Вести

Познато је да једна фотографија, тј. визуелни снимак стварности, може да ослика ту исту стварност много боље, убедљивије и пре свега тачније него хиљаде речи па чак и страница једног писанија. Аутентичне фотографије (дакле не фотошопске намештаљке, тј. фалсификати оригинала), са методолошке тачке гледишта помоћних историјских илити повесних студија, спадају у тзв. „источнике првога реда“, тј. у изворе прошлости на основу којих се та иста прошлост, илити пак скорашња садашњост, да реконстуисати више или мање аутентично, тј. онако како је било илити јесте.

***

Примера има заиста много, али бисмо се овом приликом задржали на анализи једне једине аутентичне фотографије из „садашње прошлости“ Србије и српскога народа у циљу дочаравања аутентичне истине о томе ко је ко у Србији, илити боље речено (тј. написано) ђе то Србија (тј. њени територијално-државни остаци) иду (Quo vadis Serbia?).

Догађај који се недавно збио и са кога је дотична фотографија коју ћемо у овоме тексту да анализирамо, а која је са наше тачке гледишта тзв. corpus delicti, чињеничног стања ко је ко у Остацима Србије, тј. куда даље иду ти исти Остаци, је (по нашем мишљењу) срамна крађа земних остатака четири припадника србијанско-шумадијске народне династије Карађорђевића и уједно њиховог (такође по нашем мишљењу) нелегалног и нелегитимног пресахрањивања у крипти цркве Светога Ђорђа на Опленцу у Тополи 26. маја 2013. г. – засигурно једине ново-повесне и моралне престонице Шумадије и читаве Србије (модерна повест Србије започиње са годином 1804.-том). Овде бисмо направили и једну дигресију да по истом овом питању једини конкурент Тополи може да буде само град Крагујевац, али да на основу „повесног и моралног права“ ту исту конкурентност губи у корист Тополе обзиром да закашњава са својим правима за читаве две деценије илити десетљећа у односу на Карађорђеву Тополу и Тополски град са Малим и Великим Опленцем поврх њега.

У сваком случају, дотична corpus delicti фотографија са горе споменутог национално-државног скупа, протокола и церемонијалних формалности је следећа:

У наредним редовима бисмо изнели наша скромна и аматерска запажања по питању анализе садржаја горње аутентичне фотографије као и читавог догађаја чији је фотографија пратећи део.

1. Преносом земних остатака Краља Петра Другог Карађорђевића,  његове супруге Краљице Александре, његове мајке Марије и брата Краљевића Андреје у крипту цркве Светога Ђорђа на Опленцу 26. маја 2013. г. извршен је срамни чин отворене и бескрупулозне крађе њихових земних остатака од стране власти у Остацима Србије без ичије дозволе и ваљаних (легитимних) тестамената. Овим чином владајућа гарнитура у Србији је (смишљено) извргла руглу српску династију Карађорђевића, као и читаву Србију вероватно као одмазду за њихову слободарску и демократску борбу против антисрпске и пре свега великохрватске национал-шовинистичке Комунистичке партије Југославије под руководством аустроугарског каплара из Хрватског Загорја – Јозефа Броза Тита у току Другог светског рата. На жалост, овим чином је (титоистичка) владајућа гарнитура у Београду јавно још једанпут ставила до знања српском народу и грађанима Остатака Србије ко је још увек газда у кући.
2. На дотичној фотографији у првом церемонијалном реду и у његовој аритметичкој средини седи нико други него Предсједник Републике Српске, аутономне федералне јединице Босне и Херцеговине, Милорад Додик. Неко би поставио питање зашто уопште на оваквој церемонији у суседној Србији присуствује Предсједник суседне Републике Српске нашта је одговор веома једноставан – као званични представник српскога народа Босне и Херцеговине илити политички коректније речено Републике Српске. Дакле, у том контексту Додиково присуство на церемонији је крајње оправдано и очекивано, ако ништа друго оно из једноставног разлога да су и Срби из Босне и Херцеговине били део Краљевине Југославије чији се последњи Краљ прекопава, тј. враћа у Отаџбину где би требало и да му буде место. Међутим, круцијално питање у вези са горњом фотографијом јесте зашто се тај исти представник Срба из Босне и Херцеговине (у сваком случају преко реке Дрине) устоличио на аритметичком центру првог и најсвечанијег протоколарног реда дотичне церемоније? Питање није уопште безначајно и случајно као што би се на први поглед можда и могло да закључи из једноставног разлога што протоколарни државни ред у свим цивилизованим државама управо и значи јавно показивање и признање ко је ко у држави (или наддржавним системима) илити друштву које та држава и репрезентује. У „нормалним“ државама, тј. њиховим политичким системима, протоколарна битност хијерархијски се шири од центра према периферији, а не обрнуто. Можда је то, а у суштини и јесте, остатак феудално-сталешког устројства средњевековне Европе по систему вазалних односа између владара (врховног сениора), феудалних магната (владаревих јуниора, али и сениора својих вазала) и њихових јуниора. Дакле, строги државни хијерархијско-протоколарни ред се у Европи још увек строго поштује што је по нашем мишљењу урађено и на дотичној опленачкој протоколарној церемонији. Замислите нпр. протоколарну церемонију држава Британског комонвелта на којој у средини првог свечаног реда (ложе) седи Председник Маршалских (или тамо неких других пацифичких) Острва, а Краљица Велике Британије на задњој столици тог истог првог реда! Или, нпр. на самиту Комонвелта Независних Држава да видите Председника Русије тамо негде позади, тј. на крају протоколарног реда. Када се Председници држава-чланица Европске Уније усликавају за светске медије тачно се зна где је место канцелару или канцеларки Немачке, итд. Иначе, у свим нормалним протоколарним ситуацијама гости-званице се никада не налазе у првим већ у последњим редовима, а у многим случајевима на галеријама сала Парламената приликом полагања заклетве Председника државе, итд.
3. Десна протоколарна страна од централне фигуре церемонијалног представљања је одувек била и јесте резервисана за првог по важности владаревог вазала, тзв. „десне руке“ на коју се владар може увек ослонити, а нарочито у најтежим тренуцима. На горњој фотографији, у овом контексту, до „главног газде“ државне параде и система вазалности седи Премијер Остатака Републике Србије – Ивица Дачић. Дотични је, иначе познат, по својим високим функцијама у прекомпонованој КПЈ/СКЈ под називом СПС у којој је 1990-тих био задужен за партијски подмладак (partai jugend илити комсомол). Међутим у контексту читавог догађаја на који се фотографија односи, круцијално чињенично стање у вези са актуелним Премијером Остатака Републике Србије је то да је он одавно познат као следбеник титоизма и титоистичке идеологије који се јавно изјашњавао против рехабилитације ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића и његовог равногорског краљевског покрета из доба Другог светског рата када су титоисти успели да силом преузму власт у читавој Југославији збацивши легитимну династију Карађорђевића са трона, тј. конкретно Краља Петра Другог на чију сахрану-сељакање је дотични Премијер и дошао (тј. организовао како би покушао да се опере преко Карађорђевића) и коју је уприличио својим премијерским говором који овом приликом небисмо желели да коментаришемо. За истог Премијера су „четници“ Драже Михаиловића били сарадници окупатора, а пошто су они били једини експоненти Краља Петра Другог Карађорђевића у Југославији испада да је Премијер дошао на сахрану земних остатака сарадника окупатора своје сопствене земље коју протоколарно представља на дотичној церемонији.
4. На фотографији се Председник државе Остатака Србије налази други до централне протоколарне фигуре, а са десне стране Премијерове. Дакле, на основу визуелног појављивања у протоколарној јавности од центра на десно испада да је Председник Србије (иначе гробар по струци и животопису) јуниор Премијеру Србије, а овај јуниор Председнику Републике Српске. Илити другачијим речима, у срцу Србије и њеног повесно-географског центра Шумадије Председник суседне Републике Српске је испред и Премијера и нарочито Председника државе домаћина у којој се протоколарна церемонија и одржава пред очима јавности и домаће и стране. Ако неко мисли да је овакав редослед вазалства случајан на његову велику жалост јако се вара. Све је испланирано и изрежирано тако да се свима пошаље јасна порука ко је ко у Србији, тј. да будемо конкретни: чија је Србија. Такође, није случајно ни ко није седео у првом протоколарном реду, илити ко уопште није ни дошао јер није ни био позван да дође. Сматрамо да би био основни ред да су били позвани званични представници највишег државног врха Грчке и Румуније обзиром да су обе Краљице биле њиховог порекла па чак и држављанства. Уколико је био позван Председник Републике Српске био би основни ред да је позван и неко од Срба са Косова и Метохије, али у томе и јесте читава ствар обзиром да је Премијер Србије недавно изјавио да је Србији Република Српска важнија од Косова и Метохије. Иначе, у првом протоколарном реду су седели искључиво прекаљени борци за „Европску Србију“ у којој Косову и Метохији места нема, а самим тим ни косметским Србима у Србији, тј. њеним остацима.
5. Краљевски пар Карађорђевића (тзв. „Престолонаследник“, и то вечити, са својом лепшом половином) су добили седећа места лево од централне протоколарне фигуре. Дакле, „Престолонаследник“ земље домаћина церемоније је хијерархијски нижи не само од Председника Републике Српске већ и од Премијера Остатака Србије који, као што смо већ напоменули, јавно агитује против улоге Карађорђевића у Другом светском рату, а у корист аустроугарског каплара Јозефа Броза Тита (по том питању се дана 28. маја 2013. г. коначно изјаснио и фамозни СУБНОР као вечити неформални Политбиро ЦК државног врха илити дна). Овакво ниподаштавање Круне би ретко која краљевска династија и у свету и у Европи себи приуштила, али је то управо и одраз улоге и стварних политичких (не)амбиција „Престолонаследника“ који се у земљу очито вратио пре две деценије да би само уживао у денационализованој имовини својих предака играјући улогу пропагатора „еуроатлантистичких“ интеграција Србије за владајућу камарилу Остатака Србије, иначе класичних западних потрчака и марионета. Да напоменемо и то, да се церемонија одвијала на приватно-династичком поседу Карађорђевића у цркви-маузолеју коју су Петар Први и његов син Александар саградили од својих приватних, тј. породичних, новаца па би логично у том контексту било да се управо „Престолонаследник“ нађе у улози домаћина, тј. централне протоколарне фигуре, а не онај ко је то стварно и био. Али у том грму и лежи зец!

Након изношења горњих опаски у вези са анализом дотичне фотографије, изнели бисмо и неколико општих закључака у вези са одговором на питање које иста фотографија поставља – ко је ко у Србији илити Quo vadis Serbia?

1. Овим протоколарно-церемонијалним чином је (титоистичка) владајућа клика (треће генерације) у Београду јавно још једанпут ставила до знања Србији и њеним грађанима ко је још увек газда у (туђој) кући цинично се потсмехујући српској и србијанској слободољубивости и традиционалној борби српског народа, и пре свега Шумадинаца, против страног завојевача и туђег јарма. Паралеле ради, нешто се слично догодило одмах након првог избора Барака Обаме за Председника САД: на неколико јеврејских сајтова су се појавиле фотографије Обаме на Зиду плача у Јерусалиму (наравно настале пре његовог избора за Председника) са јеврејском капицом на темену. Порука је била јасна: „Да, ми Јевреји владамо светом, а вама ако се несвиђа склањајте се са пута или ћете нестати!“. Фотографије, које су на дотичним сајтовима држане из разумљивих разлога само неколико дана након председничких избора, прилажемо на лицу места:

1. Данашња Србија, тј. сада већ њени државни остаци, су под прекодринском титоистичком окупацијом и влашћу још од октобра 1944. г. када су комунистичке фаланге оружаним путем и немилосрдним терором окупирале Србију тероришући и пљачкајући њено становништво. Србија је након Другог светског рата сведена на њен централни део од кога су титоисти отцепили Војводину и Косово са Метохијом. Од своје отаџбине Хрватске титоистичка партизанштина је у исто то време направила по први пут у балканској повесници „уједињену“ и огромну Хрватску. Хрватска је као највернији Хитлеров сателит једина држава из Другог светског рата чланица Хитлерове коалиције која је из истог изашла не само као победница већ и као држава са знатно увећаном територијом. Титоисти су се у току свих Југославија грчевито борили искључиво и само против династије Карађорђевића и слободарског српског народа (првенствено из Србије и пре свега Шумадије) који их је подржавао, а још у току антисрпске и великохрватске комунистичке револуције донели закон о забрани повратка свих Карађорђевића у Југославију уз конфисковање њихове имовине на ноћном револуционарном тајном засиједању у Јајцу 28./29. новембра 1943. г. на територији нацистичке Геноцидне Државе Хрвата крвника-поглавника Анте Павелића који им је ту „слободну“ територију и уступио на коришћење као својим највернијим савезницима у борби против свега што је српско са обе стране реке Дрине. На овом месту прилажемо још једну аутентичну фотографију на којој се јасно види у којим деловима бивше Југославије титоисти јесу, односно нису, имали народну подршку (Бихаћ, 27. децембар 1942. г., Први конгрес УСАОЈ-а):

1. Срамота је и бескрупулозни титоистички безобразлук да се након извршеног државног удара револуционарним средствима 1944./1945. г., а нарочито сахране Јозефа Броза Тита у Кући цвећа (срама) на Дедињу 1980. г. иједан једини члан династије Карађорђевића покопава на територији земље Србије, а поготово не на само 85 км. удаљености од Броза. Крајњи је безобразлук и то да данас Карађорђевиће, и то против своје воље, прекопавају и враћају у титоистичку Србију управо они који су их из те Србије и Југославије и избацили 1943. г. и имовину им опљачкали – бивши чланови Брозове СКЈ, Слобине СПС и Шешељеви „црвени еуро-четници“.

На крају овог текста бисмо изнели и неколико, надамо се, конструктивних предлога пре свега морално-повесне провенијенције:

1. Да се земни остаци аустроугарског каплара Јозефа Броза Тита транспортују из Србије у његову аутентичну отаџбину Хрватску, или да се, уколико Хрватска не жели да их прими, баце на дно Јадранског мора по примеру судбине Осаме Бин Ладена.

2. Да се у Србији законом забрани свака титоистичка или протитоистичка агитација, величање, слављење или повампиравање титоизма, (великохрватске) партизанштине, КПЈ/СКЈ и томе слично као и да се титоистичкој партизанштини стави и званична етикета „црвених усташа крвника-поглавника Анте Павелића“ што су Брозови партизани у суштини и били свесни тога или не.

3. Да се земни остаци Краља Брисача српске државности и независности – Александра Карађорђевића (1888. г. Цетиње−1934. г. Марсеј) транспортују у његову аутентичну отаџбину Црну Гору коју је у оквиру свог мегаломанско-скоројевићског пројекта југословенског крпежа територијално проширио на околне области 1929. г. под именом Зетске бановине и тако коначно остварио Његошев империјални сан о Великој Црној Гори са Дубровником, Пељешцом, Источном Херцеговином, Брдима, Јужном Рашком и Метохијом, а Србију у то исто време раскомадао на Дунавску, Дринску, Моравску и Вардарску бановину.

4. Да се земни остаци Краља Петра Првог Ослободиоца и Вожда Ђорђа Петровића Карађорђа пребаце и чувају на тлу Мајчице Русије и тамо остану све док се Србија коначно не раститоише и не курталише титоистичке камариле која тренутно спроводи последњи чин свођења државне територије Србије (коју још увек по Брозовим инструкцијама из октобра 1944. г. држе за њима „непријатељску“ земљу) у границе отоманског Смедеревског санџака по инструкцијама Брисела, Берлина и Вашингтона.

_____________________

Владислав Б. Сотировић