Прошао је још један Егзит. И нека. Та Петроварадинска старина такво запишавање, повраћање и разваљивање, светске а и домаће разуларене омладине, не памти у свом вишевековном постојању.
То западно културно освајање можда и треба омогућити, али у дозираним количинама и на неким ливадама где се неће део по део руинирати вековна историја народа са ових простора.
пише Драгомир Билић, 18.07.2013
***
Стигоше они полако и до Калемегдана, Смедерева, Шапца итд. И баш су се окомили на наше вековне културне споменике. Еј, блуз фестивал на Старом Граду у Шапцу!? Па ни ти американци и енглези нису правили Вудсток и Вајт у Винздору, него на тамо некој блатњавој ливади. А ми хоћемо да будемо већи Енглези од њих самих.
Није све у профиту, него треба да сачувамо и део те наше трдиције, јер шта ћемо ако и традицију распродамо и дозволимо да нам разно-разни белосведски пробисвети и наркоси укаке и то мало што нам је остало.
Нису ни та деца толико крива што падају, повраћају и серу где год стигну. Запад то одлично контролише и усмерава по систему: ред хамбургера и понфрита (генетски модификованих), ред пива и таблетица и делиријум.
Али не праве проблем њима, и док се та омладина отрезни избори прошли, неки још богатији и ајмо сада сви на посао. А зна се рат је најбољи посао за посрнлу западну економију.
Ви децо дођите и онако само Ујка Сему и требате. Док не сазрете Егзит и томе слични излази. Само што је за нас Србе Егзит улаз у културни пакао.
Мислио сам да ми Гучу никада неће пронаћи, али нађоше је. А она мала, шћућурила се између брда Драче, Крстаца и Гуштеровице а река Бјелица као да пумпа крв Драгачеву и целој Србији. Као да је ту срце Србије. А они нам дођоше и до срца и почеше микрохируршки да раде на њему. Мозга ионако већ одавно немамо. Та наша Хришћанска Православна навика да сваког примамо и пуштамо близу нашег срца, можда нас једном и кошта главе. Жеља да се са сваким на свету такмичимо, нас доводи до ивице културног изумирања.
Замисли црначки трубачки оркестар из Охаја свира са Овчара и Каблара у порти цркве Михаила и Гаврила, а где смо онда ту ми, ако овако наставимо доћи ће и до тога. Немам ништа против Црнаца, Индијанаца, Ескима и других народа који хоће да играју и певају са нама, али у Гучу морају да дођу и да слушају.
Онда тамо негде код њих да свирају што су овде чули, овако бојим се да се не догоди да у Гучи слушамо изворни српски џез за коју годину. Ми можда јесмо за неке светске а и наше политичаре црнци, али нисмо баш толики.
Да ли су све Српске трубе донете из разних Балканских ратова знале да свирају џез, и да ли је Дојчило Ђукић чуо за Луј Амстронга, па није, али је знао за своје родне Миросаљце и да те војничке трубе преусмери са позива на јуриш у позив за љубав: „Са Овчара и Каблара чобаница проговара…“
Љубав нама треба у Гучи. После сваке Гуче у Србији треба да се роди бар пет хиљада српске деце, зачете у Гучи. Нека се и ови други што долазе рађају, али су бар зачети под Српском трубом, а не тамо неким.
Да би се то остварио треба увести нека правила кој ће важити у дане Сабора, а ако се продуже и после, ето спаса за нашу традицију и Гучу.
Предлог основних правила
1. Председник Србије или министар који долази на свечано отварање Сабора, мора да уђе у Гучу на воловској запрези и у Српској традиционалној ношњи са опанцима на ногама (сва његова свита исто). Тиме показује да се не стиди свог народа, да га поштује и даје допринос очувању наше традиције.
2. Свим мештанима и посетиоцима омогућити да у дане Сабора могу да изнајме, купе или позајме ту исту Српску ношњу на улазу у Гучу и не пуштати никог другачије обученог. Тиме би подстакли производњу традиционалних Српских ношњи и ојачали привредни развој исте. Замислите Гучу како је пуна људи а сви у Српској одори, то би било интересантно и за странце, јер би им дало једну сасвим другачију слику нас и наше традиције.
3. На прилазима Гучи (на око три километра) направити огромне паркинге и не дозвољавати да се колима дође ближе. На око један километар направити камп за госте по угледу на кампове Српске војске из времена Балканских ратова. Подићи шаторе тог типа, искористити пољске кревете (дрвене, који су већ отписани у нашој „савременој војсци“). У кампу оформити Српске војничке казане где ће се спремати и служити за госте само Копачки пасуљ, проја и салата од лука.
4. У кафанама око Порте служити само традиционалана Српска јела, као што су свадбарски купус, јагњетина са ражња, испод сача и прасетина. Ако неко Драгачевски кромпир назове понфрит, ту појаву драстично казнити као и разне хамбургере, хот догове, пице итд.
5. Од пића само домаћу ракију од шљиве, малине, крушке, јабуке, кајсије итд.
* Вина домаћа прављена од грожђа.
* Сокови од малине и клакери, може и кабеза.
* Кисела вода искључиво Књаз Милош и Карађорђе.
* Кафа Српска из Бразила или домаћа Дивка.6. У званичном такмичарском делу, само оркестри из Србије и само Српске песме.
Никад не дозволити да се и један страни оркестар такмичи са нашим, јер ако то допустимо, бојим се да ће само онај други део оркестра Горана Бреговића свирати за Гучу.
Е сад ће неки мундијалисти да кажу: „Шта овај лупа?“ и да траже грешке у темпу овог текста, али да знате ово је темпо мога срца које одавно болује због вашег претераног улизивања свима.
Дали смо им од Милошевића до Хаџића и сада хоће Косово, па после ће да дођу до тебе мали, да ти што се кријеш и узеће и оно што је теби вредно.
Шта мислите да кажемо историјско НЕ!
НЕ! НЕ ДАМО ВАМ ГУЧУ!
Драгомир Билић
Na zalost,saglasan sam sa vecim delom autorovog zapazanja,Egzit ulaz u kulturni pakao,skoro bas tako.Neverovatno precutkivanje,za rasturanje svih vrsta droge,alkohola,bluda.Da o neukusu i ne govorim,muzika i nacin interpretiranja,neka bude licna stvar svakoga.
Konkretno,smeta mi sto se to zove i predstavlja visokom kulturom….
…medjutim,imao sam priliku da iz poslovnih razloga boravim u Guci na dan dva tokom sabora,a i prolazio sam kroz Gucu boraveci u Srbiji vise puta.Bio sam prisutan i zgrozen kada sam video pripratu gradskog Hrama pretvoreu u kafanski sank sa hranom i picem,a roditelji su mi pricali da se nekoliko decenija sabor odrzavao u vreme strogog Uspenjskog posta.
…Truba i etno melos,dragacevskog podneblja bio je samo u pocetku,veoma brzo se stvar komercijalizovala i pretvorila u paradu
pijanstva,pecenih volova i prasica,kao sto rekoh nekoliko decenija u postu.Kada se sabor zavrsi,ne postoji veca deponija smeca u Srbiji,tako stoji danima.Naravno,sva se maguparija sjatila,jer je to savrsena promocija,a ima i novca.Od kulture i dobre izvorne muzike,veoma malo.
Saglasan sam sa predlozima autora,o hitnom ozdravljenju ovog jedinstvenog festivala,koji se pretvorio u svoju apsolutnu suprotnost!
ШАТРОВАЧКИ: „ЕГЗИТ“
СРБСКИ:
Европска
Губитничка
Забава
Идиотизованих
Тупаваца
Овај тзв.фестивал је само облик специјалног ратовања
против државе Србије и србског народа, наставак „Мило-
срдног анђела“ психилошко-пропагандним (неубојним) сред-
ствима, једнако разарајућим (као и убојна!) на ум и
срце – душе србске младежи!
Актуелна власт без икаквог зазора ову несрећу подржава
(чак и финансијски, о трошку пореских обвезника!), а СПЦ
„мудрим“ ћутањем једнако саучествује у сатанизацији
србске младежи!
А, ко нам све то приређује?
Одговор: флоскула актуелне ДОСманлијске власти – „Евро-
па /ТРОПА!/ нема алтернативу!“
А, ко је и шта је Европа?
Одговор: „Латини – варалице старе!“
Игноришимо, бојкотујмо их на Православно-Светосавски
начин – благословом:
БОГ БЛАГОСИЉА СВАКОГ СРБИНА,
КОЈ` НЕ ИМА ВЕРЕ У ЛАТИНА,
– СВЕ ДОК ЈЕ СВЕТА И ДОК ЈЕ ВЕКА!“
Ко се оглуши о благослов, следи:
„МНОГО ХТЕО, МНОГО ЗАПОЧЕО,
ЧАС УМРЛИ ЊЕГА ЈЕ ОМЕО!“
Па, где је ту хришћанска Љубав? – запитаће малициозни.
Одговор: Љубав је у БЛАГОСЛОВУ,
а непоткупљива Божија Правда у: „…ЧАС УМРЛИ…“
Драган Славнић