политика ослањала на пријатељске односе са свим Великим силама, али без повлашћеног положаја за било коју од њих.

 

***

 

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Операције на југоистоку генерала Драгољуба Драже Михаиловића”. Остале објављене делове фељтона можете погледати ОВДЕ.

Крај петог наставка, наставиће се…