Вести

Пропагандни плакати из Другог светског рата

Један од метода сламања морала и воље код великог дела неке популације или народа је и сугерисање у исправност и добронамерност њихових вођа или изабраних представника. Таква сумња која се намеће и прихвата од стране популације у старту отежава и обесмишљава почетак опоравка друштва у целини. Интереси појединих држава и појединаца који нису добронамерни само тиме добијају на значају и скрећу пажњу са правих циљева непријатеља. Али тога је било увек и биће. Зашто се та сумња баш толико примила у Србији?

Пише: Драгомир Билић; 26.08.2013

***

Више деценијско дилетантско вођење државе, неодговорност водећих политичара за изговорену реч, јефтина демагогија, лаж, нетранспарентност, сујета, незнање, непотизам, среброљубље, претерани елитизам, некултура, нестручност итд пресликали су се на широке народне масе и створили погодно тло за разне манипулације и разарање целокупног друштвеног ткива.

У Србији више нико ником не верује, а појединци ни сами себи. Виц „ од кад сам себе ухватио да лажем не верујем ником“, се на жалост остварује. Идеализују се нека прошла времена која, сем што смо били млади, нису ни мало била идеална. Волео бих да чујем како је било „ голооточанима“, Четницима и њиховој деци у таквој слободи. Како је та слобода певала видели смо после смрти Тита, и плача који је произвела касније. Али док је Вођа био жив и док је полиција користила палице као метод за дисциплиновање народа све је прштало од братства и јединства. Мали ЕУ као експеримент који није био заснован на економским него идеолошким разлозима и звао се Југославија. Зато се и распао тако крваво.

Али тадашња већина је веровала Титу јер нико и није смео да сумња у исправност путева и планова које је вођа наметао. Петогодишњи планови, аграрне реформе, индустализација итд су биле супер, само су сповођене са ниском продуктивношћу, не конкурентности на озбиљном тржишту и монтираним годишњим извештајима који су надомештани кредитним задуживањем земље. Зато смо и изгубили толико времена у љуљајући воз који је стајао у станици. Једино шта је ваљало то је била дипломатија која је вешто балансирала између блоковске поделе тадашњег света. И још по нешто а звало се Трст. Трст је наш и добисмо прст.

После је дошао на власт демократски привид у виду Слободана Милошевића и његове машинерије за прављење „небеске Србије“ и све оде у три лепе. Али и њему се у великој већини веровало. Доба шверца, убистава, бомбардовања и никакве економске перспективе дошло је главе тадашњем неприкосновеном вођи.

Револуција која се догодила после донела нам је још једног вођу Ђинђића коме је Србија тек требала да верује, али као што знате „револуција једе своју децу“ и тако се та тужна прича завршила. Ти гладни револционари на крилима покојника економски упокојише за дуже време Србију. Значи економски фактор јача и руши сваку државу. А гладан ситом не верује и ту долазимо до почетка ове приче.

Данашња „издајничка“ власт је једина схватила да је економски развој ове наше Србије нај битнији за очување колко толико територије које нам је преостало и да морају да повлаче и неке потезе који их у будућности могу пуно да коштају. А ја се питам да ли ми будућност и имамо ако не успеју. Шта су алтернативе. Које су то нове политичке сазреле снаге које имају интелектуалне потенцијале за сва места у ресорима за муњевито и безболно оздрављење државе. Интелектуалне потенцијале имамо али да видимо њихове референце. Шта су они то толико у земљи Србији доброга урадили да би сада могли „први да се баце каменом“. А бацају се. Не свиђа им се начин на који се неке „истине“ изговарају али су им бивше „ловачке приче“ биле прикладније њиховим интересима. Кога сте новог од тих вајних аналитичара за последњих двадесетак година видели на телевизији. Служба безбедности је затворила круг. Старе песме само нови аранжмани, али хит је и даље „не неверуј“.

Легендарно. И онда питање јер верујете мени или својим очима, – својим очима,- а коме ћете веровати ако вам извадимо очи…. Само сејање сумље и страха. Само се то сад ради много суптилније. Да ли баш свако јутро када отворим очи и упалим ТВ, да бих видео какво ће време да буде, морам да сазнам за страховит земљотрес у Новој Гвинеји, да је пијани син побио целу породицу, да је заплењено још сто кила дроге ….. знам то је стварност, ал јер мора баш од шест до девет ујутру. И онда се настављају ови што због разних туђих интереса сеју сумљу и теорије завере. Завере су одувек постојале.Од Египта до Билделберга. Одувек је постојала борба добра и зла, али јел није нај веће зло ако сутра наша деца не буду имала шта да једу. Е због тог сутра и због неког лепог буђења ове данашње Вође морају да изађу у нај скорије време са дугорочним плановима за економију, привреду, пољопривреду, школство, културу итд. Да се јасно каже шта ће до када да буде завршено, и да се мери и вреднује учињено и онда ако неко има неке примедбе, или предлоге, да са аргументима изађе и каже. Овако по систему „ Ђекна још није умрла, а кад ће незнамо“ не пије воду. А и шта фали изборима, макар ће активисти да узму коју парицу а и то је боље од ових теоретичара завера.

ПС. Аргументе за оно што је написано о прошлости имам колико хоћете и слажем се није све било тако црно, а јел данас црно или бело или можда црвено па се не види.

Пише: Драгомир Билић