logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија, Србија, Друштво    Аутор: Жељко Жугић - Которанин    708 пута прочитано    Датум: 7.09.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Хришћанство на ватикаснки начин…

У римском праву које је обиловало формализмом постојала су у доба царства два облика доношења царских закона. Први и свечани облик јесте едикт. Други, слободне форме, јесте рескрипт. Оба ова облика садржавала су наредбу императора која се морала извршавати. Едикт је садржавао сву пуноћу законске уредбе. Рескрипт је садржавао сведену, штуро и не свеобухватно изнету законску наредбу. Едикт је био закон веће правне снаге.

Жељко Которанин, 07.09.2013

***

Оно што је данас познато као Милански едикт 313. године, а што се приписује цару Константину, немамо у форми едикта.

Данас се као текст Миланског едикта подразумева заправо рескрипт цара Ликинија кога је овај обнародовао 13. јуна 313. године у Никомидији.

ТЕКСТ ЛИКИНИЈЕВОГ РЕСКРИПТА ГЛАСИ:

„Разматрајући већ одавно да не треба одбацивати слободу вере, већ да треба свакоме препустити да се, по моћи свога разума и воље, посвети божанским стварима према склоности свакога. Обратили смо се и хришћанима да и они чувају своју веру и побожност. Али, пошто су очигледно многа и различита мишљења била додата том рескрипту, којим се тим истим хришћанима давала горе наведена могућност, догодило се да су неки од њих (хришћана) били убрзо после тога лишени права на заштиту.

Када смо ја, Константин Август, и ја Ликиније Август, срећно стигли у Милано, и када смо узели у разматрање све што је благополучно за напредак и тицало се друштва, међу осталим стварима које су нам изгледале да могу бити корисне за све у сваком погледу, ми смо одлучили, изнад свега и на првом месту, да издамо правила која осигуравају поштовање и уважавање Божанства. Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би они желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем, одлучили смо да не треба апсолутно никоме одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана, и да сваком буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери, коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам беше по вољи (одговарало нам је) да издамо овај рескрипт, да тако напишемо да би после потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим Твојој Оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно, свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања. Ево шта смо одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја оданост види да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође види да и другима, који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и њихову веру, што очигледно одговара миру нашег времена: према томе, свако има могућност да изабере и практикује веру коју хоће. То је од нас потекло, јер немамо намеру да икоме ограничимо (умањимо) нити култ нити побожност. И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају, а поводом којих је у једном раније посланом писму Твојој Оданости било установљено једно друго правило које је одговарало претходном времену да, или да су их (поменута места) купили, било од нас, било од неког другог, нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде. А сваки нехат или двосмислица нека остану по страни. И ако су неки добили та места сада, нека их врате, што је брже могуће поменутим хришћанима. Тако ако су поседници таква њихова места купили или их поклоном добили у садашњости и жале се нашој доброти због нечега, нека се обрате суду месног магистрата, како би им нашом племенитошћу била дата надокнада. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници (телу хришћана) твојим старањем без икаквог закашњења и у потпуности.

И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и (свакој) заједници (сабору). Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо мало пре рекли, а они могу да се надају накнади за себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је брже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир.

Овом одредбом, како је напред речено, сигурно ће Божанско старање за нас, које смо ми већ у многим стварима искусили, остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше доброте нико не може огрешити.“

У уводном делу рескрипта Ликиније наводи да је питање слободе вероисповести било разматрано од царева већ одавно, и наглашава да не треба одбацивати слободу вере већ да треба препустити да се по моћи свога разума и воље посвети сваки човек божанским стварима према сопственој склоности .

Овде се заправо афирмише идеја Тертулијана о идеалној вери коју је он изнео у отвореном писму вицеконзулу Африке Скаполи, где каже да је „право сваког човека да исповеда веру за коју се определио. И нико не треба да забрањује туђу и намеће своју. Религија се не сме наметати већ својевољно прихватати“.

Ликиније даље говори да су се обратили и хришћанима да би и они могли слободно чувати своју веру и побожност. Он говори о Никомидијском рескрипту, који је познат као Галеријев едикт 311. године. Опет наилазимо на бркање едикта и рескрипта. Јер Ликиније говори да је у смислу давања слободе вероисповести хришћанима био издат рескрипт. Вероватно и јесте била форма рескрипта тога закона Галеријевог, који су осим њега потписали још и Константин и Ликиније. Ово бркање не може потицати од Ликинија већ је вероватније да потиче од доцнијих мање учених тумача.

Ликиније говори да Галеријев рескрипт није заживео, те да су многи хришћани и даље бивали прогоњени и лишени права на државну заштиту.

Освртање на прошлост у уводу текста Ликинијевог рескрипта служи као утемељивање овог закона у правни поредак Римскога Царства који је што се тиче слободе вероисповести био базиран на четири едикта којима је започео прогон хришћана у време Галерија, Диоклецијана и Даје.

Насупрот општем уверењу да Милански едикт 313. године представља први и потпуни заокрет у односу на гоњење хришћана истина је много другачија. Милански едикт, тј. Ликинијев рескрипт, представља оснаживање Галеријевог рескрипта из 311. године. Заокрет у односу на прогон хришћана начинио је Галерије, наравно заједно са Константином и Ликинијем. Али текст је свакако Галеријев. Галерије тешко болестан одступа од свога прогона хришћана. Он 30. априла 311. године доживљава не једино душевни преображај, о чему много и не знамо, него доживљава себе као императора заштитника идеје верске толеранције.

У уводном делу свога рескрипта Галерије објашњава тежњу себе као владара да се римско царство одржи у старој вери, односно древним законима и општедруштвеним установама. Али, објашњава даље, пошто је видео да већина хришћана одбија да се поклони другим небеским боговима, видевши уједно да су се хришћани изложили непотребној животној опасности не желећи да се одрекну свога Бога, Галерије налази за потребно и добро због свога човекољубља и обичаја да буде снисходљив према хришћанима и због тога им у свом рескрипту допушта да остану у својој вери и да подижу зграде у којима ће се скупљати по своме молитвеном обичају.

Ово је први правни заокрет у односу на период гоњења и у односу на четири ранија едикта. А то што се о овоме Галеријевом закону не зна у јавности и што се он не назива едиктом о верској толеранцији заслужан је највише Евсевије, а уз њега и Лактанције. С једне стране они су били Галеријеви савременици и познавали су га као најжешћег гонитеља Цркве, са друге стране величали су Константина Великог и сву славу су усмерили према њему. Довољно је прочитати Евсевијеву Историју Цркве и његов опис Галеријеве болести.

Још увек у уводу Ликинијевог рескрипта наилазимо на веома значајну празнину. Ликиније се, издавајући свој рескрипт ниједном речју не позива на Милански едикт. А морао би. Он говори о сусрету са Константином у Милану и о разматрању свега да би било добро за напредак царства међу којим питањима су и правила која осигуравају поштовање и уважавање божанства. У томе разматрању они су одлучили да дозволе и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би они желели, али и било којој божанској или небеској ствари да би могли у царству добар и миран живот водити. У својим разматрањима два императора износе наду да би божанство ради овога могло да им испуни у свему своју заштиту и доброчинство.

Види се да је основа овога Ликинијевог рескрипта не Милански едикт у смислу свечаног закона два императора него разматрање и договор два императора. Поставља се питање да ли је Милански едикт уопште икада и постојао као закон на папиру донет у традиционалној свечаној форми.

Овај рескрипт укида раније донете законе о прогонима хришћана. Очигледно да је недостатак Галеријевог рескрипта био управо тај што је Галерије пропустио да укине едикте о прогону хришћана. То важење старог и новога довело је до могућности местимичног прогона хришћана и изигравања Галеријевог рескрипта тако да он није заживео у целини.

Ликиније у свом рескрипту осим слободе вероисповести гарантује и слободу располагања имовином хришћана. Он наређује да сва конфискована имовина прогоњених хришћана има бити истима враћена без одлагања, без нехата или двосмислица. Овде је битно уочити да Ликиније изреком помиње имовину која припада хришћанској заједници, данас бисмо рекли Цркви. Ова имовина је морала бити по рескрипту враћена у потпуности и без икаквог закашњења. Евентуални поседник који је ту имовину у међувремену купио, исте се морао одрећи, а од државе је имао право да тражи накнаду.

У рескрипту Ликиније о хришћанима говори као о телу и као о заједници. Будући да таквој заједници враћа имовину, очигледно је да Цркви признаје статус правне и пословне способности. У данашњем смислу Цркву, односно хришћанску заједницу је признао за правно лице и као таквој је пружио пуну заштиту.

Иако Ликиније изреком нигде не говори да за слободу вероисповести и право на имовину и статус правног лица хришћани морају преузети било какве обавезе ипак се то назире. На крају рескрипта Ликиније говори о општем јавном миру који давањем ових права треба да буде постигнут. На почетку текста у уводном делу он говори о обраћању хришћанима да и они чувају своју веру и побожност као и сви други у римском царству. Ликиније очекује да хришћани на његову толеранцију одговоре својом толеранцијом, на његову благонаклоност да одговоре својом благонаклоношћу а све зарад постизања мира.

Ликинијев рескрипт је државни закон о верским заједницама античкога Рима. Црква у исто то време и све до данас исповеда одлучивање из своје заједнице пагана, жидова, инославних и јеретика. Ликинијев рескрипт или Милански едикт није утицао на Цркву да промени свој став према другим верским заједницама. Чињеница је да су им хришћани палили књиге, рушили храмове… мира није било. Чак ни после 380. године када је у време цара Теодосија хришћанство постало званична религија Римског Царства.

 

Жељко Которанин

 

Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 month ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 1 month ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 2 months ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 2 months ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 2 months ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 2 months ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
Клетва: Трећи део
Клетва: Трећи део
Posted 3 months ago

Ко заслужује да оптужи коју кривицу... Баш на дан када су наслови Freak-измишљотина, 12 августа 2018 преплавили америчку јавност измишљеном фатаморганом да су наводни “контра-протестерс надмашили по броју наводне беле-националисте”…

Клетва: Трећи део
мртво море
Mртво море
Posted 3 months ago

Другог јула ове године, сведоци смо још једног немилог дагађаја, боље рећи новог скандала који, по ко зна који пут, потреса СПЦ, а то је физички обрачун епископа милешевског Атанасија…

Mртво море
Клетва Други део
Клетва – други део
Posted 3 months ago

Раскринкавање Лажи - Раксринкавање Зла: Раскринкавањем вуновлачарења! "Take pride in being the bureaucrat, for clerks rule the world...” This Rule is representing the perfect canvas of political imagery of unfathomable…

Клетва – други део
Бранко Драгаш МРЖЊА
Бранко Драгаш: Мржња
Posted 4 months ago

Зашто Србе мрзе? Неки разлог мора да постоји. Данас је сасвим јасно да је мржња према нашем народу отворена. На Вемблију се осећала у ваздуху мржња Британаца према Новаку. Зато…

Бранко Драгаш: Мржња
PreviousNext

 




1 коментар у вези “Милански едикт или Ликинијев рескрипт”
  1. Hvala bratu Zeljku Zugicu na ovom poucnom i istorijski dokumentovanom clanku sa kojim je svima ljudima dobre volje koji se hriscanima zovu osvezio secanja iz skole o pravoj istini i dogadjajima koji su doveli do donosenja Milanskog Edikta. Zivio nam SRBine na mnogaja ljeta!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo