Вести

Његовој екселенцији Александру Васильевичу Чепурину, руском амбасадару у Србији.  Предмет: поводом отвореног писма Јелене Милић упућено руском амбасадору у Србији Александру Чепурину.

Никола Н. Живковић српски писац, преводилац и публициста, Берлин/Београд, 01.11.2013

***

Писмо госпође Јелене Милић подстакло ме је да Вам се и ја обратим и то из простог разлога да Вам скренем пажњу, да у Београду постоје људи који не деле њено мишељење, или, како је на једном скупу присталица НАТО-пакта у Београду Ваш претходник, амбасадор Конузин, поставио питање: „Има ли овде Срба?“ Одговор је, разуме се, јасан: На такве и сличне скупове Срби се не позивају, дакле, тамо их нема.

Но, зато Срба још увек има у Београду и овој држави. Њихов глас, истина, не чује се преко јавних медија у овој земљи, али они постоје и њих човек може да види на улицама Београда и осталих места, од Суботице до Врања, у фабрикама, на њивама, у продавницама, виноградима, на градилиштима Сочија… Словом, таквих појединаца као што је Јелена Милић, заиста живе у Београду, но они представљају апсолутну мањину, те никако нису репрезентативни за ову земљу. Пошто се на телевизији и осталим масовним медијима чује готово искључиво само глас Јелене Милић и политичких странака, које деле њено мишљење, странац стиче погрешан утисак, да њих има много у овој земљи.

Прво што упада у очи јесте непознавање српског језика госпође Јелене Милић. Њено писмо врви од граматичких и правописних грешака. То није случајно. Пошто они мрзе народ у чијој средини живе, они се и не труде да говоре правилно и добро њихов језик. Кажем «њихов», јер они себе и не сматрају да припадају том народу. Јелена Милић и њени истомишљеници труде се само када је у питању језик господара, који је после октобра 2000. године окупирао ову природним лепотама богату, али историјски и политички несрећну земљу. Конкретан пример. Милић и београдски медији непрестано употребљавају реч «едукација», а видим, да би далеко рађе хтели да кажу „education“. Све са жељом да што више личе на своје господаре, а да се што више удаље од народа, од кога су потекли, а који има бољу и лепшу реч „образовање“. Али, телевизија РТС, који се зове „јавни сервис европске Србије“ (као да се Србија налази у Африци!), упорно и систематски избегава ту реч и то из простог разлога, јер корен те речи, „образ“, нас упућује на сопствену, православну, српску традицију и говори нам међу осталим и о „Божијем образу“. Сем тога, и Руси кажу „образование“, а то је са становишта београдских евроатлатиста недопустиво. Речју, задатак нових господара Србије јесте јасан: није довољно да се уништи овај народ привредно и политички, већ мора да се уништи српски језик и његова култура.

Кључне делове писма сјајно је прокоментарисано Бранко Жујовић:

«У Србији половина људи, под бесомучним медијским притиском – не заборавимо то, жели у ЕУ, а свега десетак посто хоће у НАТО пакт. Питам се како је бити у кожи особе, чија организација новац добија од друштава несумњиво повезаних са интересима држава одговорних за убиство Милице Ракић и ракетирања цивилног воза пуног путника, на пример? Како је могуће инсистирати на осуди српских злочина над цивилима, којих је било, а притом, у своје име и за туђи рачун, ћутати над убиствима властите деце и властитих цивила? Јесте ли прочитали ишта лицемерније и гнусније од овога последњих месеци? То је ум који заиста верује у архикривицу властитог постојања и жели да промени идентитет, како себе, рођењем инфериорног и злог, не би морао да гледа у огледалу. Зато Јелена Милић пише да у Србији људи који желе на запад сматрају да су нови идентитети оно што Србију треба да покрене напред.» http://serbian.ruvr.ru/2013_10_30/Zashto-jedino-sebe-mrzimo-vishe-od-Rusije

Овај народ јасно види да је од године 2000. незапосленост пет пута већа него што је била у доба Слободана Милошевића, да је Србија у новембру 2013, услед спроведене приватизације, – под диригентском палицом Вашингтона, Берлина и Лоднона, – једна од најсирмашнијих држава Европе, да дужничко ропство није само празна фраза, него реалност са којом свакодневно живе грађани ове земље, да је демографска слика Србије данас таква, да овом народу прети сасвим реална опасност, да године 2060 постане мањина у сопственој земљи, да новинарску слободу уживају само они медији који некрирички хвале Сједињене Државе и Европску унију.

По њима вредности Запада и Европске уније немају алтернативу. Што то у пракси значи? Ако сте без посла, а имате, рецимо, жену и двоје деце, Центар за евроатлантске студије – и сличне «невладине организације», које финасира америчка влада или Брисел, – и овде таквим несрећницима нуде решење. Које? Па, добри људи, ако толико волите своју децу, онда ти, као отац, можеш да продаш један бубрег, или сличан људски орган, који се тренутно тражи на тржишту Европске уније или САД-а, а «ми, евроатлатисти ћемо се побринути, да за твој бубрег примиш што је могуће више новаца».

Тако трговина људским органима оваквом акробацијом логике више не представља злочин над људима, већ представља хуманитарну помоћ, коју невладине организације Запада поможу Београђанима у невољи!

Словом, Јелена Милић нам у писму руском амбасадору Чепурину није ништа ново открила о Русији или о руско-српским односима, али зато јесте о себи. Она није поставила никаква оригинална политичак или економска питања, али зато јесте зашла у домену психологије. Она нам је, вероватно ненамерно, казало много о себи. Рецимо, да као као сваки преобраћеник, конвертита, она највише мрзи своје претке, који је непрестано подсећају ко је она сама. Њени преци је опомињу да то што се она сада «преобразила» ипак њени знају веома добро ко су јој родитељи, стричеви, ујаци, деда и баба. Тај феномен одлично је описао српски писац Иво Андрић у својој књизи «Омер паша Латас».

И зато је Ваша изјава, да не можете бити већи Срби од самих Срба (Александр Чепурин: мы не будем большими сербами, чем сами сербы, (http://ruserbia.com/society/1613-aleksandr-chepurin-my-ne-budem-bolshimi-serbami-chem-sami-serby) безпредметна, јер нико од Срба то не може и није захтевао од Руса. Ви сте наравно то мислили на Јелену Милић и њене истомишљенике, но они, као што сам Вам у овом писму показао, и нису Срби.

Најгрозније злочине над нашим народом током Првог и Другог светског рата извршили су управо Срби-католици, који су се преобразили у једну нову нацију, у Хрвате. Убијајући православне, ти преобраћеници су тиме хтели да убију сваки траг који би их могао да подсећа на њихову издају према свом некадашњм изворном образу и идентитету. Због тога се у српском народу и каже: «Потурица је гори од Турчина». Исти је случај и са Русима у западној Украјини, који су у 16. веку покатоличени и као такви мрзе своје претке, дакле, Русе више него, на пример, нацисте.

Никола Н. Живковић
српски писац, преводилац и публициста
Берлин/Београд

Формат текста, илустрација и линкови новинар.де

***
***
***

У наставку интервју Њ.Е. Амбасадора Русије А.Чепурина дат ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА који је збунио госпођу Милић – припремио новинар.де

Чепурин: Нећемо да будемо већи Срби од вас

Виолета ТАЛОВИЋ | 17. октобар 2013. 21:27

Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин о односима двеју држава, питању КиМ и унапређењу економске сарадње: Имате подршку за Косово, али је важно разумети вашу стратегију. Претерана бирократија може да угуши “Јужни ток”

РУСИЈА је увек заинтересована за снажну и просперитетну Србију. Јачање Русије често је јачало и Србију. Ваша земља ће увек бити наш савезник, јер је то геополитичка стварност.

То у интервјуу за “Новости” поручује руски амбасадор у Београду Александар Чепурин, који тврди да је у последње време, и поред неких компликација, “очито активирање руско-српског дијалога”. Он не крије да је Москва спремна да подржи Србију у доношењу одлука о важним питањима:

– А најважније питање је енергичан привредни и социјални развој и очување идентитета без чега нема перспективе. И за Русију, и за Србију. Имали смо огромну историју, али ми смо упорни – победнички народи. Упркос изазовима успели смо да очувамо идентитет. Као Словени, заједно, најбољи смо у више области: у математици и физици, хокеју и тенису, балету и литератури, кошарци, музици… Данас је важно да успоставимо дугорочну, трајну, блиску сарадњу са обостраним интересима.

* Србија није у стању да сама блокира пут Косова ка УН. Можемо ли рачунати на руски вето у СБ ако се постави питање столице у УН за Косово?

– То је питање, пре свега, саме Србије и њене политичке воље. Постоји баналан али прецизан израз – Не можемо да будемо више Срби од самих Срба. Русија хоће да подржи Србију у УН ако то буде неопходно. Више пута смо нагласили да Србија има нашу пуну подршку, али овде је важно тачно разумевати стратегију Београда. О ситуацији на КиМ наш став је јасан и увек смо, директно или индиректно, подржавали настојања Србије у очувању интегритета, уз међународно право. Залажемо се за решење ситуације на КиМ, уз поштовање интереса Срба који тамо живе и гаранцију да ће њихове културне вредности бити сачуване. Иначе, немамо утицај на ток садашњих преговора, јер је захтев прошле владе био да се они одвијају преко ЕУ, а не УН. Обратили су нам се с молбом да ту одлуку подржимо и ми смо то учинили. Иначе, још нисмо видели никакав папир као резултат преговора уз посредништво ЕУ, који бисмо могли званично подржати и према њему се одредити. Приметили смо да се читаву годину вршио притисак на Србију. Али то је било само на радост обожавалаца госпође Ештон.

* Коси ли се чврсто настојање Београда да уђе у ЕУ са стратешким интересима Кремља на Балкану?

– То је избор саме Србије. Ако она сматра да ће то бити боље за њен народ – онда је то њено пуно право. Русија нема никакве алергије према ЕУ. А, што се тиче безалтернативности избора – то је онда спорно питање.

* Јесу ли ојачале везе Београда и Москве, од када је на власти нова политичка гарнитура?

– За разлику од прошле власти која је Русију звала кад другог решења није било, сада су приметна два фактора: прво, ти односи воде убрзавању наше међусобне сарадње, која је у неким областима сада у ембрионалном стању, и друго – узајамна корист. Председници Путин и Николић два пута су се састајали, у Москви и Сочију. Русију је посетио и потпредседник Вучић који је, осим у ширем кругу, учествовао и у преговорима у четири ока. Пролетос је у Москви боравио и премијер Дачић. Такви састанци су несумњиво корисни.

* Да ли у јачању тих веза помаже “сестрински однос” СНС са Јединственом Русијом?

– Све велике политичке партије, па тако и ЈР и СНС, имају активну сарадњу са странкама у другим земљама. Та сарадња је природна, пре свега, јер су те две странке централног усмерења, патриотске и уживају огромну подршку грађана.

* Какав би био одговор Русије ако би Србија кренула ка чланству у НАТО?

– Став Русије по том питању је јасан: НАТО је атавизам прошлог века. Још су свеже ране од НАТО бомбардовања и смрти – и не само у Србији. Никада нећу разумети и прихватити оне који зарад 30 сребрњака гурају земљу у овај војни савез чиме изневеравају елементарне људске вредности, урушавају сећање на жртве. Србија има дугу традицију као несврстана земља.

* Ваша земља је овде фокусирана на пројекте у нафтно-гасној сфери. Делују ли вам реално спекулације да у Београду постоји јак лоби који кочи почетак изградње “Јужног тока”?

– Русија и “Гаспром” бирали су да гасовод пролази кроз пријатељске територије. Обично, ово су корисни пројекти за земље транзитере. Свака држава има свој интерес да се пројекти реализују. Међутим, претерана бирократија може пројекат да угуши. Ове или оне препреке треба заједнички да решавамо, тада су и развој и будућност извесни. Не треба заборављати да у свету у сфери енергетике постоје различите интереси и лобисти. Ми са Србима имамо заједничке интересе.

* Како оцењујете нашу укупну економску сарадњу и где је шанса за нова улагања?

– Само “Гаспром нафта” уложила је у НИС скоро једну и по милијарду евра, који је данас највећи порески платиша у Србији. Ако би Србија имала десет таквих инвестиција, проблема с буџетом не би било. Сада НИС планира да уложи у изградњу термоелектрана у Новом Саду и Панчеву, као и ветропарка Пландиште. Поменуо бих “Лукоил” који је уложио значајна средства, а надам се да ће и убудуће. У реконструкцију српских железница уложена је милијарда долара руских кредита: пруге Београд-Панчево, Београд-Бар, Коридор 10. Све то је само мали део од могућег. Уз нормалну климу за улагања могло би да се уради много више.

* Какви су ваши утисци боравка у Београду?

– Утисак је позитиван. Свакако треба времена да се упознају земља и људи, а колико сам за то заинтересован сведочи моја жеља да што пре научим боље српски. Тако ћу још боље разумети дивну Бајагину песму “Руски воз”. Допада ми се та његова меланхолија којом је тачно дирнуо у душу руског човека.

НИШ НИЈЕ ВОЈНА БАЗА

* ИМА ли Запад право да стрепи да ће хуманитарни центар у Нишу прерасти у војну базу?

У Нишу ће, ако буде подршке Београда, до краја године бити отворен руско-српски хуманитарни Центар за ванредне ситуације. Он ће гарантовати бољу безбедност ваше земље и целог Балкана. Русија улаже више од 60 милиона долара, фактички у својству донације. Набављена је опрема за борбу против природних и техногених катастрофа, у чему земља има потребу. Новац ће бити уложен у ватрогасна и санитетска возила, роботе, хеликоптере, деминерска средства… У њему ће радити и српски и руски стручњаци.

ПУТИН ЧЕКА СИГНАЛ

* ХОЋЕ ли Путин крајем године доћи у Србију, како је најављено?

– Очекујемо да ће председник Путин посетити Србију када добијемо поруку да су завршене све неопходне припреме за почетак изградње “Јужног тока”. Ако српска енергетска бирократија буде радила нормално неће бити проблема. Уверен сам да ће српско руководство разумети значај и рационалност пројекта. Надамо се скорој поруци, чекамо сигнал. Лопта је на српској страни.

извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:459411-Cepurin-Necemo-da-budemo-veci-Srbi-od-vas