Вести

Тандрчак,тандрћак, вретено…

Познато је да руска лепа коментаторка, др Јелена Паномарјова, мисли да је циклус влада од 5. октобра, овом последњом, завршен; којој ће уследити нека спасоносна, што ће умети да влада земљом и државним пословима.

Проф. др. Слободан Турлаков, 16.10.2013

***

Она, додуше, није предвидела да ће Срби, пре тога, закукати, како обећа П.п., кад ступе на снагу нове мере, у виду „страшно тешких реформи“, додајући „да неће никог да лаже да ће се живети боље. Утолико пре што је Србија пред банкротом, у правом смислу речи.“, али да он лично, „то неће дозволити“.

Кад се зна како банкрот, као појам и као појава, меље, самим собом, без апелације, П.п испаде као див са џиновске снаге, чим обећава да ће га зауставити, али… ипак и тек уз помоћ ММФ-а, који нас је и довео до данашњег стања.

Ипак, из тих тешких и болних реформи, биће изузети пензионери, њихова примања неће бити умањена , „и то не зато што је то захтевао Кркобабић, већ што пензионери једва преживљавају.“ Додуше, није рекао који, јер има и оних чије су пензије преко 100 и више хиљада динара.

Но, не треба заборавити да пензионера има близу милион, коју масу треба задобити да гласају за његову странку! Према томе, они ће наставити да „једва преживљавају“, али у исти мах биће једини сигурни у општој несигурности, захваљујући П.п-у.

Уопште, сведоци смо да нема дана кад П.п. не изађе са неком новошћу која занесе народ, па макар била и болна и страшна, али само у првом часу, јер, ето, већ 2015, има све да буде као у најбољим земљама, јер мора се мислити и на „будућност наше деце“.

Да су та деца мање деца него што јесу, требало би да траже забрану њиховог помињања, али иако тако мала, виде јасно и стварно, да све теже живе, да их је већ срамота да се обраћају својим незапосленим родитељима, чији број се непрестано увећава, и још ће се увећавати. Док се премијер окомио на оне у управи, од којих ће бити сви отпуштени који нису потребни, дотле П.п. не трпи 50.000 аутомобила у којима државу возикају најмање 100.000 возача и ко зна још колико технички одржавају… што значи и ту ће бити резања, па самим тим и увећање броја незапослених, па и броја сироте деце…

А и она нерођена деца могла би да дигну свој глас: какво црно рађање и где и са чим и код кога да се на овај свет појаве?!

У мору оригиналних мисли и хтења, а, богме, и претњи, П.п, по анкетарима стиче све већу популарност, мада, искрено речено, тешко је међу тим оригиналностима, установити једну чврсту тачку, чега је и он сам свестан, чим сваког дана, па и часа, проналази нову тему и нову необавезност, за своје разговоре са вољеним народом.

Па тако, док једном тврди да је Србија пред банкротом, у правом смислу речи, одмах потом саопштава да ће Србија ускоро постати чудо просперитета, али да о томе не сме да прича. Плашећи се да је не урекне.

Ту свакако спадају и оних „30 хотела на десној обали Дунава“, уз већ једно остварено чудо са „Авио Србијом“, чија је управа и администрација, како аргументовано тврди Лепојевић у „Н.Стандарду“, сва у – Абу Даби, све до прављења реда летења. Лепојевића неки бивши Јатовци, у коментарима, допуњују тврдњом, да су нове газде однели чак и столове, и све живо што је могло да се однесе, у Аби Даби! А да за све то нису ни један динар платили!

Наравно, то П.п-у не смета, главно је да народ сазна да смо овим мерама избегли сценарио Грчке и Аргентине, „мада њима има ко да помогне, а нама – нико!“

Просто невероватно! Док се о 100 милиона евра који су требало да дођу, како је најављено за 10 дана, који су већ прошли, навелико причало и писало, о оних 500 милиона долара, које нам је Русија дала за покриће буџета – скоро да нема помена. Док се пише, како се предузећа и региони свађају око расподеле емиратских 100 милиона, о руских пола милијарде, нико ни речи! Је л то последица рада и настојања бившег Динкића и још увек садашње и лепе Зоране Михајловић!? Или је, пак, последица оних Николићевих речи о „тесној сарадњи са Русијом“, кога Руси, иначе, зову „гротескним пријатељем“.

А ко зна, можда ови то чине, да не би иритирали Анђелију Меркел, у њеном победничком триумфу?, која је у својих седам услова Србији, као 6. тачку, ставила – „Удаљавање од Русије и примена казнених мера ЕУ према Русији!“

Свашта!

И ништа, које је само за нас резервисано.

*

„Ми смо деценијама трошили оно што нисмо зарадили, и то сад све долази на наплату. Кад земља за четири године повећа задуженост са 30 на 60 одсто БДП, кад сваке године има повећање фискалног дефицита, пад индустријске производње… онда се једино могу да предузиму болни и тешки резови”

И они су их предузели. Али, нико, из шире публике, још да их упозна.

„Ове мере највише погађају политичаре, људе постављене на различите високе функције, директоре јавних предузећа, помоћнике министара, запослене у РРА… Према томе, та реформа биће најболнија у јавној управи“

И није ни чудо. У Југославији између два рата, у сваком министарству било је највише два помоћника, а у овој малој Србији, поред државних секретара, свако министарство има и по 7 до 8 помоћника! Па се са свима њима стигло до банкрота „у пуном смислу речи“

Дакле, док се број државних званичника увећава, у Влади се не опажа никакав напредак у послу, чак ни после тзв. реконструкције.

„Има министара у мојој (!) Влади који раде од 9 ½ до 11 ½ часова. И они знају да ЈА то знам.“ (!) А то би могло да значи и да им ОН то одобрава и да нема разлога да се на њих жали. Срећом, ту је Крстић који ради од „7 изјутра до 19 увече“. Ако при таквом широком понашању,„нема више филозофије!“, шта ће се онда чинити?

„Размишља се о састанку са свим запосленима у јавној управи, да би се свима ставило до знања како мора да се ради у јавној администрацији“, што најбоље казује, кога су све, странке у коалицији, са улице довели у јавну управу и на високе функције, кад мора да им се објашњава како има да се ради у јавној администрацији одн. управи!

Ту већ не помажу никакве мере, никакви пакети, јер и са њима ће бити као и без њих, ако странка хоће да остане на власти. Опет се јавила лепа Зорана, као неслужбени портпарол странке, са идејом рашчишћавања заблуда. опомињући „све оне који мисле, да од странке треба нешто да добију, да – греше!“

Не греше они, већ Ви, лепа Госпо, јер они су и ушли у странку са том идејом и жељом и под тим обећањем. И уколико све то не остваре, они ће кочити све реформе , и… странка ће морати да попусти, иначе ће остати без њих.

Ипак, треба жалити П.п-а, ако ни због чега другог, а оно због оног што је рекао Јово Капичић. – „Вучић има моје особине, а ја његове“.

Ако је П.п спао, без коментара, на такво поравнање и на такав оквир, тешко је онда дефинисати и њега самог као човека, па и његова демократска и проевропска хтења и настојања.

Јер, зна се ко је био Јово Капичић!

Ал се не зна ко је Вучић!

*

Познато је како је настао двојац радикалских дисидената и какве су намере имали. Тома Николић је у предугом интервјуу у „Печату“ готово кликтаво изјавио – „једва чекам да дођемо на власт“, што је у идућем броју генерал Делић, иначе тадашњи члан СНС-а, грубо сасекао, предочавајући народу каква ће то власт бити, када тада, док још нису дошли до власти, воде странку изразито ауторитарним манирима, што је генерала и натерало да се врати у СРС.

И остварише се генералове слутње!

Сад, пак, кад се на све стране, и у земљи и ван ње, прича о П.п као главном човеку Србије, Николић својом изјавом загребачком „Јутарњем листу, као да покушава да успостави законити ред ствари.

„Није се Вучић сам поставио на чело борбе против корупције, већ сам га ја поставио, зато што је он једини 100% способан за тај посао и моја одлука се показала исправном.“

Дакле, оно што се у тенису зове: „форхенд – бехенд“!

Ко је сад из ове изјаве изашао ојачан, а ко ослабљен, време ће показати. Но, једно је сигурно, П.п и Николић не могу остати на истом нивоу, што Николићу, као шефу државе, почиње да смета, па се труди да се што чешће појављује у јавности, макар и по цену да испадне смешан својим изјавама и човеком из „другог филма“.

Одиста, ми смо већ указивали на непромишљеност многих његових изјава, поготову у случају „помирења“ са Мађарском! Али, ових дана, дозволио је себи једну волшебну изјаву: „да је којом срећом, 1999. Обама био председник САД, Србија онда не би била бомбардована!“ Што је прави уникум, утолико већи што је управо тај Носилац Нобелове награде за мир, два дана раније изјавио да се бомбардовање Србије „показало потребним а касније чак и корисним!“

Али, пошто су се породично усликали, за вечно сећање, Обама је рекао Николићу:

„За све што радите, имате моју сагласност!“

Једна „карт бланш“, каква се не даје сваког дана и сваком, што Николићу даје велику предност према премијеру и П.п- у, и сад остаје само питање како ће он ту предност искористити. Еј, бре, то је Америка рекла!

Ако је његов „случајни“ одлазак у Врбас пред тамошње локалне изборе, показао његов неоспорни ауторитет, и тиме принудио П.п-а да се задовољи Суботицом, да из ње циља на Врбас обећавајући и да ће у њега стићи тек после избора, сад после победе П.п се шепури по Врбасу, у ком су грађани, сами по себи, наградили „поштење, истину и одговорност“, дакле – њега! Али, пардон, требало је поспешити те резултате пре избора, а не са њима се сада размахивати. А ко је то урадио, него он, председник државе, човек неограниченог Обаминог поверења, што грађани Врбаса умеју да поштују и да награде…

Иначе, Николић се прославио и неким другим изјавама, као на пример:

„Србија није моћна да ратује, али је довољно паметна да преговара“ – Да је имала памети, не би остала без војске, а без ње нема ратовања! Дакле…

„Покренули смо много за годину дана, и ја вас молим за још мало стрпљења, јер ће све то да резултира бољим животом и за нас и за нашу децу!“ (јадна деца!)

Нарочито је подвукао одличне односе које Србија има у региону, што ће се посебно нагласити посетом хрватског председника Јосиповића.

Треба му дати да прочита шта је рекао епископ славонски Сава, како се Срби боје и у цркву да долазе, кријући да су Срби, што откривају тек кад умру, кад бивају опојени од православних свештеника!

Ћирилицу не разбијају само у Вуковару, већ и у Загребу на табли вековног удружењу Срба – „Просвјети!“. А да не говоримо колико је имовине наших предузећа у Хрватској, такорећи, реквирирано, без нашег протеста да се тај лоповлук санира! Хеј, кад бисмо ми имали једног Виктора Орбана, за премијера, како би све те ствари другачије изгледале!

Николић је издао и налог „Одмах почети са припремама за Параду поноса идуће године. Укључити и међународне институције у припреме!“

Није казао да ће и он учествовати на челу Параде, што не значи да неће, зар му Обама није гарантовао – „За све што радите имате моју сагласност!“

*

Кад је реч о жестокој борби против корупције, видно је да та борба врлуда, чак и кад се ражести, уме да спласне и да ишчили (Колубара, Галеника…), чак ако има на свом челу и 100% Томиног изабраника.

П.п је означио предузеће „Србијагас“ као „рак-рану Србије”! Шта више, „постоје неке ствари које не сме ни да каже јавно, не зато што се плаши (Душана) Бајатовића, или било кога другог, већ зато што је за земљу лоше да их изговори“(!).

Чему те јавно изречене загонетке, за које би Бајатовић, ако држи мало до своје части, морао да тражи од П.п-а да каже целу истину. Утолико пре, што П.п. врло добро зна, да губици „Србијагаса“ долазе од неплаћених дугова, исто тако јавних предузећа, за употребљен гас! Другим речима, није проблем у реструктуирању „Србијагаса“, која га сама, по себе неће, спасити дефицита, јер „Србијагас“ многим дужницима, од јавног значаја, не сме да искључи снабдевање гасом, као што су топлане, болнице, школе, администрација… вртићи… То се зна, али у питању је Бајатовић, човек руског поверења, и њега треба срушити, чак и као п.председника СПС (т).

Наравно и дабоме, чим се помене то јавно предузеће, одмах се мисли на „Јужни ток“. Упитан да ли је због неизречене стравичне тајне, угрожен тај пројекат, на чији почетак радова, у децембру, треба чак и Путин да дође, П.п је видно врднуо, не бивајући уобичајено резолутан. Рекао је тек „да не мисли да јесте (угрожен), али да Србија има безброј проблема са субвенцијама, јавним предузећима и њиховим несолидним пословањем…“ што, дабоме, није одговор и то заобилажење буди оправдану сумњу, утолико већу што је реч о пројекту који би значио стварни излазак Србије из кризе, далеко већи и стварнији од рекламираних Емирата.

Напослетку, Русија нуди да о свом трошку подигне „Јужни ток, који ће Србија отплаћивати будућим услугама транзита гаса за околне земље! Све то и толико тога другога, не казује све о пакету мера, о ком на невиђено има да се гласа у Скупштини, мал’ те не, као о божјем дару.

Адвокат, Божо Прелевић упозорава: „кључ лежи у јавним предузећима где се откривају најтежи случајеви корупције. На челу тих предузећа су партијски кадрови“. Укратко речено: „Странке су мафије, а полиција њихово обезбеђење“.

На кога то Прелевић циља? Рекло би се – На све који су на власти од 5. октобра!

Али, од свега је најгоре и најопасније то, што циља и на полицију.

Јер, полиција је што и држава, она је дано-ноћно чува, штити, брани, без икаквог закулисног предумишљаја. Однос између државе и полиције мора бити чист као суза и јасан као сунце. Без икаквих партијских и страначких примеса. Постављен на националну основу, са незобилазним патриотским осећањем попут ваздуха, којим дише.

На жалост, Титов синдром оставио је најдубљег трага управо у полицији, као његова беспоговорно верна служба. Тита одавно нема, али су се јавили сићушни титићи, са његовим амбицијама, поготову у Србији, и не само у полицији, већ по читавом пресеку друштва, чак тако и толико, да готово више нема ни Срба, ни њихове државе, са свим оним што је чини и обележава.

Међутим, истина је на сасвим другом месту.

Проблем је у томе, што ми ни формално немамо државу. Премијер је пре неки дан у Црној Гори рекао „Кад бисмо тражили да Срби овде имају толико директорских места колико Црногорци имају у Србији , у Црној Гори не би било црногорских директора, јер су сви код нас“.

Тачно! Могло би му се чак аплаудирати, кад се не би знало да је управо он један од главних тих промотора Црногораца, посебно у Министарству унутрашњих дела. Без икаквог претеривања може се рећи да су сва руководећа мест у Полицији, Жандармерији , полицијским управама по градовима… у рукама Црногораца… а њима треба додати министре, помоћнике, државне секретаре, судије, тужиоце, дипломате, генералног секретата Владе и генералног сектретара Министарства иностраних дела, директора „Србија путева“, Коридора 10, директора СПС (т)… да не набрајамо, јер има и из других Титових република на местима које припадају Србима у својој држави…

Неко ће рећи да смо националисти…

Па шта бисмо могли друго да будемо у својој земљи?

Треба увек памтити да смо мала земља, окружена бројним и истрајним непријатељима, што чини наш национални положај веома специфичаним и деликатним, о чему се одавно не мисли у страначким структурама. Напротив.

Тешко је замислити шта ти људи уопште мисле, сем да се докопају уносних места у оквиру неке странке, због чега су и ступили у њу.

И уместо да се сви они који се налазе у власти обједине, да заједничким и поштеним напорима спроведу оно што ће Србију и њену привреду извети из кризе, већ сад се види да те јединствености нити има, нити ће је бити

Иде се чак дотле, да П,п. држи неукусне лекције Уставном суду, који има наводно 13.000 нерешених предмета, а за час је решио жалбу Мишковића поводом његовог незаконитог држања у притвору, читавих 7 месеци.

А на чије тражење и чије форсирање? Коме је Мишковићево хапшење било залога спектакуларне популарности и вртоглавог рејтинга, од чега и данас живи? Па то су и глуви чули, и слепи видели! То је управо П.п.

Зато није ни чудо, што се јавно, пред народом, запитао да ли је та брзина у случају Мишковића, од стране Уставног суда – случајна?

Дакле, и Уставни суд има пред њим да дрхти! И Уставни суд има пред народом да му одговори: откзд толика журба!?

А зашто се не запита, пред тим истим народом, што тај Уставни суд ћути већ више од годину дана, кад је случај Космета заокупио цело Српство?!

Зна се ко му је наредио да ћути, као што се зна ко је Патријарху „препоручио“ да позове Србе да гласају за – своју (приштинску) будућност!

Аман! Па зар тај П.п. мисли да је заборављена његова жестока реакција кад се СПЦ изјаснила против Бриселског споразума! Дал је народ заборавио да је Патријарх и од руског патријарха Кирила тражио руску помоћ за спас српског народа на Космету! Дабоме, да није!

А сад тај исти Патријарх позива српски народ да изађе на изборе и призна своју припадност, само за нас, непостојећој држави! Страшно!

Оче, Свети Оче, куд ће Вам душа, ако сте већ жртвовали српски образ!? Шта више, шаљете оног мрачњака Вулина, као предводника српских изборних кандидата са листе тзв. Српске иницијативе, на Свету Гору, да тамо потраже и приме благослов, пред своје издајство!

То је пут не само духовне Голготе, већ и катастрофе наше Цркве, која се проглашава Вашим речима, Ваша Светости!

Слободан Турлаков

П.С.

Поштовани г.Драгославе Михаиловићу, Какво изненађење пружисте Србима у „Новостима“, изјавом: „Верујем да је у Србији први пут од 1944. дошла једна Србијанска гарнитура , која и ако не буде најбоља, увешће обичај да Србијом владају Срби из Србије. Сви други и кад су били бољи, били су гори“... сем, ако ово није интонирано иронијом, која Вам је својствена. Ипак, да Вас подсетимо, да ни ова Ваша „Србијанска гарнитура“ не сме да каже да је ово српска влада, већ – Влада Републике Србије, а за Србе, само – грађани, или, пак, људи који живе у Србији.