Вести

Премијер или грађанин? (фото: фејсбук)

Мора се признати да је премијеру дат ни мало лак задатак, или се, пак, он сам, за тај задатак, наметнуо, да отпрати некадашњу председниковицу СФРЈ на вечити пут. Ако је мислио да ће тиме повећати своју популарност, није паметно мислио, јер по чему би та сахрана могла било коме, а поготову њему, да утиче на повећање популарности.

пише Проф. Др. слободан Турлаков; 28.10.2013

***

Међутим, премијер је толико пута до сада показао да не уме паметно да мисли, или како се неко питао – да л у глави има главу? Додуше, српски премијер, пардон: премијер Србије, има овећу главу, па има где да смести и ту главу са траженом памећу… али, он је и политичар, а од њих се тражи гипкост и окретност, а не памет! А у томе је прави мајстор. Можда и зато што он ни мало не држи до српске памети, а поготову памћења, што се и показало на сам дан сахране, на којој је, кажу, било присутно преко 10.000 Титових верника, који нису чак успели да запамте да је тај њихов Тито, најурио покојницу, неколико година пре свог овоземаљског краја, што је и његова унука, пре неки дан, потврдила, откривајући да на фамилијарним окупљањима Брозових, последњих година, не само да Јованка није била присутна, него је чак ни „деда“ није ни помињао! Иако се још званично није од ње развео, иако је са њом живео три деценије, са толико успомена и присећања, али он их је једном за свагда ликвидирао, што говори о чврстини његовог зликовачког карактера, и још више о његовој бездушности, коју је редовно практиковао у обрачуну са онима, који су подигли главу више него што је њему пријало.

И тако премијер дође на сахрану, мада се није рекло да ли је дошао као премијер или као председник наслеђене Титове партије, па како већ Тита није могао да испрати, да покаже и себи и другима, да је у међувремену напредовао у каријери, и да сада с правом може да испрати у вечно боравиште ону, која је с поносом делила астал и кревет са Величајшим, као његова званична супруга.

За сваки случај понео је и белу марамицу, само неопточену црнилом, као што је ред, и стао погружен пред тужни збор, и да, у име, ко зна кога, „призна да смо заборављајући Јованку, заборавили сами себе!“

Шта више, „Учинили смо грех и према њој и према сопственој историји“.

Треба ово изговорити! Колико неистина и лицемерја, у мало речи, што не може ником служити на част.

По чему је Јованка била савест народа, и оличење његово!? Пре би се могло рећи, ако се поштује историја, да је покојница заборавила народ из ког је потекла, бивајући безпоговорно, па дакле и саучесно, уз човека који је уз Павелића, највећи крвник српског народа.

Шта би за српски народ значило да је Јованка, ону храброст коју је показла у рату, показала и у миру крај Тита, да је узела у заштиту свој народ, који је вишеструко и бескрупулозно нагрђиван и ништен у свим областима јавног и друштвеног живота, владавином њеног супруга, на њене очи и уши! Годинама!

Кад је, пак, реч о забораву на њу, која је пожртвовано и верно стајала уз Тита, чак и онда кад је одбацио, требало би да тај прекор и тај грех, преузму они који су признали да су наследници Титове партије и поштоваоци лика и дела друга Тита, а међу њих спада у првом реду премијер, који је тражио прошле године да се Титов споменик врати у центар Ужица, у граду у ком се најпре осетила Титова омраза према Србима, када је 1941, ко зна колико Срба било побијено, међу њима и велики српски ратни сликар М.Миловановић, ком дугујемо захвалност за овековечене епизоде јунаштва и страдалништа из Првог светског рата! Вероватно је зато и убијен од стране бившег аустријског подофицира на ратиштима Мачве и Подриња, 1914!

Дакле, није поштено стављати цео српски народ под комунистичке скуте и њихове историје, јер њихова историја није и историја српског народа, сем ако се под историјом не подразумевају њихови злочини над њим.

Немачки ваздухопловни генерал Лер, који је на самом почетку рата неколико дана бомбардовао Београд, рушећи га и убијајући његове становнике, њих преко 4.000, прогалашен је после рата за злочинца и стрељан.

Тито који је после тзв, ослобођења, дакле, у миру, побио, како каже Дедијер, преко сто хиљада Срба, само зато што су били Срби, ни данас није проглашен за злочинца, већ га сада, приликом сахране његове удовице, неосуђеног рехабилитују, величајући његову антифашистичку борбу.

Премијер је, шта више, себи дозволио, да искористи овај погреб, као још један „опроштај од Титове епохе, као прилику да се подсетимо и антифашистичке борбе – највећег изгубљеног блага“!

Ми овим, ни било чим другим, не желимо, нити хоћемо да се одричемо тог великог моралног капитала, пре свега српског народа, али хоћемо да кажемо да је за Тита био главнији грађански, братоубилачки рат против „Југословенске војске у отаџбини“, јер се он борио за послератну власт, што је не једном и сам касније истицао, да „смо ми, кроз НОБ, у ствари, извршили и социјалистичку револуцију!“

А то значи „ми смо кроз НОБ, и уз НДХ, успели да обезглавимо српски народ, што до дана данашњег, преко наших идејних наследника, чинимо! Па то чинимо и на овом погребу, оптужујући цео народ да је Јованку заборавио и препустио њеној трагичној судбини!“

Зна се да је премијер био 5 година министар унутрашњих дела Србије. Иако Србија није крива за њену судбину, већ онај који је својим злочинима и идејама ударио неизбрисив печат над животом и судбином српског народа, могао је као ресорни министар да обестрагичи њену судбину и њен живот! И не само он, већ и Душан Михајловић, као Милошевићев и ДОС-ов министар унутрашњих дела, а потом и Јочић као Коштуничин министар полиције… а могао је и Тадић као министар војске да јој да оно што је и осталим официрима бивше ЈНА следовало (стан и пензија), што је и она као п.пук ЈНА требало законски да добије! А то су могли и остали министри одбране да учине. Закључно са доскорашњим… и ништа!

Наравно не бежимо ни од тога, да признамо Јованкину женску приврженост човеку свога живота, да је трпећи неправду његове околине, чувала успомену на њега, упркос свести – да је он био везан за њу, као што је она била за њега, он би умео, знао и могао да је заштити од разних Доланца и Љубичића!

У том погледу, она је збиља пример тужне и жалосне женске судбине, и то, ма колико да је тешко разумети, треба и поштовати, као женску уклетост..

Управо због тога, да је било мало српске увиђавности, она би била упокојена на војничком гробљу, као п.пуковник и са назнаком да је била одбачена жена доживотног председника. Тад би сваки пролазник застао и размишљао о њеној судбини, осуђујући тог зликовца.

Овако и сада, она крај њега, чиниће маузолеј. Шлепујући се уз његову светску прозападну славу, будиће код многих туристичких намерника, чак и постхумну завист.

И шта значе речи премијерове: „Почивај у миру поред човека коме си посветила живот, од којег си силом и неправдом била раздвојена, што је, добоме, лаж. Јер тај „човек“ ни пред своју смрт у љубљанској болници, није хтео да је прими! Зликовац!

Али, какав је био он, служећи њему, постали су и толики други – зликовци као и он. Чак још и већи, да би се њему додворили.

Голи оток остаће, заправо требало би да остане, заједнички споменик тих злочинаца. Место на ком су комунисти под невиђеним терором, престајали да буду комунисти и постајали – титоисти, ако су желели да остану у животу.

Да би показао своју верност титоизму и слеђењу њему и његовим постулатима, премијер одн. председник СПС (т), успео је на крају свог говора да засузи, што су камере овековечиле а и новине посведочиле.

За ким? Рекли бисмо, најпре – за собом!
И тако добисмо – маузолеј! О трошку Србије!
Није то једини трошак који је Србија учинила за своје крвнике, али слаба је то утеха.

Србија и њен садашњи државни врх показали су се, ту скоро, као брижници династије Карађорђевић, кад их је пренела из света где су били упокојени, да буду званично, смештени у своје гробнице, на Опленцу..

Ми смо већ о томе писали, кад се та државничка свечаност обавила, сматрајући да је право Карађорђевића да вечно почивају у својој задужбини, али никако као српска државна обавеза, јер су сви они били припадници југословенске круне, државе коју су они створили на рачун српског народа и његовог невиђеног страдања и задивљујућег хероизма и патриотизма током Првог светског рата. И уместо да се сва државна мисао и све државно прегнуће стави у службу порушене и разграбљене Србије, регент Александар уложио је све своје снаге и сав свој утицај да Србија устукне пред Хрватима и Словенцима, који уместо да буду тамо где су били током рата, дакле међу непријатељима, омогући им да буду међу победницима, са свим привилегијама.

То је велики и неопростиви грех краља Александра и његових наследника, и тај би се њихов негативни учинак морао и мора поштовати и памтити док има српског народа, који је жртвован за добро непријатеља, који ће то до дана данашњег бити и остати.

Но, опет кажемо, њихово је право да почивају у својој задужбини, док ће Тито добити маузолеј на терет Србије, коју је за све време настојао да умањи и обеснажи.

И тако Србија постаде вечно пребивалиште оних који су, свак на свој начин, чинили и учинили да будемо данас оно што јесмо, са владарима који владају на туђу корист.

Некада је Владимир Јовановић, отац Слободанов, који се овековечио својом лондонском избегличком владом, чији одсјаји и дан данас потресају српско биће и српску земљу, писао: „било је момената кад је кнежевина Србија изгледала као проста играчка страних интриганата“.

Од те и такве судбине и тих и таквих интриганата, тешко да ћемо се скоро или икада отрести и ослободити.

Слободан Турлаков

***
***
***