Вести

Чудо једно, шта ови људи који владају нама, не дозвољавају себи да кажу! Па, ето, чак и то, како Србија нема непријатеље! Увек их је имала! Чак је и у народну песму ту истину уденула. Одиста, кад смо крајем децембра 1877, били на Горици, пред Нишем, потпуковник Светозар Хаџић је једну такву запевао:

„Развија се ружа у градини,
Развија се барјак у Србина,
У Србина који никог нема!“

Проф. др. Слободан Турлаков 20.05.2013

***

Међутим, како „ови“ себе сматрају Србијом, и како све раде како им се каже, могло би се прихватити и једна таква њихова тврдња!

Зато ваљда и кажу: „Децу не треба учити прошлости, него ономе шта треба чинити у будућности!“

Јер, зна се већ, у прошлости, има свега и свачега, па тако би могли доћи и до онога што нам је Св.Сава у аманет оставио, још 1225.године: „Не признајемо ничији суд, поврх нас!“

А шта они о томе знају? Од како су се одрекли Шешеља, заборавили су и оно што су знали, а ново тек уче, па се, ваљда, зато и допуњују или, пак, један другог понављају. Ипак, постојао је и Андрић, који поручује: „Доћи ће време кад ће паметни да заћуте, будале да проговоре, фукара да се богати“…

Молим, то је Андрић рекао, а њега, ваљда, још признају. Мада… је л’ те…Сила Бога не моли, а сила је у њиховим рукама. Зар није и Дучић, ту скоро, обрисан! Одиста, у ТВ дуелу Вучић –Чанак, водитељка је направила случајан лапсус, и Вучића назвала – Дучићем! Леле! Какво дрско подметање! Шта она то говори! Јер, „тај српски лиричар означен је као десничар и декадент, елитиста и реакционар! А он, Ву–чић (!) није ни декадент, ни елитиста!“ (додуше, тада још није носио наочаре!)

И оде Дучић, тамо где је већ био за време Тита! Онда као издајник, а сада као реакционар и декадент!

Благо нама, кад смо добили напредњаке!

Ко ли их само научи да се тако зову? Па су чак у својој интернет презентацији, убацили слику Стојана Новаковића, као претечу и перјаницу! Истина, смо на почетку свог дисиденства, и после никад више, као да није постојао, како би се показали да су изворни, да немају никакве везе са прошлошћу!

Међутим, наук каже: „Историја је учитељица живота“, што се никако не може порећи, ни избећи, ма колико то „ови“ чинили.

Ракић, онај Ракић који је испевао „На Газиместану“ и „Симониду“, у својим конзулским писмима из Приштине, још крајем 19. века, пише, како се са Албанцима не може ништа уговорити и договорити. Њима су пљачкање, убијање, отмица девојака, свакојаки зулуми над Србима, прешли у – навику, коју свакодневно спроводе.

Благодарећи тој – навици, које се до дана данашњег нису одрекли, они су оно што су данас, само сада ко зна колико ојачани и обеснији, јер имају за собом Американце, Немце, Енглезе… и све оне што их председник Николић рачуна у наше пријатеље… а по чијем су налогу Дачић и Вучић потписали Бриселски налог…

У име тог налога Вучић је ишао на Космет, да нађе заједнички језик са тамошњим српским живљем и вратио се празних руку, ма колико их је убеђивао да су благодарећи управо Бриселским споразумом, стекли ту предност да ће сад сав свет знати да постоји Заједница српских општина!

Није помогло! Јер сав тај „свет“, који иначе и не зна где је Космет и где Србија, нема појма, нит га интересује, како и колико трпи српски народ од Шиптарлука, како је живот Срба на Космету, у ствари – историја злочина над њима, и нико се из тог „света“ није заинтересовао за њихову судбину! Кад су негде половином 19. века, Турци направили у неколико бугарских села покољ, сав тај свет се згрозио, а тај исти свет био је присутан и очевидац погрома Шиптара над Србима 17. марта 2004, и нису се мрднули да те људске и материјалне злочине, спрече и онемогуће! А могли су још како!

Где је Вучић и остала гарнитура данашње власти, била тог дана!? И с којим правом се данас појављује међу оне који су тог дана били на нишану и мети Шиптара! С правом онога с којим Америка и ЕУ рачунају! Зато Вестервеле, немачки министар иностраних дела, управо њему чини посету, да га опомене на све оно што је прихватио и у име чега су га подржали и довели на власт!

Нема друге!

Бадава је понављати – добили смо највише што се могло! Добили су онолико колико су их ценили! То би једном већ морали да схвате и признају! Уосталом, Американцима и Европи је лакше да Срби буду н незадовољни, него Шиптари! То на сваком кораку, још од почетка тих тзв. преговора, Америка и Европа показују и доказују! И шта онда хоће? Ништарији се нуди и даје – ништа!

Наравно, нису за њих много бољи ни Шиптари, али они имају са њима неке рачуне, не само са Бондстилом! Уз то, Шиптари су јединствени, увек су то били. А ми – никад!

Од како је почео страначки живот, почетком 80 – тих година 19. века, народ се раслојава, цепа, гурају једне против других, у интересу странака. У тој разједињености и нетрпељивости, десило се једно чудо – Први светски рат, који крај невиђеног страдања и разарања, открива снагу српског народа, и као феникс птица засјава над целим светом! Али за кратко, јер га је неразумни и властољубиви краљ, жртвовао, и од победника га учинио побеђеним и потлаченим, што се провлачи до дана данашњег!

Наравно, то не оправдава ни 5. октобар, ни време после њега. Али треба ипак рећи, да толики покушаји и толика чињења да се српска земља и српски народ, избришу са географске карте, доживљавају свој последњи чин.

Међу Французима постоји веровање – кад треба, увек се појаве велики људи. Колико се већ деценија осећа потреба за тим великим људима, код Срба!. Руски а и наш акадимик, Јелена Гускова, једном је рекла, надајмо се да ће се за сто година родити опет један Карађорђе!

Није рекла, међутим, колико ће се Вука Бранковића, за тих сто година – родити! Додуше, њему је то издајство наметнуто, а овима није наметнуто, оно се из дана у дан види, догађа и доказује! И са њихове стране свесно открива, како би се тамо где треба, у Вашингтону, Бриселу, Берлину, забележило!

И није реч само Космету!

А ни, само о апострофираној тројици, који се, и то је видно, такмиче ко ће више овај народ и ову земљу, оробити! И тако стећи веће уважење у Америци и у Европи. Парама се оно неће и не може мерити, већ задовољењем једне провинцијалне потребе за истицањем. Кад нису могли у својим „струкама“ да се истакну, онда бар додворавањем и служењем светским моћницима . Зна се већ, таква амбиција и такав разлог, немају цену! А ни ограничење!

Ипак, не би никад, ни у ком случају, требало заобилазити Динкића и његов упоран и стрпљив „рад“. Оставивши реченој тројици инострани терен, он већ годинама ради на унутрапшњем плану, по двоструком колосеку. По једном непрегледно задужује земљу; по другом, незадржово распродаје све што је вредно, што ту двоструку радиност, чини саставним делом оног „рада“ на иностраном плану, који спроводи, уз његово подупирање, самозвана велика тројка!

Речени провинцијализам огледа се и у прослави годишњице Миланског едикта, која је однела лепе милионе, које иначе немамо. У већ неколико наврата председник Николић, као председник координационог тела за одржавање те прославе, обележевао се пригодним „изјавама“, па тако и у суботу 18.маја ов.г у њеном нишком амбијенту, рекавши, икзмеђу осталог „Славни Константин прогласивши Хришћанство дозвољеном религијом, несвесно је мислио и на ово време у којем ми градимо савремену српску државу равноправних грађана“ (!!!).

Срећом, два дана пре тога, отворио се Новосадски сајам, па је и ту прилику председник Николић искористио да проспе неколико неочекиваних и мудрих речи, које скривају велике мисли:

„Храна ће ускоро бити важнија од нафте, а наша Србија има огроман пољопривредни потенцијал, за чији ће развој баш Новосадски сајам одиграти значајну улогу. Ми смо у кратком временском периоду успели да редефинишемо стратешке циљеве Србије и да поставимо основу за њихово остваривање. Ти пројекти су замајац наше привреде и гарант нашег будућег развоја.

Новосадски сајам спаја покидане везе и саставља народе. Најбољи доказ за то је, да је Република Хрватска ове године земља-партнер овог сајма. Привреде наше две земље су у доброј мери комплементарне, потребни смо једни другима и можемо једни од других пуно да научимо.

Иза нас су сукоби, трагедије и огромна искушења…

Прошли смо кроз то и оставили мржњу иза себе, другима. Сада треба да сарађујемо и да заједничким наступом повећамо конкурентност на захтевним светским тржиштима…

Српски сељак је у најтежим временима доказао своју виталност. Треба му помоћи да поново стане на ноге и села ће нам процветати. И отвориће се поново затворене сеоске школе”…

Наш некадашњи професор, пок. инж. Драгутин Петровић, имао је обичај, после таквог неког ученичког „речитатива“, да каже:

„Рече, и жив оста!“
Ал, ипак да завршимо са Скерлићем:
„Важно је издржати и живети као народ…“

Слободан Турлаков