Вести

Илустрација преузета са фејсбука

У време кад је ко зна колико пара, које немамо, потрошено да се обележи и разгласи један белосветски јубилеј – Милански едикт из 313 г.– није нађен ни један, ма и најскромнији, начин да се обележи, а зашто не и – прослави!, победа на Брегалници јун/јули 1913, на којој смо грдно изгинули, далеко више него у целом Првом балканском рату против Турака, које је дичне јунаке чак и СПЦ заборавила или опортуно заобишла, те им није посветила и један обичан а камоли величанствен парастос!

Проф. Др. Слободан Турлаков 09.08.2013

***

Срамота! Брука! Просто да човек пресвисне од бола, једа и беса!

У рату у ком смо изненада нападнути од Бугара, у ком су нам дошли у помоћ осам батаљона Црногораца, под командом сердара Јанка Вукотића, извојевана је победа која нам је створила велики углед у свету и јед и гнев Аустроугарске, који ће се годину дана касније преточити у рат против Србије. У тој победи, требало је и сами данашњи Македонци да виде почетак свог ослобађања, па и независности. Отворено речено, да није било Брегалнице, Македонци би, још пре 100 година, постали Бугари, те су је баш они и могли обележити, сем ако не жале, због њених последица. Ко зна.

Овдашњи властодршци, тиме што су Брегалницу прећутали и заобишли, показали су, још једном, своје право антисрпско лице. Шта више, управо у тој, брегалничкој, години, са нескривеним европским поносом, предадоше Космет, заједно са тамошњим Србима, Шиптарима, иако смо Брегалницом и претходном Кумановском победом, ослободили и осветили косовски пораз и пропаст Душановог царства.

Ништа њима није свето у светој српској прошлости. Ова аламуња Вучић, у разговору са америчким војним министром, да би му омилио разговор, обавестио га је да је и „Србија водила многе ратове, од којих је већину изгубила!“

Бре, бре, да му човек скочи у уста!

Које смо ми то ратове водили и изгубили, у нашој дугој и предугој историји: Маричку битку 1371, Косовски бој 1389, (после које је Турцима требало пуних 70 година да освоје Србију!), Сливничку 1885, о којој је бици Дучић писао: „Била је то битка, у којој је пало више капа, него глава“).

Изгубили смо дакле, само три рата, за преко хиљаду година!

А толике смо битке и ратове водили и добили, још током Немањића, да бисмо дошли и до царства, цара Душана!

Девет и по година сами, без ичије материјалне помоћи, одолевали смо регуларној османлијској војној сили, у Првом српском устанку! Створисмо чак и државу, једину слободну, у оквиру силног турског царства. Дође нам из белог света, у својој 67. години и Доситеј Обрадовић, да помогне и удари темељ нашем школству!

И опет смо 1876, 20. јуна, кренули сами против Турака, које тукосмо на Шуматовцу авг.1876, као нико живи, и то са обичном народном војском, у којој су једни пунили пушке, а други пуцали, уз садејство сјајне артиљерије. Колико год пута су Турци јуришали на наше шанчеве, увек су били одбачени са великим губицима. Авакумовић у својим „Мемоарима“ каже, да је по налогу Министра ун. дела, наредио да се ти, многобројни, турски лешеви спале, како би се, због топлог времена, избегле епидемије. Била је то таква турска погибија, да су Турци чак спевали једну ретко тужну песму, звану „Шуматовац“, коју је Авакумовић чуо у извођењу турских Цигана, у ослобођеном Нишу.

У другом турском рату, после Ђуниса, стигосмо до Грачанице, али се рат прекину. После Сан Стефанског мира, дође Берлински конгрес, добисмо независност и четири округа на југу Србије.

Оба балканска рата 1912/13 славно добисмо, да бисмо због тих победа, изазвали аустроугарски гнев и њихов напад, 15. јула 1914. Али и њих сатресмо, у двема величанственим победама, на Церу (30.јули -11.авг) и на Колубари (20. нов.- 3. дец.), и истерасмо их из Србије, да бисмо до септ.1915. били мирни. А онда навалише Немци, а с леђа Бугари, са свих страна, са наоружанијом и мнобројнијом војском, и тако… нађосмо се у Албанији, у страховито погибељном повлачењу. Али, опет васкрснусмо. Остварисмо и трећу победу на Кајмакчалану (2 – 5.септ.1916), а две године касније, уз помоћ француских топова, пробисмо Солунски фронт, 2. септ. 1918. Бугаре, већ 16. септ. натерасмо на капитулацију, да бисмо 19. окт. 1918. дојурили у Београд.

Кад је Хитлер напао 6. априла 1941 Краљевину Југославију, издао је Проглас, (има га у Ужичком музеју) којим опомиње немачке војнике, да улазе у земљу у којој се налазе многи гробови њихових отаца и њихове браће! Они су се, дакле, као и Турци на Шуматовцу 1876, сећали своје погибије 1914 -1918, у рату са Србима! До дана данашњег! И ове њихове данашње слуге, на челу са Вучићем, Николићем и Дачићем, дадоше им као утеху– Космет! Ал тиме и своју част, због ког чина ће их њихови потомци, генерацијама проклињати.

Ето, укратко, то су наши ратови и наши порази, али и наше славне победе, којима смо, у своје време, задивили цео свет, иако већина тог света није ни знала где се малена Србија налази!

Све то има у нашем „Водичу за Србе почетнике (1804-1941)“, чије је седмо издање изашло пре кратког времена. Али и без „Водича“, Вучић би требало, као факултетски образован човек, све то да зна…

Судећи, по видео снимцима, направљеним пре неколико година, изгледа да је знао. Поготову, оно што се током последњег грађанског рата у бившој Југославији, дешавало. Па се видело како је и плакате, са именом Ратка Младића, лепио на место Булевара Ђинђића! (Тома Николић чак није хтео да станује у том булевару, па се преселио!) У говорима које је држао по Босни, у којима је говорио да је лаж, непријатељска пропаганда „фукара са Запада“, да је генерал Младић извршио геноцид у Сребреници! И у говору свака друга реч – Срби и Србија!

Може ли све то неко да замисли? Рецимо, они који данас имају 20 година и који су се учланили у СНС?

А како да то замисле, кад тај њихов председник, Вучић, за сарајевски „Дневни аваз“, пре неки дан рече: „Сребрница је стравичан злочин“, да га је „срамота, што неко, ко је чинио такве злочине, припада његовом народу“!!!

Да би у Марковој цркви, 4. августа, где се обележавало 18 година од „Олује“, снужденим гласом, изговорио да је „Данас тужан дан за целу Србију (не рече, за Србе!!!) и морамо створити моћну и снажну Србију, јер је то једини начин да се помогне нашем народу (опет не српском!), ма где живео и заштите његови интереси“.

Ипак „Српски народ је имао снаге да презре оне који су чинили злочине под његовим именом.“ Да би затим изразио наду, да ће и сви други имати такву снагу да раскрсте са злочинцима из свог народа! (Ту исту глупаву наду изразио је и Тадић, пошто је протурио ону срамну Резолуцију о српским злочинима у Сребреници!“)

Могу ли се ове „мисли“ да повежу једне с другом? И може ли један исти човек све то да изговори? Зоран Пироћанац увео је појам – густину интелигенције, а био би ближи „овима“, да је увео и појам – провидне (транспарентне) интелигенције, који би се појам лако поистоветио са оном интелигенцијом која краси ову тзв. политичку елиту.

Ал ево га лондонски „Индипедент“, који најављује Вучића као – човека будућности, не само Србије, већ и читавог региона! Просто да му заврти мозак и да изгуби тло под ногама, ако га још има..

Шта више. „Вучић је човек коме се Запад прво обраћа кад је Србија у питању, а све чешће и регион. И као врхунац: „Вучић је лице Запада у Србији!“ (И за њега ће ускоро бити боље, да је обрнуто!)

Додуше, „Индипедент“ не заборавља да је Вучић „био на страни Шешеља и Ратка Младића, да би се сад потпуно преокренуо“.

„Не желимо да живимо у замки прошлости!“ Па следствено том ослобођењу, „не би имао проблем да иде у Сребреницу и ода пошту жртвама“.

„Сада све своје снаге упућује ка економском бољитку Србије“. Упитан о евентуалном ангажовању контраверзног, бив. директора ММФ–а, због пртљага око његових сексуалних скандала, један Вучићев помоћник је добацио: „Ово је Србија, овде свако носи неки пртљаг!“ Или, пак, коферче…

Лепо! С ким си онакав си! Па тако и помоћник погађа мисли свога шефа, као некад Вучић Шешељеве, али и Дачић Милошевићеве.

Поводом реченог упућивања свих својих снага ка бољитку Србије, Вучић је додао, да иако воли своју земљу, да не упућује само те своје снаге у смеру Србије, већ и на бољитак федерације БиХ! Па је тако у реченом „Авазу“ изразио спремност да посредује код свог пријатеља, престолонаследника Емирата, у циљу успостављања пословних веза Емирата и БиХ!

Да ли се тад сети да су Арапи, за време грађанског рата, помагали Муслимане у борби против тамошњих Срба, а могао је да помисли и откуд то да Емирати помажу Србију, а не своју браћу у БиХ? Зар треба он, Вучић, да их подсећа на њихово постојање?

Тек, као последица Вучићевог залагања, има тамо да потекну стотине арапских милиона, који су већ преплавили Србију! Одиста, Вучић је познат по привлачењу инвеститора! Још није био засео у Владу, а он је из Јапана обећавао милијарде јапанских инвестиција, као што Дачић сада обећава из Америке! Мада се и он бацио на Емирате, а ко зна можда тиме више на Вучића. У сваком случају, просто се гушимо од силних навала тих инвестиција.

Па усред тог гушења, угушише и – Српски културни центар у Скопљу!

И док се у Марковој цркви држао парастос изгинулима у „Олуји“, сутрадан у Книну, догодило се славље победе у Домовинском рату. Истина, нађоше се неки хулигани, који кад се на говорницу попе хрватски премијер Милановић, ти „голи синови“ скочише са свију страна – баш као у своје време код нас, кад су ови наши, омели Дачића да отвори београдски Маратон – и између осталог крстише га и са – „Мајмуне!“, па се тај Зоран морао с њима да надвикује, тако да се не зна ни шта је, сиромах, рекао у почаст Домовинске победе.

Зна се да и код нас има тих и таквих „солиста“. Али наш Зоо врт далеко је богатији од загребачког, и по броју и по врстама животиња, па овдашњи викачи још никако да пронађу адеквекатну, чије би име прилепили уз неког овдашњег великодостојника.

А ко зна, можда ће и пронаћи, мада овдашњи лидери, после Дачићевог искуства код Маркове цркве, а и Томиног на Опленцу, не практикују више јавне трибине, на отвореном.

У прошлом тексту указасмо на то да је СПС партија титоиста, већ и по жељи и прокламовању самог Дачића; тј, да су „наставак Титове партије“, па се нешто мислимо да би то требало и трајно озваничити.

Наиме, познато је да је скраћеница СКП (б) била амблемска верзија пуног имена Совјетске комунистичке партије, а оно „б“, у загради, значило је – бољшевика, па што и овде не би Социјалистичка партија Србије добила прикаладну и тачну скраћеницу, у виду СПС (т), где би ово „т“, значило – титоиста.

Лепо. Чак, много!

Урадисмо бар нешто корисно, како убудуће више не морамо да лутамо у разне описе и објашњења. Него, кратко, јасно и тачно!

Дакле, СПС (т).

На ранијим тв снимцима, Вучићу су пуна уста српских радикала, па самим тим и Срба, Српства и Србије. Данас, пошто се „на корист свога народа“, како он каже, потпуно променио, српско име остало је само у наслову напредне странке, које се, иначе, ни од њих, а ни по медијима, не помиње. Просто – ембарго! Па би био ред да и они допуне или преиначе своје име, јер чему Српска напредна странка, кад од тог српства није остало ништа, чак ни само име. Али, како се зна да је СНС настао као сабиралачка странка, као какав – сабирни центар свих незадовољника у предходним странкама којима су припадали, те су у гомилама долазили код Николића и Вучића, како би се докопали уносног места, зар не би, онда, било исправније да се та странка зове Сабирна напредњачка странка. Дакле, ни српска, ни напредна, што никако нису. А и скраћеница СНС би им остала.

И тако, да завршимо са Првим потпредседником (за сада), то јест, са његовим упутством или наредбом: „Децу не треба учити прошлости, већ – будућности“. Додуше, није рекао како се учи та будућност, али то и није важно, важно је да је он то први рекао. (Мада је један, малко знатнији, човек рекао: „Ништа тако дуго не траје као – прошлост!“)

И према томе, нема Брегалнице, нема ни њене стогодишњице. А идући за горњим упутством, неће бити ни Цера, ни Колубаре, ни Кајмакчалана, ни њихове стогодишњице!

Наравно и дабоме, ако они остану на власти.

Управо кад заврших горњи текст, незванична портпаролка СНС-а, министарка енергетике, објави да ће до краја месеца бити склопљен нови коалициони споразум, између СНС-а и СПС (т). Тад се сетисмо да су једном давно, на Цвети, 6. априла 1886, радикали и либерали, склопили споразум о заједничкој (коалиционој) радњи, који је у својој првој и основној тачки гласио:

„а) Развитак привредне и производне народне снаге, а то да се постигне проналажењем свих извора којима би се уздигло народно благостање и предузимањем државних мера и средстава која би водила што већој економској самосталности српскога народа;

б) право народа да у договору с краљем и преко слободно изабраних народних представнка, даје земљи установе, потребне за утврђење народног развитка изнутра и споља, на здравим темељима и за ујемчење народне контроле над земаљском управом;

в) да се народна просвета упути потребним реформамна с погледом на најпрече и политичке задатке Србије;

г) да се државне финансије доведу у ред штедњом и правичним и подесним пореским системом.“

Па се нешто мислимо, куд би нам крај био, кад би се ови садашњи партнери, на ту форму и на тај садржај, нашли у заједничком споразуму.

Сумњамо. Њима је најважнији кадровски размештај…

Слободан Турлаков