Вести

Удружење „Српски ходочасници“ већ шест година о Видовдану долази пешице на Косово и Метохију, у част Косовском боју и ратницима погинулим на тај дан за веру и отаџбину.

Текст и фото: Иван Максимовић, 28.06.2013

***

Сваке године, па тако и овог 12 јуна, група од неколико људи кренула је од храма св. Саве у Београду на ходочашће дуго око 450 километара и у трајању од 17 дана. Њихов улазак у Звечан искористио је репортер Радио – текевизије Републике Срске како би сликовито описао дешавања на КиМ оучи Видовдана. За наш портал ходочасници кажу да ни физички није сувише тешко и да се „уз Божију помоћ све издржи“. Прва два дана траје навикавање а онда стопала очврсну и „више нема проблема“.

Већ прву ноћ када су стигли у Раљу, где буде прво стајалиште, појавио се проблем. Ходочасници су морали да преспавају на железничкој станици „јер парох тамошње цркве није хтео да нас прими“ каже за Новинар.Де Драган Берић, један од ходочасника. „Свештеник је, наводно, у пензији па смо морали да нађемо његовог сина код кога је као кључ од парохијског дома а он не зна ни његов број телефона ни било шта о њему… Онда смо схватили о чему се ради и отишли на железничку станицу да спавамо. Његове разлоге не знамо али  је јасно било да је свештеник новотарац и не жели да нас прими“.

Сутрадан су наставили преко Орашца, Белановице, села Ба, Равне Горе, Прањана а Овчар Бања је била једина тачка задржавања. Остали су два дана обилазећи овчарско-кабларске манастире. Пут је настављен до Ариља, Ивањице, Студенице, Баљевца па Рашке. Онда су стигли на административну линију, „прекречену“ у тврду границу када се гледа систем обезбеђења и захтеване процедуре приликом уласка на територију јужне српске покрајине. Ту ситуација постаје помало чудна. Упркос најавама у медијима да на Газиместану неће бити дозвољени национални симболи (само српски), заставе, мајице са натписима (макар и само фудбалских клубова као прошле године) испоставило се да је све то „само ујдурма“ каже Мирослав Војиновић. „Ништа нам ови (шиптари и Еулекс) нису рекли, ни А“! Легитимисани су од Еулекса, уписани им подаци и група је прошла „елегантно“ кажу саговорници. На контролном пункту Ходочаснике је задржала само српска полиција! „То је трајало око сат времена, толико смо се прегањали са Канцеларијом за КиМ јер наводно нисмо послали допис на време а рок је 72 сата да се процесуира сваки захтев“. Мирослав тврди да су интернет поштом послали све потребне податке из Овчар Бање а то је „време које траже, три четири дана. Углавном, проблем је правила наша полиција“ каже Мирослав. За разлог задржавања ходочасника српска полиција је навела да „КПС не да возило за пратњу а раније су то обезбеђивали. Ми то нисмо тражили нити нам треба. Њима, српској полицији, сметају српска обележја на Косову и Метохији и српским политичарима“ љутито каже Мирослав који је са својом групом прошао несвакидашњу и потпуно неочекивану процедуру контроле из које он али и сви остали са њим са апсолутном сигурношћу тврде да је то једини разлог. Онда им је познаник из Канцеларије за КиМ јавио да је све у реду „нема проблема, сви знају да долазите. Шиптари, Еулекс, Кфор, цела Србија зна“.

„Из Београда су нас гледали као смрдљиви сир“ наставља Мирослав. „Тек негде од Чачка народ је почео да нас поздравља“. Што су били ближе Газиместану то их је народ срдачније дочекивао. Општина Лепосавић је организовала пријем и оно што им је било потребно да се окрепе. У наставку пута возилом Општине Звечан допремљена је храна и освежење а возач им је рекао да је то послао Председник Општине лично. Затим је на брду Звечан организован пријем у њихову част и то је био врхунац гостопримства који је на њих оставио јак утисак и где су пронашли оно што их је мотивисало да крену. Јак осећај родољубља, живо српство и срчаност која се опире свакој светској неправди и сили.

Целину идеје прекида им тренутна немогућност да из Косовске Митровице настави пешице до Газиместана. Ипак су отишли превозом организованим за овај дан.На питање шта ће бити са њима уколико буде довршена издаја КиМ од стране српских власти једноставно одговарају „они не могу да забране проток људи“.

Чланови удружења „Српски ходочасници“ су из свих крајева Србије. Душан Илић је из Пећи а живи у Подгорици. Прошле године групи се прикључио у Крушевцу а „ове године сам пошао из Београда са њима и ево ме“. Имајући у виду најаве ригорозне контроле и насртаје на све што, Срби који дођу на Газиместан, носе на себи а шарено је Душан Илић је са још једним својим сабратом заставе и већа знамења која су са собом носили, понео „пругом, кроз тунел па алтернативним путем“ док су остали царину између два дела Србије прошли „нормално“.

Долазак на Косово и Метохију у њему оживљава и одржава везу са делом његовог бића који је остао на Косову и Метохији након прогона 1999-те године. Одлучан је да настави и сваке наредне године учествује у овом ходочашћу. У најдубљим кожним чизмама, у вуненим чарапама и са ручно и пажљиво прављеним барјаком кога готово не испушта из руку, Душан је чак нестрпљиво чекао да група крене даље. Њему, као ни једном другом ходочаснику без обзира на године, није се видео ни најмањи траг умора, колебања или исцрпљености на лицу.

Раније су сви ходочасници полазили у оквиру покрета „1389“ да би 2010-те године, трудећи се да избегну сваку страначку линију, дошли као „Фамилија српских навијача“ а од 2011-те постоје као под садашњим називом.

Текст и фото:
Иван Максимовић