Вести

Главни мост преко Ибра у Косовској Митровици истовремено и спаја и раздваја две обале. Неподношљиве разлике и шиптарске претензије на српску територију су главни разлог оваквој ситуацији. Упркос свему постоји и нешто што је заједничко за обе стране. Једна од тих ретких ствари јесте последњи школски час за ученике завршних година средњих школа.

***

На дан Светих Кирила и Методија, одмах након звука звона које је обележило крај последњег часа, матуранти су кренули у свечану шетњу кроз град.

Енергија коју пружа могућност да се супротној страни покажу одлучност, борбеност и истрајност и та порука пошаље баш са овог места чине овај мост неизбежном тачком на траси матурског марша. Управо је то и било оно изврнуто огледало из Алисине земље чуда које је помогло да се докучи чињеница како овде постоји нешто што се никако не може спојити.

Не знамо из које су школе матуранти који су са јужне, шиптарске стране, дошли до моста и парадно прошетали стазом најближој српској страни града. Мирно, хладно, осим неколико фотографисања није било никаквих других задржавања. Брзо се све вратило у уобичајени свакодневни начин живота овог града. Брзо, али није дуго трајало. Након неколико минута на ово место су стигли српски матуранти, ученици средње Економске школе. Потпуно затворивши главну улицу, додуше на кратко, не „штедећи“ националне симболе, лепо и радосно расположење, уз трубаче и песму стигли су ови млади људи до испод барикада. Довољно близу али не желећи да никога провоцирају, тек да се огласе. Ово је уједно значило и блокаду саобраћаја али овако свечани тренутак заслужује да се тако нешто не замери. Након тога свршени средњошколци су кренули назад до своје школе пролазећи главном улицом. Ово је наишло на одобавање од стране пролазника а неки су се чак и придружили слављеничкој колони.

http://www.youtube.com/watch?v=sXHpp9bFQQs&feature=youtu.be

О тренутним осећањима, плановима за будућност и очекивањима, за портал Новинар.де, матурант Владимир Ђокић из Косовске Митровице каже да је ово свакако завршетак школе и растанак са друговима „али опет, радујемо се а у исто време је и тужно што се растајемо. Овде нам се путеви разилазе, имам пар другара са којима ћу се и даље дружити али не можемо сви остати као и до сада“. О плановима за будућност Владимир каже да ће он уписати Правни факултет али „како и шта ће бити овде, то нико не зна“.

Његов школски друг Стефан Јовановић такође каже да влада углавном весеље али и туга због растанка са друговима који су заједно са њим одрастали. Он ће такође уписати један од факултета у овом граду а за своју будућност на Косову и Метохији једноставно каже „надам се добром, видећемо“…

Филип Ристовић, такође матурант ове генерације, још увек није одлучио који ће факултет да упише али свакако ће то бити у његовом родном граду Косовској Митровици. „Планирам да останем овде“ каже Филип и додаје да ће „бити тешко за српски народ на Косову али ћемо се свим снагама трудити да опстанемо, како будемо знали и умели. Све зависи од нас, како се будемо трудили, тако ће нам и бити“.

 Жалосно је да је овим младим људима, којима је воља у пуној снази а у тренутку када би требало да се припреме да воде своје животе, породице или заузму неко од водећих места у друштву, заједничко једино то што им је будућност потпуно неизвесна. Не на онај начин како је то свима, јер не можемо знати шта нас чека, већ једино због политике коју српска влада води правдајући се да ради најбоље „за српски народ и децу“ док све ове људе гура баш у руке оних који ће им најрадије одузети све па и сами живот. Најрадије али не и најлакше. Борбеност и прихватање непосредне ратне опасности за своју свакодневницу, ови младићи и девојке завршавају школу какве нема у образовном систему ни једне државе. Ону школу која је наш народ научила опстанку у најтежим вековима иза нас.

Недуго затим завршен је „дневни чин“ свечаног и радосног обележавања велике матуре. Без обзира на све очигледне и скривене и разлике и сличности, начин на који наш српски народ нешто прославља, чини нас јединственим на свету. Све то блиско је и саставни део бића и ових младих Срба из Косовске Митровице.

Немогућност других да осете радост и суштину српског националног духа и са њим живе у миру а не у завади, ипак је основни разлог због кога мост преко Ибра одваја две стране града на својим обалама.

Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
Србија