Вести

Никада ни једна позоришна представа у Србији није имала искренији, дуготрајнији, емотивнији, запањенији и захвалнији аплауз од представе „ Чаробно Путовање“ те вечери 9. децембра 2013. године. Датум сам написао зато што после те кишне вечери, која се сликовито уклопила у нашу аутистичну реалност, више ништа неће бити немогуће урадити на квалитативној промени наших свести.

Пише: Драгомир Билић, 10.12.2013

***

Ту посвећеност, љубав, енергију и зналачки приступ пре свих сценаристе и режисера Ђорђа Макаревића и његове животне сапутнице кореографа, прелепе Барбаре Милованов подпомогнути Идом Игњатовић, Аном Несимовски, Наталијом Лазић, Ксенијом Мирковић, Душаном Алагићем, Јованом Пековићем и Аном Јевтић, Српска позоришна сцена никада пре није доживела на овакав начин. Ово што су ти млади људи урадили слободно можемо назвати РЕВОЛУЦИЈОМ у односу на све досад виђено на тој истој позоришној сцени.

О чему се ради. Идеја Ђорђа Макаревића и Барбаре Милованов је била да однос уметник и људи са посебним потребама, у овом случају аутистични, размене енергију кроз један креативан процес који омогућава да се та два света додирну и створе нешто што се зове уметност. И успели су у томе.

Енергија и труд тих аутистичних глумачких громада пренела се и на све присутне у сали те вечери. Српску верзију представе „ Чаробно путовање“, по роману Жила Верна „Пут око Света“, дочарала, ма шта дочарала, маестрално одиграла је екипа глумаца аутистичара коју су чинили Немања Митић, Михајло Риђевац, Душан Лазић, Јелена Мишковић, Анастазија Лиздек,Игор Деспотовић,Јована Лазић, Ђорђе Голубовић и Александра Лиздек а помогли су им и играчки ансамбл „Позоришта на Теразијама“ као и чланови фолклора и хора КУД „ Лола“. Сви ти људи које сам набројао су истински хероји нашег друштва јер су практично показали, и овим примером доказали, да за Србију има излаза из ове опште друштвене аутистичности. Ђорђе, Барбара и остали ја Вам се у име оне „нормалне Србије“ захваљујем и желим да нас још много пута мењате са том својом чистотом и племенитом енергијом. Желим Вам још пуно оваквих, и већих, аплауза јер знам да сте кроз овај свој дугогоишњи рад са аутистичним особама, довели свој живот и наставак Ваше уметничке каријере у опасност. Показали сте и да се наша Србија не брани смо, и искључиво, пушком него искреношћу, поштењем и жељом да нешто, макар на тренутак, променимо на боље код људи. Још једном ХВАЛА!

Драги читаоци ако нисте приметили имена тих младих људи су Немања, Михајло, Душан, Јелена, Анастасија, Игор, Јована, Александра и Ђорђе. Све сама Српска. То смо ми. Та деца су наша. Та деца се свакодневно боре са собом и за себе. Колико такве деце има у Србији која нису добили овакву прилику да се неко истински бори за њих као ови млади уметници. Колико још наше здраве деце није добило прилику да се неко истински и са љубављу бави њиховим проблемима.

Ни једног од „ наших“ истакнутих политичара нисам видео те вечери у сали. Мали је ово проблем за њих. Решавају они, „громаде српске политике“ ,веће проблеме. Нарко дилери, Мишковићи, Цвијани, коридори, брзе пруге и шта ти ја све знам. И?. Решисте ли нешто мајстори. „Ђекна још није умрла, а кад ће, не знамо“. И никад нећете сазнати, јер ваш свет почиње од вас самих, а не од оних којима је та искрена и стварна помоћ потребна.

Те вечери у тој прелепој сали „ Позоришта на Теразијама“ схватио сам да у нашој прлепој Србији постоји још прелепих људи којих се ви бојите, који и без вас могу да промене цело друштво на боље. Ти и такви људи се баве суштином и посвећени су оним чиме се баве, па немају времена да вам сметају у тим вашим „добрим намерама“ које су на жалост и довеле до аутизма већине нашег друштва.

Овима што им је Србија на првом месту поручујем да још једном прочитају имена те деце. Оне паметне што би све то решили преко ноћи, подсећам да су Барбара и Ђорђе три године радили са том децом да би могли да одиграју представу од сат и по. Србији не требају брза него квалитетна решења. Ово двоје младих уметника су у томе успели. Још једном ХВАЛА. Овима што се баве разним заверама кажем, да и кад буду све светске завере раскринкали никад неће бити срећнији него што су Барбара, Ђорђе, та деца глумци и ми који смо их те вечери гледали. А идеал нормалног живота је да покушаш да будеш срећан и да својом срећом усрећиш и неког другог. Што више то боље.

Политичарима поручујем да је нај боља кампања када нема кампање и кад задовољни грађани причају и пишу о теби. Баш као што ја сад пишем о Барбари Ђорђу, екипи и тим херојима глумцима „ Чаробног путовања“ које је све нас присутне то вече 9. децембра 2013. године учинило срећним.
Можете ли ви то? Сумnjам!

Пише: Драгомир Билић