Вести

Нисам ни могао да предпоставим да ћу у мојој земљи Србији да доживим оно што се сада дешава. А то је општа таблоидизација мишљења и размишљања код већине народа. То таблоидно размишљање и суштинско не знање нас превише и предуго држи на маргини светских дешавања. Премало људи у Србији познаје праву суштину проблема. Не постоји критична маса интелектуалаца, која има енергију, да ту површност преобликује и прошири видике обичном народу.

Пише: Драгомир Билић 07.06.2013

***

Свакодневним одрицањем од наших традиционалних вредности ми постајемо копија народа који је вековима живео на овим просторима. И шта то ми онда нудимо осталом свету. Новака Ђоковића. У реду. Колико то траје и колико ће. Нормално је да се радујемо успеху сваког Србина у свету, али колико ћемо још бити тако успешни. Ако наставимо са овим ниподаштавањем себе још веома мало. Сви се баве неким интригама. Те овај је овакав, онакав, овај је лопов, овај издајник, све је пропало… Стоп. Све то нам сугеришу наши медији у сваком тренутку. Како отворимо очи и укључимо радио или телевизор, прочитамо новине све неке катастрофичне вести и прилози. Не измишљају они то, има ту истине пуно али има и потпиривања такве истине. И где ми то онда живимо. Чији је интерес да нас држи у овом кавезу мржње и сраха. У какву смо то патологију гурнути. Како изаћи из овог лудила? Са оваквим вишедеценијским политичким приступом никако.

Нико у Београду није изашао да демонстрира због тога што у установама културе влада опште расуло. Музеји затворени у позориштима већина представа не задовољава културне стандарде, нема пара за Српски филм, књижевно издаваштво у дубиози итд. Али зато ћемо да се побијемо око тога ко је „бољи“ ДС или СНС, Звезда или Партизан, патриота или издајник, педер или швалер, Фарма или Велики Брат….
Љубивоје Ршумовић је једном написао „Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем. Домовина се брани животом и лепим васпитањем“. Каквом лептом ми бранимо нашу Домовину. Шта ми показујемо тим странцима.

Лепоту. Како када смо стално љути.Лепим женама. Да ли поштујемо те жене. Сигурне куће ничу ко печурке. Породична убиства пуне стране.Лепотом наше културне баштине. Ништа не функцинише. Исламизација и Германизација Српске културе. Ма ни ћирилицу нам деца не пишу него неки СМС правопис.

Чашћу. Којом чашћу кад смо дозволили да нам цела земља огрезне у криминал и да нас опљачкају.
Знањем. У каквом нам је стању целокупни образовни систем. По каквим програмима уче наша деца. За кога их школујемо. Да буду најамници.

Жртвом. Колико је људи спремно сада да се жртвује за Србију. Премало. Данашња Србија може само да поједе своју децу и да то буде нај већа жртва нас а победа наших непријатеља.

Лепим васпитањем. Колико пута кажете својим комшијама добар дан. Када сте задњи пут видели да млађи уступи место старијем у аутобусу. Простаклук и бахатост на сваком тротоару и не само ту.
Није важно како ми себе видимо него како нас други виде. Знам ја да смо ми у суштини добри али смо мало то и заборавили да будемо. Превише се некако детињасто понашамо када треба да доносимо важне одлуке. Па нисам само ја гласао на свим предходним изборима него и ти читаоче. И шта смо изабрали. Јел, нам се све ово догодило зато што смо правили паметне изборе. Колико смо онда схватали ситуацију, колико је сада схватамо? Они су овакви (Вучић, Дачић, Динкић, Ђилас, Чеда, Коштуница….) зато што ми ништа не знамо. Држе нас тако већ две и по деценије, а ми као нешто знамо. Кроз шта меримо тај наш успех. Кроз то што ће комшији да цркне крава. Онда он тражи млеко на зајам од тебе а и твоја крава у вечним ловиштима одавно. Е онда ћемо ми да се лепо ујединимо у тој духовној беди. Кажем духовној беди јер је завист и подлост духовна беда а не сиромаштво и немање неких добара. Ту духовну беду сам много пута осетио и на својој кожи од људи којима је само стало до доминације њиховог мишљења без икакве паметне аргументације. Све горди и љутити аргументи. Да ли сте некад видели Патријарха Павла да је био горд и љут. Никад. Али се он борио дубином својих мисли и делима која су осликавала сву суштину наше православне вере. На жалост то поједини „љути Срби“ никако да схвате и да том вулгарном борбом за Српство не брукају себе и свој народ. Не поредим себе са покојним Патријархом али схватам да у Србији сада треба да преовлада доброта и да људи треба да се воле зато што јесу а не зато што имају.

Покушавам да схватим и гнев ових што стално некога нападају и лепе му неке епитете али сам дошао до закључка да они немају проблем самном него са собом. Ја својим писањем, под пуним именом и презименом, покушавам да помогнем заинтересованим да дођу до квалитетнијег начина размишљања, макар и кроз интригу, не претендујући да су моји ставови увек исправни. Али су моји. Иза мојих писања стојим ја. Не стоји ни Вучић ни Шешељ ни Коштуница ни Чеда чак не стоје ни неке тајне службе. Моје писање је моја одговорност. Ја је бар прихватам. Ипак време покаже ко је кад био у праву.

„Ослободиоци“ Србије који би да ограниче слободу размишљања ту исту Србију стављају у тамницу светске изолације. Није проблем у размишљању и ставовима већ у квалитету тих ставова и размишљања. Зато и покушавам оваквим простим и једноставним текстовима да пробудим тај процес, јер слажете се да је почетак нај тежи. Никад се нисам у својим текстовима обраћао онима „који знају“ него онима који хоће да приме информацију, размисле, употребе или баце. Пљувати по свему и свачему не желим да постане мој и манир мог окружења. Не кажем да то нисам радио у прошлости и да то нећу радити и у будућности, када видим да нас неки политичар безочно лаже и прави будалама, али такав манир као константа понашања никад. Наши манири и јесу део наше одговорности. А да! У прошлом тексту сам написао да је потреба (значи потреба а не треба) да се уједињујемо са тим светом вођен простом логиком да играмо утакмице у нај јачим лигама и да наш тим Србија стекне неопходни победнички менталитет и искуство у одмеравању са нај јачим на њиховом терену. Овако кад играш утакмице у трећој лиги свака намештаљка је могућа. Видим и то да и тај свет процењује да ми квалитет за ту лигу још немамо, ма колико се ми трудили. Видим и да ови наши „јединствени“ тренери полако мењају своје стратегије по систему „тренер је нај важнији ко шиша тим (грађане)“. Оговорност за последице сносићемо ми сами.

Хоћу да кад гледам Лигу Шампиона не навијам за Невена Суботића против Бајерна, него за Србски тим, али цео. Хоћу и да се Српској химни аплаудира свугде у Свету. Кренули смо од мртве тачке и стигли да Тузле. Ако наставимо да се крећемо стићи ћемо и до Косова и Метохије. Али зато прво треба да се волимо и рађамо. Како ако нам све фали, а све имамо. Имамо лепе жене храбре мушкарце а немамо децу. Нешто ми ту не штима. Можда ми и нисмо толико храбри да се суочимо са правим изазовима и да нађемо смисао у таквој врсти одговорности. Честитам сваком Србину који има више од двоје деце јер су они за мене праве патријоте и хероји. Ови неодговорни што мрзе, а не знају зашто, нека покушају да ту своју мржњу према другима преточе у љубав и пажњу према својој деци. Тако ће помоћи и себи и Србији. Ако немају децу, поручујем им да се размножавају. Немојте свој посао, ако га имате, доносити кући. Него ту тежину живота и рада у Србији скините кроз топлину и љубав вашег дома. То је ваша одговорност.

Захваљујем се уредницима ових портала, које лично не познајем, што кроз своју одговорност дозвољавају овом неодговорном аутору да искаже своје ставове ма колико се они не свиђали делу њихових читалаца. Хвала и читаоцима на њиховим коментарима ма какви били. Одговорност за написано ипак носимо сами.