Вести

Карађорђевићи и београдски режим

Два дана, један до другог, који су обележили многе неистине, али оба страдање српског народа у целини, док су их тек појединци обележили. Дакле, најпре 25. мај, илити деценијама слављени Дан младости, који је обележавао дан рођења „највећег сина наших народа“, Јосипа Броза Тита.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 29.05.2013

***

Али никако не и Срба, јер је он био и остао запамћен као највећи убица нашег народа, и током рата, и после њега и током мира. Ипак, ма колико то били тек поједини „поштоваоци њега и његовог дела“, међу окупљеним на његовом гробу, са цвећем у руци, налазио се и председник Скупштине града Београда, Александар Антић! Зна ли се да је он и члан Извршног одбора СПС –а, овим је чином још једном потврдио речи свога шефа, током предизборне кампање у Ужицу, априла 2012, да је СПС „наставак Титове партије“, па дакле и свег оног што је тај зликовац радио са српским народом, почев од тзв. Ужичке Републике, лета 1941.

Другог дана била је тужна свечаност, испраћај четворо покојна члана династије Карађорђевић у њихову вечну кућу, у задужбину краља Петра I на Опленцу, од стране живих представника династије, највиших представника власти и СПЦ, као и неких амбасадора страних земаља. Били су ту и чланови тзв. Крунског савета, који су сви заједно, према истраживању пок. академика Дејана Медаковића, сакупили преко 400 година партијског стажа, а биће да и они, који су представљали државу, имају поприлично тог и таквог титовског стажа.

Сакупио се и народ, није јављено колико, у сваком случају не много, али понајвише оних који су дошли да би викали председнику државе и владе, „Уа!“ „Издајници!“, тако да их је, председник државе, морао опоменути „Па, пред црквом смо!“

Не знамо зашто је било нужно после опела држати говоре са степеница цркве „Св. Ђорђа“, тек огласили су поред сина краља Петра II, принц Александар, српски патријарх Иринеј, председник Николић и премијер Дачић, и том приликом изрекли читав низ неистина, које нису приличили оном што се овим чином хтело.

Тако је српски патријарх рекао да је династији Карађорђевић одузето све оно што су „вековима стицали“, мада је то „стицање“ било само од 1903, када су се попели на крвави и, за њих, спасоносни престо, дужни преко сваке мере, као пука сиротиња.

На крају је још рекао:

„Oво je велики догађај за краљески дом Карађорђевића и за српски народ“, и да ће се од сада, „око гробова чланова породице Карађорђевић, окупљати српска деца и сви родољуби и учити лекције како треба волети српски народ, своју културу и историју“.

Ко би рекао да је српски патријарх толико необавештен или, пак, онај који му је писао говор. Али, свакако недостојно и неистинито, јер покојни Карађорђевићи који су коначно сахрањени у својој задужбини, сем краљице Марије, нису ни имали прилике, да покажу „деци и родољубима, како треба волети српски народ“. Краљица је, заједно са пок. принцом Томиславом, од своје бедне апанаже, слала пакете заробљеницима, међу којима су били само Срби, јер су припадници других народи из Југославије, били пуштени! Није познато да су Карађорђевићи, укључујући и краља Александра од кад је постао краљ Југославије, имали посебан однос према Србима. Напротив! Према томе, нема места никаквим лекцијама, ни Српчићима, ни родољубима, али има ономе који је написао патријарху говор!

У свом говору, председник Николић је оценио да је повратком посмртних остатака краљевске породице у отаџбину, исправљена велика неправда и учињен корак ка националном јединству. Уз то, пожелео је да упокојени Карађорђевићи имају „вечни спокој и да буду симбол новога живота и нове наде за све, у бољој и јединственој Србији“.

Страшно!

О каквом је то симболу „новога живота“ реч и које су то „нове наде у бољој и јединственој Србији?“ (Да не помињемо Динкића који својим Уједињеним регионима, растаче Србију, пошто ју је претходно свео на просјачки штап!) И који је то – нов живот, у часу кад се од Србије откида 15% њене вековне територије, и то откидање се, и од самог председника Николића, проглашава као најбоље што се могло учинити и успети!

Доживели смо да нас руски патријарх Кирило, уместо нашег српског патријарха, опомиње да „не смемо да устукнемо!“ Да морамо „издржати све притиске и тешке тренутке, јер се Космет, та света земља, и народ који тамо живи, не смеју изгубити!“ Хвала му!

Но, иако је ових дана био у Русији, председник Николић прелази преко свега, и писац његовог говора, даље каже:

„Код нас су поделе и заваде честа појава, чак и међу браћом и сестрама, понекад ни око чега. Један од сукоба настао је током Другог светског рата и имао трагичан епилог, чије последице осећамо и данас. Мржња између два српска покрета, четничког и партизанског, кoји су прогласили исте и врло сличне циљеве, довела је то братоубилачке острашћености и огромних људских жртава.

Иако су, та два покрета, на почетку рата, имали заједнички циљ који их је ујединио – у борби против фашизма и окупације, временом су, међу њима, постојала све веће разлике и сукоб је ескалирао, доневши трагичне последице по српски народ, тако да је више Срба страдало од српске, него од окупаторске руке.

Заваде и прогони настављени су и по завршетку рата, и многи грађани су у миру доживели трагичну судбину: неки су стрељани без суђења, за неке је суђење служило само да би се изрекла унапред припремљена пресуда.

Зато ми данас, на гробу вожда Карађорђа, у овој дивној цркви, задужбини –маузолеју исправљамо велику неправду. Отклањајући последице страшног греха, који је починио неко пре нас, чинимо још један корак ка јединству, како бисмо кренули путем великих народа, за којима не смемо да заостајемо, ни у чему. Народ који је уједињен не може се назвати малим, а са последњим Карађорђевићем, донетим из туђе земље, у ковчегу, у Србију се враћа помирење. (!)

Моја дужност, као председника свих грађана, јесте да учиним све и допринесем коначном помирењу и јединству нашег народа. Дао сам сопствени пример. Да ли сте и ви спремни да учините све, да престану сукоби и поделе у Србији?“

Тој причи о поделама и нужном јединству, приклонио се и премијер Дачић.

„Идеологија је много, а Србија је једна! Моје присуству овој сахрани јесте допринос националном помирењу између оних, који су у прошлости били на једној или другој страни“.

Није знано, ко је писао говоре патријарху и председнику државе, мада се може претпоставити, тек изречено је сијасет неистина, које писцима не служе на част, па ни онима који су их читали. При томе, они су непрестано мешали оно што се не може мешати, тј. српски народ и Југославија, којој иначе припадају упокојени али и живи Карађорђевићи, те њихов повратак у Србију никако не значи исправљање неправде коју им је учинио – српски народ, већ они који су владали Југославијом након 29. нов.1945, дакле Тито, којим им је даном проглашења ДФЈ, забрањен повратак у земљу, и конфикована сва имовина. Сем тога, њихова је отаџбина – Југославија, коју је створио краљ Александар, па тако и сви његови наследници и дан данас носе у свом наслову Of Jugoslavia. Краљ Петар II за све време рата био је краљ Југславије, чија је Југословенска војска у отаџбини, била под командом његовог генерала Михајловића, који је уједно био и министар војске и морнарице краљевине Југославије!

Стога је глупаво и неодрживо тврдити да је њихов повратак у Србију корак ка помирењу Срба, подељени у два покрета – четнички и партизански. То је грдна неистиина! Најпре име – четнички, Југословенској војсци у отаџбини, наметнули су комунисти и Тито. У Дражином штабу било је и официра Хрвата и Словенаца, од којих је један међу њима био чак Дражин први ађутант (Звонимир Вучковић), који су тиме показали да припадају званичној југословенској војсци и да је као такву признају и у њеном се саставу боре за очување државе.

Још већа је неодрживост да су поменута два „српска покрета“, на почетку рата, „имали заједнички циљ, који их је ујединио – у борби против фашизма и окупације“… и да су временом појавиле разлике, „које су постајале све веће и сукоб је ескалирао, до братоубилачког рата, добивши трагичне последице по српски народ, тако да је више Срба страдало од српске него од окупаторске руке.“ То не само да је фалсификат, већ једна срамотна неистина, коју је и сам председник, док је читао, морао да увиди.

Најпре, Југословенска војска у отаџбини, отпочела је већ 14. априла 1941, свој отпор у планинама Источне Босне, да би на Равну Гору изашли 13. одн. 15. маја 1941, док су комунисти свој отпор отпочели тек после 22. јуна 1941, после Немачког напада на Совјете, као свој дуг и обавезу према првој земљи социјализма. Другим речима, њихова је акција била условљена само Хитлеровим нападом, и никакве везе није имала са борбом против окупатора и фашизма, с обзиром да је СССР имао пакт о ненападању са Немачком, што су и они поштовали. Дакле, никакав „заједнички циљ“ нису имали речена два „покрета“ и они нису никако били у оквиру српског народа, јер док је српски покрет кроз Југословенску војску у отаџбини, био изразито националан, дотле је партизански био изразито идејни и револуционаран. Према томе, разлике су постојале од самог почетка, и ни у чему нису били слични, нити су се ујединили у заједничкој борби, што се видело и по масакру српског народа у тзв. Ужичкој републици, лета 1941.

Недефинисане „заваде и прогони настављени су и по завршетку рата, и многи грађани су у миру доживели трагичну судбину: неки су стрељани без суђења, за неке је суђење служило само да би се изрекла унапред припремљена пресуда!! Аман, па зар је писац тог председниковог говора, свесно прећутао истину о убијању Срба и током рата и после рата, чији се гробови ни данас не знају, а ето, не зна се ни ко их је побио и по чијем наређењу. Зар је могуће да председник чита говор по ком испада да су сами Срби из партизанских редова убијали Србе после рата и у току рата, јер су били „четници“, а били су само Срби, жене деца и старци, чији се број ни данас не зна и крије.

И после свих ових обмана и неистина, председник државе а и премијер, говоре како су овим сахранама Карађаорђевића, учинили корак ка помирењу! Зар нису помисли да су тим својим неистинама тек сада могли успоставити – поделу и заваду!

Велика је ово и неопростива срамота, још један ударац ножа у леђа Српству и Србима.

Уосталом, навикли смо да се свакојаке неистине изручују на наше национално биће, па чак и то да се не зовемо Србима, већ грађанима или чак људи из Србије. Вођен тим и таквим „узусима“, и принц Александар, ког извесни виде као краља, па га је тако и сам патријарх, свакако грешком, ословио са том титулом, није смео да каже приликом обраћања присутнима, „Срби и Српкиње“, већ „Грађани, браћо и сестре“, што нас није изненадило, кад се само сетимо да је Тадићу телеграмом честитао хапшење генерала Младића и његово изручење Хагу! Сигурни смо да принц Томислав, да је био жив, то не би учинио, јер је он био прави и херојски Србин, који је више пута био у првим редовима одбрамбеног фронта генерала Младића и његових српских бораца, храбрећи их да истрају у одбрани српске земље у Босни…

И тако, обавило се оно што обележава у свој својој срамотној наготи, данашњу власт, која хрлећи ка Европи свесно заборавља српски народ, да би се истакла, да би једном, неки од њих, заслужили неко хијерархијско место у ЕУ, као Свилановић, Тадић, Делевић, Бисерко…

Па нек им је на част!

Слободан Турлаков