Вести

Пре неки дан на „Олимпу“ видео сам нашег бившег свепаметног председника Бориса Тадића како игра кошарку са једном малом групицом људи, не могу да кажем пријатеља, јер изгледа да у том друштву пријатељства нема. Гледам га онако не талентованог за баскет и присећам се како је већина људи глорификовала сваки његов потез.

Пише: Драгомир Билић

***

Сада му још и ти његови преостали „пријатељи“ лупају „банане“ и сагледам га у свој његовој правој величини да не кажем маленкости. А колико сам само времена потрошио пишући силне текстове о истом. Ни у једном тренутку нисам осетио потребу да ступим у вербални контакт са њим. Чак ми га је и било жао. Када је завршио са баскетом и сео на трибину поред мене само сам се окренуо и отишао. Замисли седне бивши председник поред тебе а ти га жалиш. Како ли је тек њему. Каква власт такво сећање и осећање. Занимљиво ми је једино било, док је играо, да разговарам са момком који га и даље обезбеђује. Човек прави професионалац и ради оно што мора. Одлазећи сећао сам се свих мојих изгубљених сати и анализа бившег нам и ту ми се наметнуло питање из ког то угла ми грађани гледамо и дајемо на важности неважнима. Која је то мука натерала овај народ да неугледне и недоследне бира за своје вође, ако то тако може да се назове.

Још на почетку прошлог века Домановић је написао приповедку Вођа а као да се данас у Србији ништа није променило. Ми у новијој историји стално на власти бирамо „слепце“ и доследно пратимо путеве за које нико не зна где и куда воде. Једни нас воде у Русију други у Европу а ми све више губимо и то где јесмо. Свађамо се. Око чега. Руси, Немци, Енглези. Све сам проблем до проблема. Па страни плаћеници и домаћи издајници. Све омиљени нам аргументи кад немаш аргументе да неком опонираш на аргументован начин. Погледајте Народну Скупштину и ту „лепоту“ аргументованог дијалога. Погледај те Премијера који у два сата „квалитетног програма“ не каже ништа. Која је разлика између њега и Фарме.

Никаква. О аргументима Министара и да не говорим. Шта смо ми, који им дозвољавамо да нам од живота праве експеримент. Како такви људи могу да нас представљају у свету и да имају неки ауторитет код озбиљних политичара који по сваку цену желе да заштите своје грађане и да извуку интерес за исте где то могу. Који је интерес нас грађана да нам бивши министри имају своје фирме које док су на власти добијају послове о државном трошку. Како такав Министар да нас озбиљно представља и штити државни интререс у свету. Меркелова и Путин као не знају са ким имају посла. Па негледају они, као неки, у међуножје него у очи. „А очи су огледало душе“ да ли ови наши немушти швалери имају душу. Ма ни памет а мисле?. Кад их погледам ко да су сви „докторирали“ на „Каленић универзитету“. У чему се огледа дубина те њихове мисли. Шта им саветују ти њихови саветници. По говору њиховог тела видим да ни за ди` су нису. Ни ту малу школу државничког понашања нису научили. Сада већ знам да ми неће бити драго да и њих сутра сретнем на тим малим теренима је сам свестан да ће до тада да потроше и генерацију мојих синова. Како да их победимо?

Оно што ми враћа наду је, и поред свог заглупљивања, козерски дух овог народа. Чини ми се да је Миломир Марић са задњом „ Ћирилицом“ тотално демистификовао и свео на праву меру те наше умишљене величине. Стварно је и било време да неко почне да се за…..а са њима и да им не допусти да буду озбиљни. Када им то допустимо они стварно и умисле да су неко а нас то после дебело кошта. Шта данас добро функционише у Србији. Да ли је то школство, здравство, култура, привреда, војска, полиција. Једино политичари и њихови сателити добро живе. Сви други страхују за своју егзистенцију. Какав је то систем који генерише криминал. Једно је прича а статистика показује нешто друго. Колика је и која одговорност политичара на власти за пораст породичног насиља и убистава у Србији. А породица је основ сваког нормалног друштва. Година ма нам продају рог за свећу и ми то не видимо. Па како ће такве да их буде брига и за Косово. Што се Дачић не врати у свој родни Призрен. А сада очекујемо да нам га они врате. Они који су добровољно побегли са тог Косова и Метохије сете га се само кад треба да извуку неку политичку корист од њега. Сад као помажу из Београда напаћеном народу да их Шиптари не побију.

Тврдим да од те приче нема ништа и да ниједном Србину неће на Косову фалити длака са главе. Не зато што нас Шиптари воле него зато што су Американци и Европа схватили да на Косову не могу да покрену привреду без Срба. Срби са Косова и Метохије су, ма какви били, и даље су интелектуалне перјанице за Шиптаре. Можда се и догоде неки изоловани случајеви насиља али Тачи је добио јасан задатак да све екстреме у својим редовима очисти. Живи били па видели. Ови наши исто, само много суптилније. То траже ове Светске вође. И њима а богами и нама је доста ових наших вођа слепаца. А ценим и то да нас Вучић и Дачић неће увести у друштво успешних јер они су ипак само вође за једнократну употребу и не играју добро ту игру, и ако мисле да су врхунски.

Са оваквим ставовима и манирима бојим се да ће веома брзо изгубити подршку народа који више неће моћи да храни све похапшене. Иза правог вође мора да стоји богата земља а не пустош. Тако да водитељи пазите шта радите. А ти народе мој пази који канал гледаш.

Пише: Драгомир Билић