Вести

Новости истражују: Како спречити урушавање културних и моралних стандарда (1). Светлана Велмар Јанковић: Као да смо сви изгубили и срам и стид. Миливојевић: Постали смо неосетљиви на скандале.

***

ДОК се око нас одвијају историјски важни догађаји за будућност народа, а земља се бори са тешком економском кризом, нација је окупирана тиме ко ће изићи с „Фарме“, да ли је нека естрадна звезда пред љубавним раскидом или новом пластичном операцијом, шта је на „Фејсбуку“ или „Твитеру“ о себи „огласила“ нека безначајна (или још горе значајна) јавна личност, о исто толико безначајном личном доживљају и мишљењу. Вести о насиљу готово уобичајено пропраћене су пођеднако бруталним насловима о њој, а псовка је ушла и у цртани филм…

Које су последице све већег медијског „простачења“ народа и да ли смо сведоци губљења границе изеђу нормалног и ненормалног у свим областима живота, између друштвено прихватљивог и неприхватљивог, каква је слика нашег менталног и моралног стања и коначно – шта предузети да се урушавање не настави? Ово су питања која се дневно постављају, али је јасно да одговора нема без оног првог и основног: ко би требало да буду корективи у заустављању нашег свеукупног хаоса и пропадања?

– Кад нема норми, нема више ни нормалности – каже психотерапеут Зоран Миливојевић. – Живимо у друштву које не зна шта је нормално. Постало је толико неосетљиво на скандале и афере, да је сада апатија главни проблем.

Очигледност урушавања свих стандарда, Миливојевић препознаје кроз посматрање медијског простора у Србији.

– Најочигледнији пример је телевизијски програм. Отварање тржишта за комерцијалне телевизије довело је до великог броја играча који су у жестокој међусобној утакмици за гледаност, профит и преживљавање на медијској сцени. А када је преживљавање у питању, тада је рат. Многи верују да је у рату све дозвољено. И једини је критеријум дати народу оно што ће он заиста да гледа.

СВЕ ЗАВИСИ ОД НАС – ОПШТЕМ моралном паду допринела је и владавина лажи, која је коначно завладала „нашим просторима“ – каже Светлана Велмар Јанковић. – Преузела је власт у општењу између државних званичника и народа, и то у сувише дугом трајању, а званичници су се мењали остајући, изгледа нам, у једнакој мери привржени лажи. Тако се показало да успешно негована и храњења лаж не само да затире и сатире сваку истину, него и наду и веру у сопствене вредности. У било какав напредак. Сада је пред нама тешка обавеза: да свако, и за себе и у себи, покуша да види и увиди облике лажи што су се увукли у сваког и да се окрене према вредностима што се сажимају у превазилажењу најдубљих себичности и најгрубљих самодовољности. У поштовању другог, и његових успеха и његових несрећа, као и поштеног људског труда на свим њивама нашег постојања! Све зависи само од нас, од сваког појединца!

Миливојевић истиче да је последица тога да су се телевизије свеле на индустрију забаве. Не само да се у својој понуди прилагођавају гледаоцима који желе да забораве стварност у којој живе, већ се такмиче ко ће снажнијим и вулгарнијим порукама привући пажњу гледалаца. Тако је настао медијски простор у којем царује примитивизам, уз ретке изузетке:

– Ми спадамо у народ који у просеку гледа ТВ пет сати дневно. То значи да многи формирају представу о свету на основу информација, али и узора и идола које усвајају преко малих екрана. У том смислу, нарочито је угрожена млада генерација, која изграђује своје вредности и погледе на свет управо гледајући телевизију. Једно истраживање недавно је показало да девојчице сањају да постану ТВ водитељке. Схватиле су да су водитељке праве звезде, а не гости које доводе у студио. Мисле да и саме треба да се понашају као да су на естради, стварају такву реалност унутар своје генерације, па онда слике с телевизије заиста постају слика стварности. То опет гледамо на телевизији – овај пут као документарни програм.

Тако долази до распада система вредности, упозорава Миливојевић. Јер, друштвене норме су норме све док већина захтева да се оне поштују. Кад почне да се у њих сумња, да се оне проблематизују и одбацују од значајних делова друштва, норме се губе.

Да има разлога да забрињава морално и ментално стање нашег друштвеног окружења, потврђује и академик Светлана Велмар Јанковић:

– Изузетно велики број гледалаца препушта се такозваној забави телевизијских емисија, чији би се садржаји тешко могли оценити као и најмањи допринос емотивном или мисаоном обогаћивању. Много је вулгарности, много различитих облика непоштовања људске личности и њене целовитости. Као да смо, како се то говорило у неким давним временима, сви изгубили „срам и стид“! Уверена сам да испитивање таквог стања, којега смо сви свесни, захтева ангажовање наше науке. У првом реду психолога и социолога као и психосоциолога и етнолога, јер је очигледно и озбиљно и хитно. Допустићу себи само једно запажање. Имам утисак да су невоље које смо као нација преживљавали и преживљавамо – а реч је о искуствима силних губитака, како емотивних и моралних, тако и материјалних, сталног понижења и непрекидних ломова у свим областима живљења – довели до тешке психичке исцрпљености.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:435772-Bez-normi-nema-normalnosti