Вести

Познато је да се за умањено значење неке речи каже да је то – деминутив. Међутим, ми овде хоћемо да употребимо умењење значења не речи, већ људи. Један је Вук (Драшковић) чији је деминутив Вучић, а опет, други је СПО који представља деминутив од СНС у преносном смислу. Тј, СПО је једва постојећа странка, док је СНС највећа, па би тако стављене једнa према другој, СПО био деминутив СНС–а.

за новинар.де пише Проф. др. Слободан Турлаков, 01.децембар 2013

***

Но, да та и таква умањења не сметају за будућу коалициону заједницу, видело се и по томе што су два лидера одржали састанак, и по Драшковићу, постигнута је „пуна, пуна, сагласност око стратешких циљева “, који ће се огледати и у коалицији на следећим изборима.

Није тајна, да за Вука „стратешки циљеви“ укључују и улазак у НАТО, док, опет, руски амбасадор Чепурин, тврди да су они „задовољни, пошто је државни врх изјавио, да не улази у НАТО, нити има такве намере!“

Чудо једно, о сагласју које је Вук два пута поновио „пуна, пуна сагласност“, председник СНС-а, одн. Први потпредседник владе (П.п) ништа није говорио, нит’ говори, па није ни демантовао оно што је шеф СПО-а рекао. А то су озбиљне ствари, које далеко превазилазе озбиљност изјава Владе, па самим тиме и место СНС-а у њој.

Касније ће у листу „Данас“, Вук многе ствари „појаснити“.

Тако, рецимо, тврди да Србији прети опасност да постане Украјина. Да су све „снажнији притисци да се одрекнемо ЕУ и да се економски и војно окренемо једном другом савезу“.

Шта више, он с разлогом сумња да би „снагама које би прекинуле европске интеграције Србије, срушиле Бриселски споразум, обуставиле започети процес борбе против криминала и пљачке наше државе, били опет потребни ескадрони смрти. Уплашили смо и ДБ предлогом да Влада почне преговоре о чланству Србије у НАТО.“

Ту је кључ свега; те и ми с разлогом отворено сумњамо у П.п и у Владу, у целини. Зар овакве изјаве могу да прођу без одлучних реакција, а ако њих нема, чак ни обичних, успутних, то не може ништа друго да значи, него да овај господин открива Владине тајне. У најмању руку.

Симптоматично је и то, да Вук на овом месту помиње и председника Николића, који, како каже, „даје сигнале лево и десно, али нема његовог чврстог проевропског опредељења“, што с обзиром, да овај интервју има свој повод у Вуковом разговору са П.п-ом, јасно говори да П. п., за разлику од председника Републике, има управо то и такво опредељење.

Шта више, Вук отворено каже: „Да се, рецимо, Вучић и СНС залажу за чланство Србије у некаквој азијској унији, били бисмо жестока опозиција“ А шта то значи, него да П.п. не подрива „темељне циљеве странке коју Вук води, против свих жртава и у људским животима, које је његов СПО поднео у бици за европску Србију, за Србију на Западу“.

Која је то битка? То није прецизирао, а није ни потребно, јер она, као таква, није ни постојала, пошто се Вук, као некадашњи Србин, борио против европске Србије и Србије на Западу, јер је тај Запад био онај чинилац, крвави и разарајући чинилац српске Србије. Не само у Босни.

Тек Вук; тј, каснији Вук, је, не само ту, „полупао лончиће“.

Наиме, свима је знано да је Вук, док је био Србин, имао своју самосталну јединицу у Босни, састављену од добровољаца из СПО-а, коју чак није хтео да стави под заједничку команду ЈНА, и да је управо због тога постао стални талац Хага, да може сваког часа бити позван да одговара за злочин што је бранио Србе у Босни, у њиховој постојбини.

Како је он избегао Хашки трибунал, крај те познате „чињенице“, није никад речено, али је сасвим извесно да је то избегнуће имало – цену, а та цена су сви његови српски суноврати, после 1995, сва његова залагања за Европу, сав његов ангажман око предаје Косова, чиме је растурио СПО-а, што и јесте разлог за његово лепљење уз друге странке, за време општих избора, најпре за „Нову Србију“, па и садашње за СНС, што ни Вељи Илићу, а ни П.п-у не служи на част.

То је свима јасно и свима знано, а то што он прича и што ће још све причати, то више ништа не значи, чак ни за његову биографију. Али, још како значи за П.п- а., поготову што није вероватно да он све то не зна и да се тог не боји. Али… има он великих проблема око себе, многи почињу да му не верују, али многима ни он не верује. Сем својој незваничној портпаролки, министарки енергетике, која се доста неопрезно осилила, па објављује да има један члан Владе која ради против интереса Србије, у иностранству. Ко је тај, за сад је тајна, али не без основа. Јер то што је она отктрила, учинила је, нема сумње, у име свог шефа!

За ово што Вук прича у „Данасу“, није тешко претпоставити да се све то исто и на њиховом састанку помињало и утаначивало, тј. „ми тражимо брже и радикалније спровођење Бриселског споразума, прихватање стварности да много више од половине чланица УН данас признају независност Косова, тражимо пуну нормализацију свих односа са Косовом, без формалног признања независности Косова!!!!“

Која беда, али која је смишљено изговорена да звони чак до Хага и тамо где још треба да зазвони, како би се чуло и записало је тај талац то рекао и да се за то залаже.

Па је одмах пожурио да дода : „Тражимо, ето, и преговоре о приступању НАТО, иако је то данас јеретичка прича за већину у Србији, али се надам да ће проевропске снаге (?) убрзо разумети да је управо чланство у НАТО, сигурна брана од могуће украјинизације Србије“

И то треба да се чује на Западу, коме је он то и наменио.

Међутим, тамо се и иначе, све то зна и откуцава, а што се не може прикрити и забашурити, као што се код нас често чини.

Па се зна и за Вуково прво просрбовање, после титоисања. Наиме, у двонедељнику „Сведок“, од 30. марта 2004. објављен је факсимил Вукове посвете, на његовој књизи, коју је поклонио генералу Павковићу, начелнику генералштаба ЈНА, која се борила на Косову.

То јест, на насловној страни књиге Вука Драшковића, „РУСКИ КОНЗУЛ“, Вук својом руком исписује ове речи:

„Генералу
Небојши Павковићу, Овај ситни знак захвалности за витешку одбрану Косова и целе Отаџбине, у месецима НАТО агресије на Србију, 
Од срца 
Вук.“

Ко ли му извади то српско срце и постави прозападно, то ни он сам не зна, мада не треба сумњати да је он то лично учинио. Тек, нема га више и неће га бити. И он у име тог новог срца делује, без било какве гриже савести. А ни ње нема и она је потрошена, рад бољег и угоднијег живота.

Иначе, „волим Русе, и то не кријем, као и већина Срба. Међутим, они не воле да ни онај кога воле, да им замрачује кућу и заврће уши. Доста је, на жалост, у данашњој Србији оних којима то не смета, па чак то и траже“!

Ко су ти Срби и како се он то залаже да им осветли кућу и одврне уши, то није рекао. Тек, он се „дуже од две деценије залаже за Србију на Западу“, што би значило још пре 5. октобра, кад се у Сегедину и Солуну, посвађао са представницима ДОС–а, који му нису хтели да признају вођство, што, наравно не помиње. Већ да је због тог залагања, „понављам: ових дана изложен сам истим хицима нерасформиране и нереформисане ДБ, као и пре 13 година, после атентата у Будви“.

И сад као врхунац, „после будванског атентата на мене, у јуну 2000. године, када је СПО био водећа странка антимилошевићевске коалиције ДОС, коју сам и формирао, ДБ и неки челници ДОС–а склопили су стратешшки споразум о политичком убиству СПО-а и мене“

Речено је како је Вук прошао на састанцима опозиције кад је тражио да му признају вођство, а овде говори да је чак ту опозицију, тј. ДОС он формирао, пошто је био „водећа странка антимилошевићевске коалиције“. Али, ето, нашли су се издајници међу челницима ДОС–а, којима је главни циљ био да се реше њега и СПО-а, али те издајнике не помиње, већ их је свео на покојног Ђинђића, који је „Честитајући грађанима Србије нову 2001 . годину, рекао ‘Не знам шта је већи наш историјски тријумф, да ли пораз Милошевића или рушење СПО– а“.

Наравно и дабоме, има још живих челника ДОС–а, а ваљда и тих издајника, који су склопили договор о нестанку Вука и СПО-а, па иако их Вук није помињао, могло би се очекивати да ће се они сами јавити. Мада, сумњамо, већ и због тога што су га они и живог отписали.

Дабоме, о будванском атентату тешко је говорити, јер ако су одређени сами асови ДБ-а да га изврше, питање је како су они могли остати читави кад нису извршили Милошевићев задатак. То је бар логично.

Али, Вук не посустаје, па каже како су ти издајници ДОС–а „Лансирали причу, у коју је Србија поверовала, да атентата није ни било, и да сам ја, због политичких поена, 8 пута пуцао сам у себе. Томе су додали и лаж о пустошењу Београда од стране СПО-а, о деоби станова и локала. Народ је поверовао. И тако је политички убијен СПО и отворен простор за стварање коалиције ДОС –ДБ–Легија- Земунци, која је поништила све за шта смо се ми борили од 1990. до 2000. која је, на жалост, касније, кад је већ схватио грешку, коштала живота и самог Зорана Ђинђића“.

Ове речи и ова открића и подметања, у политичком животу Вука, нису никакво изненађење. И то не само у погледу оних осам промашаја, већ још и више о његовој борби од 1990. до 2000, години, у ком је раздобљу поменута нова коалиција све уништила, што су СПО и он лично створили!

Аман, човече, књижевниче, политичару, новинару, дописнику из Африке, хвалоспевнику Титовог социјализма, секретару председника синдиката Југославије, обновитељу четничког покрета на Равној Гори … да не набрајамо… куд то оде, чак у недођин, где може да се мисли да су Београду свраке попиле мозак!?

И каква је то борба 1990-2000, кад је у том временском простору дошло до поклапања: Милошевићеве Владе и Владе СПО-а Београдом? И, откуд СПО на власти у Београду, ко је на њу попео?

Јасно и без поговора, ко други, него управо свемоћни Милошевић, чији је и министар једно време био (А и П.п. је био!) дајући им унапред подршку и сагласност, ма шта радили. Еј, бре, онај Милошевић, против кога је Вук лично и његов СПО организовао – антимилошевићевску коалицију!?

И пошто је СПО добио право над Београдом, он га је под Вуковим руководством тако систематски и темељно опљачкао, као нико и никад, тако да је Милан Ст.Протић, именован од стране ДОС–а за краткотрајног градоначелника Београда, јавно на ТВ изјавио, да ни један динар у каси Београда није затекао!, да су станове делили својим активистима и у последњем сату своје београдске власти, помињући чак 700 станова и вила на Дедињу и Сењаку, обећавајући да ће се све то наћи и пречистити на суду.

Протић је ускоро послан у Америку за амбасадора, а од онога што је он рекао и обећао, остала је само прича у народу. Наравно и дабоме, неком је то било потребно, јер у овој земљи ништа се не дешава, ни лоповлук, ни пљачка, ни истеривање правде и истине, ако то неком моћнику није потребно. Баш као што се ни сада толики лопови из врхова власти ДС–а, СПС(т)-а и УРС–а (и њихових страначких пратилаца и омогућилаца на власти) не узимају на одговор, иако се читави ватромети (да не кажемо бенгалске ватре) из дана у дан на њих изтзливају.

Наравно, СПО се није тек тако распао, сви они који су добили станове и дохватили се разних крупних користи, разбежали су се и посакривали по другим странкама, на челу са Комненићем, који је добијену вилу на Дедињу сакрио под скуте ДС–а.

На питање да ли је са П.п-ом разговарао о функцијама за СПО, на пример да он лично, Драшковић, постане амбасадор у САД, Драшковић је успео да остане у равновесју: „СПО се бори за оно што је скупље од било које и било чије функције. Ми се боримо за Србију на Западу, а не за црну рупу на Балкану.“

Вратимо ли се сад на наслов, али и на све оно што је испод њега следило, јасно је да су та два деминутива очарани и зачарани пред магичним Западом, тј, пред правим и јединим својим стратешким циљем, који их обавезује да истрају и дају доказа да је њихов пребег са српске стране, дефинитиван и искрен. Шта више, да Запад нема цену, не само алтернативу.

Није познато, јер није ништа објављено, шта о свему овоме лично мисли П.п, иако је Драшковић све што је рекао ставио под резултат њиховог састанка, којим је утврђен истоветан стратешки циљ и будуће стратешко партнерство.

А шта стварно мисли премијер, то се, и иначе, никад није знало, упркос свакојаких догодовштина и прерасподеле фотеља у Влади.

Увек исто тврђење, да су њих двојица потпуно сагласни у раду Владе. Да је бар рекао нешто о томе, откуд усред те „сагласности“ у раду, П.п има потребу да се састаје са озлоглашеним Драшковићем, ког сада, ко зна зашто и по чијем налогу, рестаурирају и крчме по медијима, мада се може схватити и као премијеров коментар, његово скупљање поена по САД, чак и код америчког „краља некретнина“, са којим ће градити монументални хотел на место срушеног Генералштаба! А није за прећуткивање ни то што доста вешто плаши ЕУ – Русијом, оптужујући је да она гура Србију у – руски загрљај…

Мада, је л те, по ономе што смо прочитали, могло би се пре запитати, неће ли се најпре, ова два наша деминутива – загрлити?

За крај, да се послужимо некадашњим председником Касације, Николом Крстићем: идемо да видимо.

Слободан Турлаков

Објављено 01. децембар 2013
http://www.novinar.de/2013/12/01/dva-deminutiva-kao-strateski-partneri.html

© 2006 – 2013 новинар.де