logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    2.255 пута прочитано    Датум: 13.11.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

prvi_deo1Пошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање од присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије; о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи;

уредништво новинар.де  13.новембар 2013

***

и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи тако и у Истину која безпоговорно разкринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно уклупчује као битне за данашње расуђивање зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете копирати из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку издавања наставака, Уредништво ће Вам обезбедити могућност копирања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје”.

 

***

Увод – Први део

 

Фрањо Пирц – командант усташког ратног ваздухопловства – постављен за команданта Брозовог ратног ваздухопловства”! Усташка елитна бојна дивизија под командом генерала Марка Месића, која је била на челу нацистичког удара на Стаљинград – након заробљавања од стране Црвене армије – на Титов захтев – проглашена некаквом наводном “југословенском народно ослободилачком војском” и то у саставу Црвене Армије! Усташки генерал Маркао Месић – Брозов генерала и командант Титове гарде на Дедињу!

Геноцидна савезничка “тепих” бомбардовања Београда и Србије вршена на Титов захтев директно су диригована од Титовог Врховног Штаба – наводећи лажним информацијама савезничке бомбардере да поштеде нацистичке војне циљеве – и да злочиначки убијају невино српско становништво!

Ричард Фелман је од Срба научио: “Боље умрети на ногама – него живети на коленима!”

 ***

Први део

Детаљни коментар  (од почетка књиге закључно са страницом 12)

Пре почетка текста пуковника Роберта Макдауела, Мајкл Раденковић је под заједничким насловом “Да се не заборави” обрадио неколико кључних елемената који драгоцено продубљују историјску прекретницу Макдауеловог Сведочанства Истине. Сматрамо да је од користи нагласити посетиоцима сајта и читаоцима значај ових елемената “Стрељања историје” за схватање Макдауеловог текста.

Просто је невероватно са коликом силином Истина руши Лаж у кратком Раденковићевом прилогу “Фрањо Пирц – командант усташког ратног ваздухопловства али и Брозовог ратног ваздухопловства”! Ова искрена прича о младом Србину рођеном у Америци, регрутованом за америчку једину обавештајну службу током Другог светског рата OSS (Office of Strategic Services, амерички “Уред за стратешке задатке”) – који је као амерички представник савезничке мисије при партизанском Врховном штабу присуствовао дочеку Фрање Пирца са свечано постројеном стражом испред које је стајао Тито – поставља кључна питања на која одговара Макдауелово Сведочанство Истине:

Зашто је Тито у свом такозваном Врховном штабу, сачекао са војном почашћу Фрању Пирца – команданта усташког војног ваздухопловства?
Зашто су енглески представници савезничке мисије саучествовали у свечаном дочеку и пријему у част усташког команданта?
Зашто су енглески представници мисије ‘прекомандовали’ српског представника САД у мисији као казну зато што се побунио против давања почасти усташком официру?

Да ли је по завршетку рата Тито поставио за команданта југословенсог ратног ваздухопловства Фрању Пирца зато што је био командант усташког ратног ваздухопловства?

Други прилог, “Пуковник Велимир Пилетић и генерал Марко Месић” још драстичнија потврђује титоистичке лажи са којима се непобитно и за свагда разрачунава Макдауелово Сведочанство Истине. Пилетића је Дража је послао у Руминију да са Црвеном Армијом договори заједничко наступање кроз Србију. Међутим, на супрот одушевљеном пријему црвеноармејског штаба и прецизно договореном садејству Црвене Армије и Југословенске војске у отаџбини, пуковника Пилетића је усред бивака Црвене Армије – отео генерал Марко Месић, командант усташке хрватске бојне дивизије, која је била на челу нацистичког удара на Стаљинград! Након заробљавања од стране Црвене армије, ова озлоглашена усташка дивизија је на Титов захтев проглашена некаквом наводном “народно ослободилачком војском” и као таква наставила је да “оперише” у саставу Црвене Армије под командом истог Марка Месића! Месић је побио Пилетићеву пратњу, а Пилетића отпремио у најкрволочнији совјетски затвор Љубљанка. Доцније, приликом спровода у Титову Југославију – да му се суди као некаквом “народном издајнику” – Пилетић је хвала Богу успео да побегне и да у избеглиштву доживи дубоку старост. По завршетку рата Тито је истог усташког генерала Марка Месића – поставио за свог генерала – па чак и за команданта Титове гарде на Дедињу! Зато Стипе Месић деценијама доцније тврди: “Ми (Хрвати) смо два пута победили – а сви други само једном” – јер смо “ми победили 10. априла 1941. када су нам Силе осовине признале Хрватску државу – и победили смо (по други пут) јер смо се нашли после рата – опет са победницима – за победничким столом”! Vesti@beta.co.yu, VOA, REG-HRVATSKA-MESICH, 12/10/ 2006, 14:40:43, Ч. Дамјановић, “Зашто се не боримо против диктатуре над историјом”, Новинар.де 10/18/13

Као и претходни, и овај до сада сакриван стравичан догађај непобитно документује здруженост Тита и Усташа током рата – и као такав крунише наметнуте титоистичке лажи које Макдауелово Сведочанство Истине бескомпромисно разобличује – доказујући суштински разлог Черчилове антисрпске издајничке завере коју Макдауел дефинише као Черчилову опседнутост “ослобођењем римокатоличког дела бивше Југославије”!

Трећи драгоцени прилог “Вилиам (Бил) Николин”, о америчком Србину Велимиру Николину, такође обавештајцу OSS-a – непобитан је доказ о захтеву Главног партизанског штаба да амерички бомбардери бомбардују околину Винче код Београда због наводне “велике концентрације непријатељских снага” на том простору! Међутим… околина Винче је тада била пустара… на коју су се Београђани склањали од бомбардовања – у “бежанију”! На пустари – није било не само “великих” већ апсoлутно никаквих непријтељских снага!

Зато да би бомбардовањем били побијени Београђани у “бежанији” – зато је партизански Главни штаб лажно тврдио Савезничкој команди да су на пустари некакве непријатељске концентрације! Ова превара је безпоговорна потврда не само да су геноцидна “тепих” бомбардовања Београда и Србије вршена на Титов захтев – већ такође и да је сва геноцидна америчка бомбардовања дириговао директно Тито са злочиначким циљем уништавања невиног српског становништва – уместо уништавања нацистичких војних циљева!

Титове лажи су наводиле Савезнике да поштеде нацистичке војне циљеве!

Четврти прилог “Исповест мајора Ричарда Фелмана” (“Изводи из књиге Ричарда Фелмана: Михаиловић и ја”)”, који је постао један од најискренији српских пријатеља – је о томе како је он лично посматрао како немачке трупе спаљују српско село зато што је Војска у отаџбини одбила да Немцима преда спашене америчке авијатичаре! Живот Фелмана, који је од Срба научио да је “боље умрети на ногама него живети на коленима” – можда се најсуштинскије везује за живот и искуство пуковника Макдауела кога су партизанско-усташки убице и немачки специјалци покушавали да ухвате и убију зато да не би сведочио Истину!

Зато да би Истина Историје била стрељана!

После часне и дирљиве успомене на мајора Фелмана – пети прилог је “Иследник генерала Драгољуба Михаиловића”! По сопственим речима иследник је скарадна особа типична за такозвано “партизанско језгро” – како ће у доцнијим наставцима Макдауел оптужитиТита да “ратује” за преживљавање “језгра” – управо за сарадњу са окупаторима – и неучествовање у рату против Нацизма! Иследнику и његовој деви ни на памет не пада да се ожене у цркви! Преварили су свештеника да би добили лажне папире! Осим тога у изјавама иследника је и гомила лажи: да је као “партизан” наводно ратовао против Усташа на Купресу – да се после рата у својој књизи наводно побунио против званичне интерпретације НОБ-а – да је током истражног поступка Дражи Михаиловићу увек “давана чутурица пуна шљивовице”, али да Дражa “ипак у разговорима није показивао знаке пијанства” – и најзад… да је Дражи “обећано помиловање”!

Какви “разговори”! Каква “чутурица”! Какво “помиловање”!

“Чутурица” је била отров који је Дражи уништио присебност расуђивања! Какво “помиловање”? Дража и Србија били су осуђени на убиство!

Све те лажи обављене су наводно по наређењима “друга Јова” – управо “друга” Јова Капичића!

 

 ***

У следећем наставку о “кључној улози Срба у Другом светском рату” – преостали написи Мајкла Раденковића у његовом прилогу “Да се не заборави”!

 

припремио Часлав М.Дамјановић/новинар.де

***
***
***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е  И С Т О Р И Ј Е

(од почетка књиге закључно са страницом 12. )

 

У животу ме није толико болела неистина колико ме болела сакривена истина.

Посвећено мојим родитељима Дивни и Ђурђу, ћерки Ким, мојим унукама Саши и Мили, Србима, њиховим покољењима и свим правдољубивим људима као поштене људе поносне не своје српске корене.

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

ФРАЊО ПИРЦ – КОМАНДАНТ УСТАШКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА АЛИ И БРОЗОВОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА

Илија Ели Поповић је амерички Србин рођен у Сједињеним Америчким Државама од родитеља имиграната из тадашње Аустро-Угарске, прецизније из Лике. Поповићи су били, отац радник у челичани а мајка домаћица која се бринула о неколико синова. Родитељи су се постарали да школују сву децу (сви су дипломирали на престижним америчким универзитетима) и да их васпитају.

По избијању Другог светског рата и уласка Америке у сукобе, америчка влада је одмах почела да ради на формирању централне обавештајне службе. Као резултат тог рада формирана је ОСС, претеча данашње ЦИА. За ову службу је регрутован и млади Ели (крштен Илија). Његово прво професинално задужење ван граница Сједињених Држава било је у ратом захваћеној Југославији током четрдесетих година прошлог века.

Падобраном је спуштен у Југославију и прикључио се као амерички претставник при Савезничкој мисији (коју су водили Енглези) при штабу Партизанских снага.

Једну од првих ствари коју је млади Илија пронашао у свом обавештајном раду у Југославији било је то да му је сва ближа и даљна родбина побијена од Хрвата још 1941 године. Нико није остао жив. Баш нико.

Фрањо Пирц се затекао 6. априла 1941. године, када је Немачка мучки бомбардовала Београд, на служби на војном аеродрому у Батајници као комадант ескадриле југословенског краљевског ваздухопловства, а у чину капетана југославенског краљевског ваздухопловства. Летелице су преживеле први немачки налет и капетан Пирц је добио наређење да евакуише ескадрилу на војни аеродром у Нишу. По слетању на аеродром у Нишу капетан Пирц је спалио све авионе у ескадрили под његовом командом изузев једног с којим је пребегао код надирућих Немаца. Одмах је прослеђен усташкој војсци и постављен за команданта усташког војног ваздухопловства. Ту је остао и командовао усташком авијацијом све док није прешао у Главни штаб партизанских снага.

Ели ми је испричао: “Био сам у једној просторији зграде где је наша Мисија била смештена при главном штабу партизанских снага. Случајно се решим да изађем напоље на ваздух и у даљини видим прашину на путу којим су се кретала нека возила. Мислећи да је у питању напад утрчим назад у зграду, алармирам чланове Мисије и зграбим оружје. И ако се Енглези, чланови Мисије, много нису узбуђивали, ја сам се ипак вратио напоље. Аутомобили су се већ доста приближили и видех да су то путничка кола. Шта ме је збунило је то да је већ била постројена почасна стража испред које је стајао Тито. Када се колона приближила видео сам на њима војне ознаке усташког ваздухопловства. Пирц и Тито су се срдачно поздравили и изљубили у образ. Исте вечери одржан је свечан банкет у част новопридошлима. Жустро сам протествовао и одбио да присуствујем том банкету. Сутрадан ми шеф мисије, Енглез, саопшти да као неподобан морам да напустим Мисију и да сам прекомандован у Италију.”

Ели је наставио своју каријеру у Европи а потом пребачен у Кину где је постао и лични пријатељ Чанг Кај Шека. Пензионисао се у Вашингтону и о његовом животу у америчким обавештајним круговима још се препричавају легенде из његовог професионалног живота. До краја живота остао је поносан Србин.

Генерал Фрањо Пирц постао је под Брозом Командант југословенског ратног ваздухопловства и ушао у комунистичке уџбенике као оснивач Југословенског ратног ваздухопловства. По пензионисању из југословенског ваздухопловства прешао је у дипломатску службу. Био је једно време амбасадор у Аргентини. Ваљда зато што је тамо живео велики број избеглих усташа.

 

ПУКОВНИК ВЕЛИМИР ПИЛЕТИЋ И ГЕНЕРАЛ МАРКО МЕСИЋ

Пуковника Пилетића сам упознао и почео да се дружим са њиме у Паризу 50 тих година прошлог века. Обавезно је присуствовао божјим службама сваке недеље у српској цркви у Паризу (уствари омања капела у оквиру румунске цркве) а потом смо одлазили у оближњи кафе на кафу и разговор. Био је беспрекорних манира, увек скромно али пристојно обучен, а о начину изражавања и пристојном слушању саговорника могао је да му позавиди и најуглаћенији дипломата. Радио је као најобичнији физички радник у фабрици аутомобила Рено и од тога је издржавао себе и супругу. Завршио је Југословенску војну академију, све генералштабне школе, а и чувену француску војну академију Сен Сир. Април 1941 године затекао га је на служби у војсци у чину генералштабног пуковника. По капитулацији Југославије одмах се придружио Равногорском покрету под командом (тада) пуковника Михајловића. Постављен је за команданта Источне Србије и деловао са својим одредима највише око Дунава, често прелазећи и у Румунију у оквиру диверзантских акција на транспорт и комуникације немачке војске.

Испричао ми је следеће:

“1944 године напредујуће совјетске трупе већ су биле у Румунији и генерал Дража Михајловић ми је наредио да на сваки начин успоставим контакт са Црвеном Армијом у циљу заједничког деловања против Немачке армије и њихових сарадника. Контакт сам успоставио, Црвеноармејци су били одушевљени идејом и ја сам са својом пратњом прешао Дунав и у Румунији се састао са командом надируће Црвене Армије. Сусрет је био срдачан са обе стране, баш војнички, и залили смо вином и заједничком вечером. Основни договор је био да ми делујемо у простору напредовања Црвене Армије, чистимо територију испред Руса и тиме омогућимо њима брже напредовање. Радио комуникације и шифре су успостављене и све је било спремно за заједничку борбу. Требало је да преноћимо и ујутру рано кренемо назад у Србију. У току ноћи ушли су у нашу собу неки нови људи и са пушкама на готовс и титовкама на главама и црвеним петокракама наредили су нам да устанемо. Све су нас онако полу голе сатерали у једну просторију и ту затворили. У току дана извели су нас у једну другу просторију где су за једним столом седели ови исти људи од ноћас представивши се као преки суд Народно ослободилачке војске Југославије и прочитали нам пресуду да смо као народни издајници осуђени на смрт стрељањем. Њихов вођа претставио се као Генерал Марко Месић. Није требало много времена да сазнамо ко су ови људи са титовкама на глави. У току немачке најезде на Совјетски Савез тешке борбе су вођене око Стаљинграда. У оквиру немачких снага била је и јединица хрватских снага, Усташка Бојна Хрватске којом је комадовао Генерал Марко Месић. По совјетском пробоју код Стаљинграда ова јединица је заробљена и на инсистирање Тита прекрштена ју у народно ослободилачку војску Југославије, са истим командантом Марком Месићем и прикључена да оперише у саставу Црвене Армије. Моји пратиоци су истог дана стрељани од војника под командом Марка Месића а мене су спровели у чувени затвор (ГПУа касније НКВД) у Москви Љубљанка на обрађивање и евентуално намештено суђење у Београду. После око годину дана тешке тортуре у Љубљанки моји џелати су били спремни да ми суде у Београду. Под тешком стражом ознаша кренули смо на пут ка Боеграду возом а преко Румуније. Румунски део Баната био је насељен добрим делом српским живљем са којим смо за време рата значајно сарађивали. Размишљао сам ако би се докопао тих простора имао бих релативно добру шансу да побегнем. У једном моменту воз је значајно успорио и ја сам искористио прилику да искочим кроз прозор. Одмах сам се докопао неких њива и изгубио се. Воз није заустављен. Ваљда нису знали како да га зауставе. Преко наших Срба из Румуније пребачен сам у Мађарску а одатле у Аустрију и коначно у Француску.”

Пуковник Велимир Пилетић живео је у Паризу као обичан фабрички радник где је и умро. Сахрањен је на српском гробљу у Паризу. Када је Броз 50 тих година прошлог века долазио у званичну посету Француској Чика Веља и ја смо исписали целу Шанз Елизе, он са једне, а ја са друге стране булевара, од Етуала до Плас Конкорда TITO ASSASSIN. Било ми је после жао оних јадних француских радника што су покушавали да то оперу. Али без успеха. Видело се неких месец дана, Генерал Марко Месић се докопао Београда и био дугогодишњи командант ТИТОВЕ ГАРДЕ. Од свих словенских народа Хрвати су били једини, објавивши рат Совјетском Савезу, који су учествовали у оружаним нападима, заједно са Немцима, на Русију у току Другог светског рата.

 

ВИЛИАМ (БИЛ) НИКОЛИН

Бил, или крштено Велимир, био је једино дете имиграната Срба у Америку из Аустроугарске, конкретно из Баната. Билов отац, Светозар, је одбио да служи “Фрањину војску”, како ми је Бил говорио, и емигрирао са младом супругом у Америку. Светозар се запослио у једмој фабрици а ускоро потом дошла је и принова – мали Бил. На несрећу када је Билу било свега седам година отац му умре и он остане са самохраном мајком. Сналазили су се како су знали и умели, често мали Бил помажући суседима у њихом потребама, како би допринео приходима у кући. Мајка је инсистирала да учи и буде добар ђак и Бил је то стварно и био. Средње образовање је завршио као најбољи. Будући да је био добар ђак а веома сиромашан, Српски Народни Савез, организација америчких Срба са седиштем у Питсбургу, додели Билу комплетну стипендију за даље високо образовање. И тако се Бил нађе у Београду где је на Београдском Универзитету дипломирао археологију. По уласку Америке у Други светски рат Бил је регрутован у војску и одмах послат у ОСС (претеча ЦИА) школу. По завршетку обавештајне школе придодат је на службу при америчкој авијацији као “интелиџенс офисер”.

“Пре сваког поласка на циљеве, прича Бил, обавезан је био ‘брифинг’ за летеће особље, када би и по први пут сазнали где треба да иду. Тим састанцима сам неизоставно присуствао и ја као обавештајни официр. Полетали смо са Сицилије а главне мете су нам биле немачки и аустриски градови као и нафтни извори у Румунији. Једно јутро командни официр поче излагање о циљу бомбардовања - Винча, јер смо добили поуздане податке из Главног стаба партизанских снага из Југославије да су у Винчи, поред Београда, велике концентрације неприја- тељских снага’. Нисам могао да верујем шта чујем. Пред очи ми изађоше слике Винче из тог времена где смо као студенти археологије у Београду чешће одлазили и радили на античким ископавањима. То је био потпуно ненасељен простор веома тешко приступачан, где је доминирала колиба Мике Аласа. Сећам се добро чика Мике који нас је често звао на “гозбу”- одите децо узмите мало свеже рибе са жара, баш је добра – и био је у праву – баш је била добра. Пошто је тада Београд бомбардован од стране “савезника” даноноћно схватио сам да су се београђани склонили на “сигурно” у Винчи. Одмах сам прозрео намеру “поузданих података добијених из Главног штаба партизанских снага у Југославији”. Рекох чекајте мало ти подаци нису баш тако поуздани како нам је престављено. Узех креду и на црној табли из сећања нацртам Београд и околину укључујући и Винчу и чак и чика Микину колибу. После краћег поређења мојих тврдњи и цртежа са војним мапама одлука је преиначена и авиони су тада послати на Беч. Овог пута несрећни београђани су били поштеђени”.

По завршетку Другог светског рата Бил је наставио службу у оквиру обавештајних делатности, често у оквиру америчиких дипломатских представништава у иностранству као дипломата.

Умро је у дубокој старости у Јангстауну у држави Охајо као частан човек и добар Србин.

 

ИСПОВЕСТ МАЈОРА РИЧАРДА ФЕЛМАНА (ИЗВОДИ ИЗ КЊИГЕ РИЧАРДА ФЕЛМАНА: МИХАИЛОВИЋ И ЈА)

…Од специјалног значаја тог дана био је обавештајни извештај који је добијен из Југославије. Ако морамо да искочимо из авиона над Југословенском територијом упућени смо да тражимо герилу са црвеним звездама на капама. Титове људе. Постојали су извештаји да Михајловић и његови Четници секу уши обореним Савезничким пилотима и прослеђују их Нацистима….

…Месершмити су били свуда око нас пре него што смо могли да схватимо шта нас је снашло…То је било то…Ово је био мој први скок…. 18,000 стопа…. 30 степени ференхајтових испод нуле…. Ускоро сам био на земљи у сред једне ливаде…Тада сам схватио да сам рањен и да не могу да станем на ногу. Одједном око двадесет људи, жена и деце се створи око мене. Брадати људи ме загрлише и почеше да ме љубе. Осмеси су били од једног увета до другог. Жене и деца су стајали у исхећењу иза њих. Било је то изванредно осећање бити међу пријатељима али да ли су они стварно пријатељи? Сетим се упустава тог јутра пре полетања…Тражите људе са црвеном звездом… Четници ће вам исећи уши…Руке почеше да ми се дижу да заштитим уши, али ови дивни људи не могу да буду непријатељи. Поред тога какве су ми биле алтернативе? Као и обично “интелиџенс” је затајио поново….Тог поподнева упознао сам Пуковника Драгишу Васића. Чуо је о мом доласку и дошао је да ми пожели добродошлицу…Око три дана пошто смо искочили из авиона Пуковник Васић је добио ултиматум из локалног немачког гарнизона. Или да предају десет америчких ваздухопловаца које су они видели када су искочили из авиона или ће Немци уништити цело село од 200 жена и деце. Живећи у заробљеничком логору са шансом да ћу моћи да побегнем била би мала цена да ми платимо да би сачували 200 њихових живота. Хвалећи нашу узвишену понуду пуковник Васић није хтео ни да чује за то. Наставио је да објашњава како је живот драг Србину исто као и Американцу. Међутим баш зато што је драг цена је веома висока. Србин је провео такорећи целу историју бранећи се од различитих нападача да би очувао своју слободу и лично достојанство. Ми у Америци који нисмо имали ово искуство тако близу нас или тако често нама је тешко да разумемо што ово све на површини изгледа свирепо. Живот без слободе њима не значи ништа. Један амерички ваздухопловац, који ће бацити једну бомбу на заједничког непријатеља може да учини више да постигне њихов циљ него 200 или чак 2000 жена или деце.

Њихов избор је био веома једноставан…Ја сам чуо да је боље умрети на ногама него да живи на коленима. Никада нисам видео то тако одлучно демонстрирано…. Следећег дана ја сам посматрао како село гори.

 

ИСЛЕДНИК ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА МИХАИЛОВИЋА

Из разговора који сам обавио са једним од иследника Генерала Михаиловића преносим релевантне делове који се односе на Генерала Михаиловића. “Почетак Другог светског рата ме је затекао у Београду као младог и још незавршеног студента Београдског Универзитета. Забављао сам се са младом и лепом Београђанком чији нас је отац, иначе угледни трговац вином на велико, дарежљиво помагао. Био сам члан СКОЈа а ускоро поред мене и моја девојка је то исто постала. У окупираном Београду смо живели и зарађивали продавајући ракију и вино по београдским бифеима и кафанама. Од тог посла се прилично добро живело. По избијању рата између Немачке и Совјетског Савеза (22 јуна 1941 године) решимо ја и моја девојка да пређемо у моје родно место у Црној Гори. У вези са тиме била нам је потребна венчаница, а како нам ни на памет није падало да се венчавамо у цркви, то пронађемо једног корумпираног попа у Ужицу који нам за добре паре изда лажну венчаницу. Са тим и другим документима одемо у италијанско дипломатско представништво у Београду где смо као италијански држављани (Црна Гора је била тада део Италије) добили италијанске пасоше. Ускоро је за “италијанске држављане” организован и превоз до наших дестинација. Био је ту приличан број “Италијана” и специјалним возом (спаваћим колима) пребацили су нас преко Хрватске све докле су возови саобраћали. Ту су нас пребацили у удобне аутобусе и довезли до капије куће. “….Придружио сам се партизанима и ускоро сам постављен за политичког комесара.

“…. Добили смо наредбу да нападнемо хрватске снаге код Купреса. Терен је био раван као на длану а Хрвати су били добро наоружани и ушанчени. Стратешки то је било тотално неважно и искрено незнам зашто смо се уопште упуштали у ову борбу. Сви наши јуриши на хрватске положаје завршавали су се тешким губицима. Рођени брат ми ту погибе а мене рафал из хрватског митраљеза је скоро преполовио. Пренели су ме у позадину и ту приметих Пека Дапчевића на белом коњу. Ту слику нисам могао да избришем из памћења целог живота. Много година касније написао сам једну књигу сећања из НОБа. Поново се сретнем са Пеком Дапчевићем у једном клубу за првоборце на Дедињу који ме другарски поздрави и рече ‘Баш си добру књигу написао’. Одговорим му - Баш нисам. Скоро све сам слагао.

“Погледа ме право у очи и као да од мене тражи одговор и рече – ако би ме питали зашто сам тако лагао у тим мојим сећањима не би чак ни сада могао да вам објасним.

“У време када је генерал Михаиловић спроведен у Београд, и ако млад, ја сам већ био високи официр ОЗНА-е. Једног дана позове ме друг Јово да дођем код њега на разговор. Када сам стигао код њега су већ била још два висока официра ОЗНА-е. После краћег поздрава рече да је Дража у затвору у Београду и да смо нас троје одређени од ОЗНА-е да га испитујемо. Нагласио је колико је важно да се то долазеће суђење одради без грешке јер очи целог света ће нас гледати. Састанци су трајали три дана ,а потом смо отишли на наше задатке.

Генерал Михаиловић је био смештен у једној омањој соби са обавезно присутним стражарем у соби. Показивао је чврст карактер, коректног држања и типичне манире школованог војника. По инструкцијама дали смо му чутуру пуну шљивовице и старали се да буде увек пуна. У разговорима није показивао стање пијанства. Наш задатак је био да га на сваки начин припремимо за суђење, јер како друг Јово рече, очи целог света су упрте у нас. Свако ко је долазио у контакт са Генералом ословљавао га је са Господине Генерале или Господине Министре. Тако сам и ја поступао. Убеђивали смо га да због деликатне ситуације у којој се налази наша млада држава мораћемо да га осудимо, али одмах ће бити помилован. Биће послат у изолацију. Питао сам га где би волео да живи и чиме да се бави. Поверовао ми је и одговорио да би волео да живи негде у околини Горњег Милановца и да се бави радио-телеграфијом. Ми иследници смо извршили свој задатак онако како нам је друг Јово поставио и тиме мој део посла је успешно завршен.”

На моје питање – Па ко је друг Јово? – одговорио ми је – друг Јово Капичић.

На неколико начина понављајући се, постављао сам питање шта је било са телом покојног Генерала Михаиловића, али никако нисам могао да добијем одговор.

 

Наставиће се…

Крај првог дела

 ***

У следећем наставку о “кључној улози Срба у Другом светском рату” – преостали написи Мајкла Раденковића у његовом прилогу “Да се не заборави”!

Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већи ако се тај % умањи
Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већ…
Posted 1 дан ago

Сведоци смо како је он био поносан на економски раст од 3 процената, што је без обзира на ММФ, Фискални Савет и опомене проф. Маџара, изазовно обећавао повећање плата и…

Нечувени безобразлук у виду %, а биће још већ…
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Posted 6 дана ago

Како функционише новокомпонована титоистичка памплет-пропаганда о Другом светском рату на југословенским просторима може се видети, тј. прочитати, на једном од брозомбистичких портала – „Novi plamen“ (www.noviplamen.org). Тако на овој вашарској…

„Novi plamen“, партизани и Јасеновац
Љубинка Боба Недић;
Љубинка Боба Недић: Убедили су нас..
Posted 2 weeks ago

Убедили су нас да је луксуз изаћи бар једном месечно с породицом на ручак. Убедили су нас да је нормално трпети, немати, зајмити, бити хронично жељан свега. Убедили су нас…

Љубинка Боба Недић: Убедили су нас..
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „Novog plamen“-а
Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „N…
Posted 2 weeks ago

Титологијом за ренесансу Титославије. У намери да повампире титолошке фалсификате о КПЈ/СКЈ као и улози ове гангстерске политичке организације у повести „народа и народности Југославије“, носталгични југоброзомбии окупљени око памфлетско-пропагандног новокомунистичког…

Носталгична брозомбијада псеудоповесничара „N…
Не тражите нове приајтеље међу старим и доказаним душманима (Св. Сава 1225)
Не тражите нове приjaтеље међу старим и доказ…
Posted 2 weeks ago

Наша се ситуација све више компликује, истовремено затежући се и опуштајући се, већ и због тога што не знамо како да њом овладамо, јер са свих страна нам прети недефинисаност,…

Не тражите нове приjaтеље међу старим и доказ…
“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
Posted 3 weeks ago

Деда је важио за "тешког човека". Приговор који заправо не значи ништа а који се тако често упућује великим људима јер не пристају на тривијалности. Верујем да у својој легендарној…

“Не пијем за твоју душу већ ти наздрављам”
Какав догађај!
Какав догађај!
Posted 3 weeks ago

ОЛИМП (у славу култа трагедије) - представа која траје 24 сата! И још директан дан-и-ноћ пренос на телевизији (РТС 3). Тешко је за поверовати да се било која позоришна представа може…

Какав догађај!
“Др.” Чеда Вукић, Велики Мајстор?
“Др.” Чеда Вукић, велики мајстор?
Posted 3 weeks ago

У тада Регуларну Велику Ложу Југославије долазио сам од скоро самог почетка када је био њен Велики старешина Зоран Ненезић који је прича за себе. Син официра УДБЕ који је…

“Др.” Чеда Вукић, велики мајстор?
Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Posted 3 weeks ago

Некада узданица ДС-а а сада перјаница СНС-а, директорка Службеног гласника Р. Србије Јелена Триван, је на питање новинара листа "Недељник": "Мислите да опозиција није на прави начин искористила случај Лабан..."?…

Кад се неморални залажу за моралну вертикалу
Будућност је оно што је најгоре у садашњости (флобер)
Будућност је оно што је најгоре у садашњости …
Posted 4 weeks ago

Благодарећи Уставном суду и његовој председници, председници Парламента, целокупној опозицији на челу са Шешељом, свим „националним“ институцијама... тј, њиховом скоро четворомесечном ћутању о гажењу Устава, који у свом члану 115,…

Будућност је оно што је најгоре у садашњости …
PreviousNext

 

 




1 коментар у вези “Стрељање Историје – Први део”
  1. […] Извор: Новинар.де […]

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo