Вести

Finansije SPC su takodje tajna. Koliko su bogati svestenici SPC, posebno u rasejanju. (foto:spc.rs)

Расипност у бискупији у Лимбургу, и у Немачкој је отворила болно питање: зашто цркве добијају новац и од државе, дакле и од верника и атеиста? Додуше, то је само делић њихових прихода.

DW 17.10.2013

***

Иако би главни задатак требало да им буде брига за бесмртне душе верника, обе велике цркве у Немачкој, и католичка и евангелистичка су у ствари и огромни концерни – тачније би било рећи, холдинзи. Велики део њиховог прихода долази од црквеног пореза који морају да плаћају сви верници, а то је око девет милијарди евра. То је недавно отворило питање да ли они који не плаћају црквени порез могу да приме црквене сакраменте – и ту је и световни немачки суд одлучио да онај ко не плаћа, не може ни да буде члан црквене заједнице.

Али то није крај приче о приходима цркава: оне управљају читавим низом институција, од вртића и школа, па до болница и старачких домова. Ништа од тога није за државу и грађане бесплатно: код школа, држава плаћа трошкове образовања као и код свих других, а црквеним болницама и старачким домовима је такође наложено да „послују у плусу“, дакле да убиру приходе од здравственог осигурања и од пензионера који живе у тим домовима. Ако они немају потребан новац, онда се разлика убире од – опет државних, социјалних служби.

Доброчинство – с туђим новцем

Тебарц ван-Елст је својом велелепном новом резиденцијом у Лимбургу још једном отворио питање – ко све то плаћа? Тебарц ван-Елст је својом велелепном новом резиденцијом у Лимбургу још једном отворио питање – ко све то плаћа?

Штавише, чак и институције којима је главни задатак хуманитарни рад, објашњава нам политиколог Карстен Фрерк, само малим делом живе од новца из црквене благајне: „Хуманитарне организације ‘Царитас’ (Католичка црква) и ‘Диаконие’ (Евангелистичка цркве) цркве финансирају са два одсто. Дакле толико плаћају цркве и то значи да је прича о црквеном доброчинству у ствари легенда. Оне то раде, али не плаћају.“ Остала потребна средства долазе од донација – и опет, огромним делом из државне касe.

Након скандала у Лимбургу и расипности тамошњег бискупа Тебарва-ван Елста у јавности се поставља питање и око још једног новчаног извора црквама – који директно плаћају држава и покрајине. Прошле године је то износило око 460 милина евра које су, кроз буџет, платили баш сви грађани Немачке – и верници и атеисти.

Ко још памти Наполеонове ратове?

Та, такозвана „дотација“ потиче заправо из прадавних времена и доба кад је Наполеон запленио сва црквена добра на подручјима која је заузео – па тако и у Немачкој. Након пораза Наполеона почетком деветнаестог века, део те имовине враћен је црквама. Али део није. Као надокнаду за то, држава се обавезала да ће плаћати дотације и то је у међувремену потврђено кроз више споразума са Ватиканом.

Колико су богате цркве? То је заиста тешко проценити јер су неке драгоцености, баш као и некретнине – непроцењиве. Колико су богате цркве? То је заиста тешко проценити јер су неке драгоцености, баш као и некретнине – непроцењиве.

Висина тих дотација није иста у свим немачким покрајинама, јер су на тим просторима и нестајале и настајале бројне државе и тек касније је дошло до уједињења Немачке под Бизмарцком, да би и царство нестало у Првом светском рату. Дошла је Вајмарска Република која се и Уставом обавезала да ће црквама плаћати, баш као што је то пристала и нацистичка Немачка под Хитлером.

У социјалистичкој, Источној Немачкој тога додуше није било, али западна, Савезна Република Немачка је брижљиво плаћа за Наполеонову одлуку све до данашњих дана. Зато политичарка социјалдемократа Ингрид Матеус-Мајер никако није једина која мисли да се црквама већ одавно платило све што је требало да се плати и да су те дотације у ствари кршење Устава који налаже строго раздвајање цркве и државе.

Бискупи примају плату од државе!

Штавише, она подсећа да се још у 19. веку планирало да се цркве исплате коначном свотом, а чињеницу да се и данас сваке године плаћа црквама сматра, благо речено, непримереном времену. С њом се слаже и политиколог Фрерк који истиче да се још у Вајмарској Републици тадашњим Уставом тражило да се то плаћање прекине – али се ни једна влада или политичар нису усуђивали да се „закаче“ са црквама и, што је још важније, верницима-бирачима.

Тако испада да држава плаћа чак и плате бискупима, црквеним намештеницима – и за одржавање и изградњу цркава и црквених здања. Само покрајина Баварска на пример, за одржавање око 700 цркава, одваја из буџета 40 милиона евра. Покрајинска канцеларија за ревизију бележи и ставку „плата за црквено особље“, што износи додатних 90 милиона евра. Проблем је у томе што тај новац не одлази свим верским институцијама, него само онима које су и признате као цркве – а то су у првом реду Католичка и Евангелистичка црква.

Раб Божији, са резиденцијом од 31 милион евра

Бискуп Лимбурга у Немачкој налази се под салвом критика – проповедао је скромност, а безочно трошио новац цркве. „Бискуп је оптужен да је проповедао воду, а пио вино“, један је од бројних коментара штампе.

Далеко од тога да су те цркве у Немачкој сиромашне. Политичарка Матеус-Мајер подсећа да цркве спадају међу највеће земљопоседнике у Немачкој и да је лист „Шпигел“ својевремено израчунао да је у њиховом поседу око 6,8 милијарди квадратних метара земље и земљишта. Ту долазе још и цркве – по правилу у центрима градова, ризнице, уметнички предмети… Све у свему, нагађа се да је укупан иметак две главне цркве у Немачкој негде око билион (милион милиона!) евра.

Колико цркве заиста имају новаца?

Кад кажемо „нагађа“, то је други, још већи проблем и зато ипак цркве не могу да се пореде са концернима и холдинзима. Наиме, световне институције обавезне су да објаве своју имовину и начин на који је троше. Цркве нису, чак ни када је реч о платама црквених намештеника, оне су се избориле за право да о томе одлучују како их је воља и ван свих синдикалних споразума.

Таква нетранспарентност веома љути политичарку Матеу-Мајер: „Само дотација покрајине Северна Рајна Вестфалија износи шест милиона евра. Али колико од тога онда одлази као плата кардиналу Келна Мајснеру, то не зна нико у државним институцијама.“ Она сматра да је „доста тог посебног статуса“ цркава и да су и оне, као јавне институције, обавезне да објаве колико зарађују и како троше новац.

Међутим, и данас је мало политичара који су спремни да „истерати на чистац“ пословање цркава, мада је расипност у Лимбургу полако почела да мења опште расположење. С друге стране, неке бискупије заиста јесу већ објавиле своје пословне књиге – у Хамбургу, Есену, Минстеру и Шпејеру. Али то је само мали део бискупија у Немачкој.

Аутори: Гинтер Биркеншток / Анђелко Шубић

Одговорни уредник: Иван Ђерковић

http://www.dw.de/za%C5%A1to-dr%C5%BEava-finansira-crkvu/a-17164863?maca=ser-TB_ser_politka1_naslovna-4944-html-cb

foto: spc.rs, format teksta: novinar.de