Вести

Данац оптужио Америку и Израел да стоје иза ослобађајућих пресуда Готовини и Маркачу, кривцима за погром у „Олуји“. Судија Хашког трибунала Данац Фредерик Хархоф оценио је да тај међународни суд не дели правду, већ да спроводи политичке одлуке, истичући да су поједине његове колеге биле изложене притиску за ослобађање оптужених за ратне злочине.

17. 06. 2013. 00:00х | Ј. АРСЕНОВИЋ; ВЕСТИ

***

У писму које је послао на адресе 56 адвоката и сарадника Трибунала, Хархоф је оптужио Мерона да је вршио притисак на друге судије и изразио сумњу да је Мерон то чинио под утицајем „војног естаблишмента“ САД и Израела.

Хархоф сматра да су се војни естаблишменти уплашили од пресуда за кривицу по командној одговорности, које су донете у неколико случајева, јер би таква пракса у будућности могла да угрози и команданте изван Балкана.

Адвокат Тома Фила каже да је више разлога што је дошло до промене критеријума у пресудама, а да је све почело скандалозном ослобађајућом пресудом за хрватског генерала Анту Готовину.

Фредерик Хархоф

– Један од разлога ослобађајућим пресудама јесте жеља Американаца, а сада је потпуно огољено да они воде политику Трибунала, да се помогне у решавању српско-хрватских односа. Ниједан Хрват није осуђен за заједнички злочиначки подухват против Срба, односно етничко чишћење Срба у Хрватској, па испада да су Срби сами себе протерали. Такође, ниједан Србин није осуђен за заједнички злочиначки подухват у Хрватској. Заједнички злочиначки подухват се односи само на БиХ, по мом мишљењу, да би се онемогућили Хрвати да добију државу попут РС – каже Фила за „Вести“.

После јавне дебате о раду Трибунала у Генералној скупштини УН априла ове године, а на иницијативу председавајућег Вука Јеремића, и потоњих учесталих критика на рачун различитих аршина суда, све чешће се помиње могућност да би одлуке Трибунала могле бити преиспитане.

– Тврдње Хархофа су изузетно забрињавајуће и уздрмавају веру у међународну правду. То значи и да су досадашњи наводи критичара суда да је то политички суд основани и тачни. Били смо до сада сведоци различите праксе суда која је примењивана од случаја Анте Готовине – сматра српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић.

Он је најавио да ће ускоро бити одржани састанци са Националним саветом за сарадњу са Хашким трибуналом како би били договорени потези Србије уколико се наводи данског судије покажу тачним.

Председник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић за Хархофове наводе да би због притисака могли бити ослобођени бивши председник Републике Српске Радован Караџић и бивши командант Главног штаба Војске Републике Српске генерал Ратко Младић рекао да ће се у тим и сличним процесима доказати да Срби у БиХ нису били агресори, већ да су бранили своја огњишта и породице.

Дукић је истакао да ће тиме бити промењена и слика о карактеру рата у односу на оно што се пласира јавности.

– Међународни суд у Хагу нема ни правде нити правичности. То је један политички суд због чега не треба да чуди што је дошло до свађа и завађања у њему – истакао је Дукић

Мерона смењују?

Портпарол Хашког суда је одбио да коментарише писмо данског судије, али су неке судије и адвокати дали незваничне изјаве према којима у Трибуналу тиња побуна против Мерона чији резултат би могао да буде избор новог председника суда на јесен. Према одлуци Савета безбедности УН, мандат суда је продужен до краја 2014. године, када би требало да буду правоснажно окончани сви започети предмети.

Артман: Кредибилне оптужбе

Флоранс Артман, некадашњи портпарол бившег главног тужиоца Хашког трибунала Карле дел Понте, није искључила могућност ревизије пресуда ако се утврди да независност и непристраност судија није поштована.

– Ово су довољно озбиљне и, нажалост, кредибилне оптужбе да надлежни органи отворе истрагу и да Теодор Мерон буде смењен у случају да се утврди да је кршио Статут – рекла је Флоранс Артман.

Судије подлегле притисцима

Позивајући се на „кулоарске“ изворе из суда, Хархоф је навео да је чуо гласине о утицају Мерона на судију турског порекла Мехмета Ганеја да се придружи правном ставу према којем су ослобођени Младен Маркач и Анте Готовина, као и да је председник суда утицао на колегу Алфонса Орија да ослободе шефове српске обавештајне службе Јовицу Станишића и Френкија Симатовића.

У случају Готовине и Маркача двојица судија од петочланог судског већа су били против ослобађајућих пресуда, а Италијан Фаусто Покар је у свом издвојеном мишљењу утврдио да „фатална грешка Жалбеног већа није само у одлучи да се двојица генерала ослободе, него порицање постојања заједничког злочиначког подухвата“.

извор ВЕСТИ

***
***
***

ХАГ/ДЕН ХААГ | 16.06.2013.

ПИТАЊЕ СУДИЈАМА: „А ШТА СТЕ ВИ УЧИНИЛИ?“

Да ли би било прикладно да се судијама Трибунала – који сведоке често питају „зашто нисте учинили нешто да спречите злочине?“ – сада постави слично питање у вези са наводом из писма судије Хархофа да је „Трибунал променио курс под притиском војних естаблишмента неких утицајних земаља“?

У протекле две деценије небројено се пута у трибуналовим судницама чуло судијско питање „А шта сте ви учинили?“, упућено сведоцима који су били присутни на местима злочина. „Шта сте урадили да спречите злостављања, затварања, убиства, силовања… да заштитите цивиле од прогона…? „Зашто се нисте успротивили, зашто нисте ваше надређене или подређене упозорили да је незаконито то што чине, зашто их нисте пријавили?“

На суђењу за злочине у Босанском Шамцу судија Пер-Јохан Линдхолм, из Финске, је оптуженог Симу Зарића чак питао „зашто, као официр ЈНА, није убио“ суоптуженог Слободана Миљковића званог „Лугар“, када га је видео како брутално злоставља затворенике у дворишту полицијске станице. А када му је запањени Зарић рекао да би у том случају и он био мртав, фински судија је узвратио: „То није прикладан одговор“.

Да ли би, међутим, било прикладно то исто питање поставити судијама, након што је прошле седмице до јавности процурило „приватно писмо“ у којем дански судија Фредерик Хархоф/Хархофф изражава „дубоку забринутост“ – како своју тако и својих колега – због „непријатног осећања да је Трибунал променио курс под притиском војних естаблишмента неких утицајних земаља“? Да ли би, дакле, било прикладно питати судије „А шта сте ви учинили да спречите промену курса… осим што о томе шапућете по трибуналовим ходницима? Зашто се нисте успротивили, упозорили, алармирали јавност…?“

Судија Хархоф је, прошле седмице, управо то учинио. Међутим, из његовог писма – и изјава анонимних званичника Трибунала које преноси „Њујорк тајмс“ – произлази да његову забринутост и осећања деле још неке судије, можда чак и половина судијског колегијума. Велико је, међутим, питање да ли ће се неки од њих придружити Хархофу у јавном изражавању забринутости новим курсом, или ће првог „судијског звиждача“ у историји Трибунала пустити самог низ воду.

Судија Хархоф је, наиме, прекршио судијски кодекс ћутања, по којем није допуштено да се судије међусобно јавно критикују или кажу било шта лоше о поступцима својих колега. Они су, у Трибуналу, једноставно недодирљиви.

Наивно се веровало да ће Трибунал од политичких уплитања заштитити сама чињеница да његове судије долазе из земаља са различитим, понекад супротстављеним, политичким агендама на Балкану и/или глобално. Ако би било која од спољних сила покушала да преко „свог“ судије усмери Трибунал на криви курсу, веровало се да ће судије из конкурентских или супротстављених сила јавно потказати и осујетити такав покушај. Судећи по сумњама судије Хархофа и колега који у трибуналовим ходницима деле његову дубоку забринутост и непријатна осећања, тај „заштитни механизам“ је, изгледа, отказао.

У Трибуналу, међутим, осим судијског има још пуно ходника у којима се такође могу чути изрази не само дубоке забринутости и непријатности, већ и огорчености и згађености оним што судија Хархоф описује као „промену курса под притиском војних естаблишмента неких утицајних земаља“. То се, међу трибуналовим „смртницима“, доживљава и изражава много емотивније и драматичније. И много личније, и то не само међу особљем из бивше Југославије које је Трибунал дуго сматрало „својим судом“. А када су се већ судије (истина, за сада тек један од њих) осмелили да изађу у јавност са својим сумњама и бригама, нема разлога да се прећуткују сумње и бриге трибуналових „смртника“, изражене углавном шапатом у судским ходницима.

Ходницима „остатка Трибунала“, на пример, круже поверљиве депеше америчке амбасаде у Хагу, објављене на Викиликсу/Wикилеакс. Из њих се може видети како председник Мерон уредно извештава своју амбасаду о унутрашњим односима у Трибуналу и тражи подршку Вашингтона за ограничавање независности тужиоца Карле/Царле дел Понте и спречавање њеног поновног избора. У тим се депешама судија Мерон, даље, описује као „трибуналов најеминентнији подржавалац напора америчке владе“, чије су „иницијативе, приоритети и бриге блиски размишљањима владе САД“.

У судским ходницима се, такође, могу чути приче о наводним Мероновим блиским везама са „војно-академским естаблишментом“, састављеним од претежно америчких експерата за војно право и универзитетских професора. Представљајући се за „пријатеље суда“ они су, подсетимо, 2011. и 2012. године упозоравали на „шире правне импликације“ појединих трибуналових пресуда и њихов „опасан потенцијал“, који може да „подрије деликатне односе између војних команданата и њихових правних саветника“.

Другим речима, узвишени стандарди међународног хуманитарног права и командне одговорности су били сасвим прихватљиви док су примењивани на, како их описује Ерик Горди/Ериц Годрy, „мале и маргиналне земље“ бивше Југославије. Ђаво је, међутим, однео шалу када су схваћене „шире импликације“ и „опасан потенцијал“ тих стандарда који би могли да ограниче слободу деловања војних команданата, начелника генералштаба или шефова тајних служби неких, да се послужимо изразом судије Хархофа, „утицајнијих земаља“.

Ако му то и није била намера, демонтирање тог „опасног потенцијала“, према једној школи мишљења из трибуналових ходника, представља „природну и предвидиву последицу“ серије ослобађајућих пресуда које су обележиле Меронов други председнички мандат. По другима, те су пресуде „конкретно усмерене на кастрирање правних преседана“ који ће Трибунал оставити у наслеђе међународном кривичном праву.

Други мандат председника Мерона је, такође, обележен и незапамћеним убрзавањем – у ходницима се каже „збрзавањем“ – производње пресуда, али само у предметима са већ описаним „опасним потенцијалом“. На пример, начин на који је донета пресуда у предмету Готовине и Маркача тешко би се могао описати као „судијско већање“. Петорица судија су се, барем како се прича у ходницима, састали само једном, одмах констатовали да је однос 3:2 у корист ослобађајуће пресуде и разишли се, пошто је већина одбила даљу дебату са мањином. По сличном обрасцу су, тврди се, донете и ослобађајуће пресуде у предметима Перишић и Станишић-Симатовић.

Предмети лишени „опасног потенцијала“ и без „ширих импликација“ (попут Прлића, Шешеља, Поповића, Шаиновића…) настављају се устаљеним, пужевским темпом. На пример, жалбена расправа у предмету Поповић и остали још није ни заказана, мада је првостепена пресуда донета у јуну 2010. – скоро годину дана пре оне у предмету Готовине и Маркача.

То би, ако је прикладно, могло да буде последње питање судијама: „Шта сте учинили да би се сви оптужени пред Трибуналом третирали једнако, независно од ширих импликација које њихови предмети могу имати по ову или ону утицајну земљу?“