Вести

Кад смо били деца, ученици основне школе, водили су нас у биоскоп „Одеон“, преко пута Вазнесенска цркве, да гледамо филм под називом „Пилот Квакс“, једну урнебесну комедију, која је нас, децу, доводила до раздраганог и одушевљеног смеха.

пише Проф. др. Слободан Турлаков 01.09.2013

***

Наиме, у том филму, један чудак домогао се авиона, чак га и подигао у ваздух, али како није имао појма како се управља том машинеријом, он је повлачио разне полуге, и авион би се час устремио на горе, час на доле, увек против његове жеље и потребе, на радост нас деце, чији се смех орио у оној дугој и предугој сали. Најзад је после свакојаких лудорија авиона, пошто је остао без горива, пао на земљу – трас!, и то је био крај филма. На нашу жалост.

Гледајући и слушајући експозе премијера о реконструисаној влади и новој будућности Србије, он нас је неодољиво подсећао на пилота Квакса, пошто као дипломирани новинар политичког факултета, нема појма како да покрене ту сложену машинерију која се зове – влада!, па тако врлуда час овамо час онамо, али никако у жељеном правцу и смеру, ако, то јест, он ту жељу уопште и има, и може да је има, крај онога који стварно влада и управља, и уз кога се он шверцује.

Напослетку, очито је да је његова једина жеља и намера – одржавање на власти, свеједно с ким и по коју цену, што се доказује и тиме, што је упркос јавне опомене својих коалиционих партнера, упорно истрајавао да остане министар унутрашњих дела, иако његов државни секретар, Вукић, тврди да Министарство, у ствари, води директор полиције, и што тај одлучи, министар само потписује!

Другим речима, он и није дејствителни министар, али плашећи се евентуалних открића, шта се све радило у јавним предузећима вођеним од кадрова СПС (т), одакле су се паре преливале у странку, премијер је задржао и ту функцију, јер док буде у њој, та се открића неће догодити. А то значи и сигурност њега као шефа странке, а и даље безбедно финансирање њене тзв. инфраструктуре, чији трошкови никако нису мали. Уз то, нема ништа о истраживању око оних разних „банана“, као ни сумњивих веза са нарко дилерима, чији су огранци доспевали и до функција у Министарству. Дакле, све оно што Први потпредседник обећава, под фирмом – сви ће и све ће бити стављено под неумољиву истраживачку лупу, премијера ће заобићи. За сада.

Наравно, све то није специјалитет само СПС (т)- а.

Шта више, могло би се са приличном вероватноћом тврдити, да се велики део утаја и пљачке државне имовине, збива управо ради финансирање странака, што никако да дође до дневног реда, а неће ни доћи, јер ни једној странци то не одговара.

Први потпредседник, пре неки дан, тврди, да су му руке чисте! Могуће, али их финансирање странке, из ко зна каквих све извора, неминовно прља, јер, одакле им толике паре да одржавају странку на власти? И њима и СПС (т)-у? Управо због тих пара и њиховог порекла, кко већ рекосмо, премијер се и тврдоглаво држи Министраства унутрашњих дела. И није ту реч само о оном фамозном „куферчету“. Мале су његове димензије да приме толике паре којима се одржава та тзв. инфраструктура странке.

Но вратимо се кваксовском експозеу, који је требало да објасни зашто је извршена реконструкција Владе.

„Србија не сме да дозволи да буде земља изневерених очекивања и пропуштених прилика, која и даље води битке изгубљених ратова“, што је груба и гадна неистина. Србија није водила изгубљене ратове! Из овог последњег грађанског рата, који нам је наметнут, што је јавно признао Туђман, у свом говору у Загребу 1992. („Рата не би било да га Хрватскла није хтела!“), родила се Република Српска за коју је Крајишник, пошто је ослобођен из Хага стигао у Бања Луку, поручио Србима: „Чувајте је, браните је, нема боље државе на свијету!“

Говорећи о напретку као приоритетном циљу, премијер је додао да „Напредак није пуко поправљање грешака из прошлости, већ непрекидно кретање ка будућности, и зато смо одлучили да без притисака опозиције, уђемо у најширу и најтемељнију реконструкцију једне владе у парламентарној историји Србије.

Основни циљ реконструкције су нови задаци Владе, који треба да убрзају Србију, да је промене, а не да буде стални талац међустраначких сукоба око поделе власти. Зато се међу 11 нових чланова Владе, налази више од половине нестраначких личности“.

Ако је битна одлика парламентарне државе, да министре узима из парламентарне већине, онда се са узимањем нестраначких министара доказује да Србија није парламентарна држава. Помињање историје парламентаризма у Србији, нема никаквог основа, јер у Србији је била само једна реконструкција, без нових избора, и то за време рата, пред Аписово стрељање. Иначе, сви су неспоразуми и сукоби око владе, разрешавани новим изборима!

У парламентарним државама, министри су за свој рад одговорни парламенту, код нас је била пракса да су одговарали страначким клубовима у Скупштини, а сада, како је рекла незванична портпаролка СНС–а и министарка енергетике, министри су одговорни својим Главним одборима. Према томе, нови нестраначки министри немају коме да одговарају, сем онима који су их увели у Владу – премијеру и Првом потпредседнику илити поглавнику, који је и наредио садашњу реконструкцију. Уосталом, њима суштински одговарају и сви остали, страначки министри.

Колико је Први потпредседник стварни поглавник, видело се и из његове скупштинске изјаве, по којој ће „И нови министри имати пролазно време, али да ни они који су остали у Влади, не треба да мисле да су зацементирали своја места“

Колико је све то неукусно, и колико тај човек не уме и не може да обузда своју надменост, да је сведе у оквире цивилизованог понашања, већ прети изазовно и простачки, не помишљајући да и његовом времену откуцава, као што је и претходним поглавницима откуцавало.

Међутим, кад је реч о оних 11 нових министара, морамо да кажемо, да нама који смо у блискости са традицијама старог позоришта, у ком се изгледна аудиција глумаца, морала да поклопи са тумаченим ликом, од те једанаесторице, једва тројица испуњавају речени услов. Једино нам они личе на способне и адекватне људе.(Радуловић, Гламочић и Антић). Остали као да су ту гурнути да чекају да им неко откуца њихово пролазно време.

Посебно падају у очи два министра без портфеља: досадашњи директор косметовске канцеларије, чије постављење наговештава да та канцеларија после избора, кад Срби буде и формално предати Приштини, више неће имати резона опстанка, па да се човек за времена обезбеди, а и награди. А онај други, ускочио је у министре јер се пронео глас да нешто мути против председника СПС(т)–а, па да се умири и приземни, али и казни. Али, гле чуда, министар без портфеља, за – европске интеграције. Аман! Где то може!? Зар ресор над ресорима, па да падне у део министру – без портфеља!

То неће тамо добро да одјекне!

Поготову што је, по премијеру, „Европа пред вратима, али још није у Србији. Онолико колико будемо у стању да будемо Европа, толико ће и Европа бити овде. То је циљ који морамо да остваримо“. А сад да та Европа спадне на министра – без ресора!

У тај „циљ“ улази као његов саставни део, „највећи проблем – тешка економска ситуација“, те је, стога, „економски опоравак највећи национални опоравак“. Другим речима, „храбрим и одмереним потезима, мора се извести српска економија и државне финансије на пут дугорочне одрживости. Мора да дође до стабилизације јавних финансија и економског система, креирања одрживог и повољног окружења и стимулације одрживог економског раста кроз активну развојну политику“. (!!!)

Да подсетимо, премијер је опет поновио, оно што је рекао пре више година, да се он школовао за ово што ради. Морамо, међутим, признати, да и ако смо се и ми школовали, нисмо у стању да разумемо шта је хтео да каже. То је просто слагање речи, и уместо да се та јадна опозција бави неукошћу премијеровом, да му каже да је видљива његова неспособност да води послове Владе, она се замајава неким успутним и приземним замеркама, из којих премијер, са дугом конференцијским стажом и праксом, уз своју прирођену лукавост и препреденост, па и подмуклост што из тога двога произлази, може сваком да парира, дрско и одважно!

Тек, на реду су нове подвале, које ће убрзо изаћи на видело

Не вреди прокламовати да ће реконструкцијом бити остварена „модернија, праведнија, ефикаснија, уређенија“, па дакле и „пошзтована, сигурна и богата, Србија“.

То чак није достојно ни претпоставке. Утолико пре што су и са досадашњом Владом, све то могли да остваре. Нико им није сметао, сем они сами себи, својом неукошћу и неспособношћу.

Ипак, ружно је и нељудски, што су оне које су пре годину дана проглашавали правим људима на правим местима, истерали из Владе, као окужене кучиће; тј, као једине кривце за Владин неуспех, иако тај премијер и даље тврди да је Влада радила добро, што истераним не може послужити као сатисфакција, али би могли бар да виде с ким су радили и кога су следили. Мада и у то сумњамо. Остаће им и даље верни послушници, у нади да ће тако заслужити неко уносно ухлебље.

Да поменемо да је неко из опозиције тражио увођење министарства за заштиту животне средине, а нико да се помисли да је Србији крај неколико милиона Срба у расејању, нужно и скоро најважније министарство за дијаспору, са правим и прокушаним Србином на челу. Ето, управо ових дана кад се води та прича о устоличењу нове владе, у Словенији се 200.000 Срба боре за признавањре статуса националне мањине, који статус имају Мађари и Италијани, којих има свега 8.000! Језиво! Не само срамно!

И на крају премијер се готово обрецну, „Србији данас треба све и то одмах! Србија мора да игра на победу!“

Да ли он то себе храбри, или покушава да замајава оне који га слушају и једва чекају да он доврши ту своју кваксијаду, да би гласали и обавили своју формалну посланичку и страначку дужност, што су и до сада радили, што ће и од сада радити, све док се не распишу нови избори… то се може само претпостављати.

Јер после свега што је рекао, он је успео да каже и то, да „ова влада није ниједног тренутка никога, ни у Србији нити у свету, лагала. Имали смо циљ, ништа нисмо крили. Учинили смо све што смо рекли да ћемо учинити. Осим датума, добили смо још нешто: признати смо за поуздане партнере“.

Звучало би убедљивије да је ову крајњу констатацију рекао главни газда у Србији – амерички амбасадор, Кирби. Онај који није дозволио изборе, и то не због тога што „ови“ нису још сазрели да би их пустили низ воду, већ зато што још нису нашли праве играче на њихову музику.

Слободан Турлаков

П.С.

У емисији „Голи живот“ на „Срећној ТВ“, појавио се, ту скоро, опет – Вук Драшковић, човек који пуне две деценије, на српској политичкој сцени, опстоји као изразити негативац, исказујући самосвесно до арогантности, ту своју природу, редовно у опреченим смеровима и увек са негативним предзнаком, градећи тако собом читаву институцију у оквиру Прве и Друге Србије.

На том и таквом самозадовољном и доследном исказивању своје наказне природе, треба човеку искрено честитати, али не и средини која је сву ту непресушну „особеност“ трпела, па чак, у по нечем, и омогућила, наслађујући се том јединственом настраношћу…

У недељнику „Време“, у једном од јулских бројева, објављен је интервју Латинке Перовић, те ретко умне и самосвесне жене, која се и овога пута устремљујје својим хитрим и бритким речником, на „српски национализам“, што чини несмањеном жестином већ 40 година, с тим што му је сада дала шири простор деловања, налазећи у њему разлог за недоступност, па и недораслост Србије да уђе у високо европско друштво.

Било би интересантно и упутно да је у том опширном интервјуу нашла места за објашњење како је успела да се преобрази од непобитне комунисткиње Титовог кова, до гласноговорника неолибералистичке Европе, чиме би комплетије и сврсисходније уобличила свој лик.

Но, и овако недовршен, упућује на један неоспорни закључак: оволика лавина мржње према српском националном бићу, никако не може наћи своје гротло у срцу једне српске мајке два сина. Другим речима, треба отворено сумњати да је Латринка Перовић – Српскиња!

Ако јесте, њено потомство ће се кад тад грдно стидети ње!

Ако, није, оволика устремљеност на Србе и Србију, сврстава је, не само по Путину, међу овдашње стране агенткиње, сличног политичког и идејног порекла, што би, опет, требало да буде стидно за њу саму…