logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    364 пута прочитано    Датум: 6.05.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Прошао је, а у многим случајевима и свечано оплакан и овогодишњи 4. свибањ (1980. г.) „Дан преминућа највећег сина свих наших народа и народности“. То је дан када се јавно да видети ко је још увек на бранику револуције, а ко је страни плаћеничко-петоколонашки контрареволуционар. Тим поводом су се и многи наши домаћи Титофанови потрудили да још једном једногласно потврде „не скретање с правога пута“ ка идеалном друштву (комунизам) у новој Титославији која се у континенталним димензијама одазива на име „Европска Унија“.

Владислав Б. Сотировић, 05. maj 2013

***

И није ни чудо што су и пре шездесетак година као и данас највећи заговорници и прве и друге Титославије управо „пасиваши“ – наша домаћа балканска раја која је сишла са високопланинских пасивних предела у плодне жупе где је од политичких комесара чула да у комунизму све пада са неба само треба да се узме пушка у руке и освоји власт уз истеривање „жупљана“ из својих домова (колективизација), увођења командне економије задругарског карактера (совховизација) и уништавања економске базе контрареволуционарних петоколонаша (национализација). Тако смо тренутно у ситуацији да нас у ново идеално вишенационално комунистичко друштво угуравају и штапом и канапом трећегенерацијски потомци „Шесте личке“ стим што су сада у игри „неисцрпни структурални фондови Европске Уније“ уместо мегаломанских новчаних поклона и кредита од СССР-а (до 1948. г.), Запада и ММФ-а које је добијао и подизао друг Тито, а нација требала да отплаћује након његове смрти. На крају ће то све ипак „народ позлатити“, а принцип је исти све су остало нијансе.[1]

Српски народ је у својој модерној повести (од 1804. г. до данас) живео укупно у осам (8) мултиетничких политичких творевина од којих му се свака разлупала о главу тонући заједно са њиховим олупинама на дно мора. Да се укратко потсетимо о којим Титаник/Титоник лађама се радило:

  1. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. г. до 1929. г.,
  2. Краљевина Југославија од 1929. г. до 1941. г.,
  3. Демократска Федеративна Југославија 1945. г.,
  4. Федеративна Народна Република Југославија 1945. г. до 1963. г.,
  5. Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1963. г. до  1991. г.,[2]
  6. Крња Социјалистичка Федеративна Република Југославија од 1991. г. до 1992. г.,
  7. Савезна Република Југославија од 1992. г. до 2003. г. и
  8. Државна Заједница Србије и Црне Горе од 2003. г. до 2006. г.

Дакле осам Титаника/Титоника и осам потапања након очајног мултиетничког и вишенационалног заједничког кормиларења („крмчијања“) и коначног насукавања на санте леда и разне Сциле и Харибде. У вези са горе споменутим, три су упечатљива повесна куриозитета:

  1. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева није никада одржан општенародни српски референдум о уласку у заједничко мулти- етничко/национално/конфесионално/језичко/културолошко… политичко заједништво са осталом јужнословенском (и нејужнословенском) „братијом“. Дакле, у свим овим случајевима се радило о политичкој вољи „одозго“, али су дебљи крај при потонућима Титаник-Титоника извлачили управо они „одоздо“, тј. широке народне масе које се нису ни питале да ли желе да живе у оваквим крпа-заједницама скупљеним и с конца и с конопца.
  2. Исто тако, ни у једном од наведених горњих случајева није никада расписан општесрпски плебисцит са циљем провере народне и националне воље за даљи останак у оваквим „multi“ творевинама за разлику од неких других нам „братских“ компатриота. Иначе, да се потсетимо, основна демократска процедура и ред подразумевају да се периодично на сваких 4, 5, 7… година проверава воља бирача по питању састава Парламента и избора Председника. Не постоји ни један једини рационални разлог зашто се не би по тако међународно демократски утврђеном тајмингу проверавала и воља бирача (тј. нације) по питању даљег останка и опстанка у „multi“ наднационалним политичким творевинама, тј. државама.
  3. Ни у једном једином од горе споменутих осам случајева владар Србије (тј. над Србијом) није рођен на њеној територији почевши од Краља Александра који је рођен на Цетињу, преко Тита рођеног у Кумровцу и Слободана Милошевића рођеног врло вероватно у Љевој Ријеци у Црној Гори па до Сарајлије Бориса Тадића. По овом питању Устав Сједињених Америчких Држава је крајње децидан: кандидат за Председника САД-а мора да буде и рођен на њеној територији! И то с разлогом: ко год је положио испит из предмета „Педагогија“ (нпр. они који се спремају да сутра буду предавачи неког наставног предмета у основним и/или средњим школама) научили су од писаца одговарајућих уџбеника да се код човека најупечатљивије животне слике из детињства формирају до око 10-те године живота – тј. до око 10-те године живота можемо говорити о човековим психолошким КОРЕНИМА! Корени се не заборављају (као ни матерњи језик) а једина искрена љубав од колевке па до гроба јесте управо она према КОРЕНИМА! Као пример можемо навести случај Мехмеда Паше Соколовића који никада није заборавио своје српске корене иако је потурчен („данак у крви“) у својој 9-ој години живота. Другим речима, зашто би нпр. тамо неком Сарајлији (нпр. од оца ОЗНА-ша Црногорца и матере Хрватице од усташке обитељи Францетића) имало стало за Дечане, Грачаницу, Газиместан… кад их се из детињства уопште и не сећа (било директно или преко обитељско-школског едукативног система). То су за њега и њему сличнима тзв. „шпанска села“ која могу да буду и са ове и са оне стране државне границе под условом да он седи у Старом двору у Улици Краља Милана у Београду. С друге стране, применом овог тзв. ius soli (права под сунцем) како за додељивање држављанства тако и за вршење државничке службе засноване на том истом држављанству примењује се морално оправдан принцип директне физичке припадности одређеној просторној заједници која се стога сматра својом самим актом рођења у њој уз очекивање да ће се управо према оваквој заједници испољити највећи степен солидарности и лојалности од стране припадника рођеној у њој.[3]

Уколико горње редове преточимо у дневнополитичку стварност Остатака пречанске херцегбосанске и црногорске Србије није тешко закључити зашто нас разноразни „Тадићијевци“, “Драшковићевци”, “Вучићевци”, “Ђинђићевци”…  упорно покушавају превести жедне преко косметске бистре српске и србијанске воде испирајући нам мозак да су нам Отаџбина Париз, Берлин, Хелсинки, Порто… а не Пећ, Приштина, Гњилане… (сутра можда Единбург уместо Ниша, Братислава уместо Новог Сада, Минхен уместо Фрушке Горе, а Ротердам уместо Пријепоља). Коме још од Срба треба ДЕВЕТА Југославија са главним градом у Бриселу-Берлину!? Ваљда још само онима који иду на комеморативне скупове својим земљацима у Поточаре (на левој обали Дрине) али Горажде (на десној обали Дрине) заобилазе као киша око Крагујевца. Свака тица своме јату лети!

У којој држави живи један просечан Србин, која би требало да му буде тзв. Отаџбина, односно национална држава, уверили смо се сви приликом већ споменутог обележавања 4. свибња. За разлику од свих бивших источноевропских нација и земаља које су или већ изашле из транзиционог периода или су у најгорем случају почеле да се мрдају у том смеру, Србија још увек живи у времену битака на Неретви и Сутјесци, а њоме влада један од највећих монструма у европској повести и то веровали или не – право из гроба. У многим, ако не и свим, другим сличним случајевима би се лешина овог психопатолошког (србомрзачко-србождерског) Монструма одавно нашла у градској канализацији или на првој оближњој ђубришној депонији. Једино је још у Србији могуће да такве монструозне типове још увек, и то након пуне три деценије од цркавања, сви Београдски режими држе у маузолеју као звезду водиљу с чијег пута се не сме скренути – „Друже Монструме ми ти се кунемо да са твог крваво-србождерског пута ни случајно не скренемо!“[4]

Тако смо нпр. у прве две седмице маја месеца 2010. г. могли да гледамо први „Grand Prix Serbia“ у срчаном утркивању режимских Петооктобарских медија ко ће објавити обимнији и дубљи дупелизачки чланак са што већим постером овог Монструма и ратном фотографијом на насловној страни недељника под заједничком утркивачко-чмаристичком паролом „И после Монструма – Монструм“! Тешко је на крају ове утрке поделити Штафете Младости за прво, друго и треће чмаристичко место обзиром да су сви носиоци штафета били више него бриљантни у свом полтронском чмароувлачењу. Ипак, по нашем скромном мишљењу, у најужи избор бисмо могли да издвојимо да стоје на победничком постољу следећа три утркача и носача штафете по шумама и горама наше земље поносне:

1. Београдски Еуро-недељник „Vreme“ (увек и само латиницом) великог борца за денацификацију Срба (и пре и након Светог Саве) Милоша Васића, који је објавио подужи ударни чмаролизачки чланак са све огромног постера Друга Монструма,

2. Државну Петооктобарску телевизијску кућу Радио Телевизију Србије (наследницу Радио Телевизије Београд из Монструмових дана „братства и јединства“) која је као у златно монструистичко доба седамдесетих прошлога столећа пуштала нацији у свом ударном термину филм Вељка Булајића „Битку на Неретви“ како би се и генерацијама које нису имале среће да се лично упознају са Другом Монструмом на његовим братство-јединственичким пропутовањима од Вардара па до Триглава (уз константно прескакање Јасеновца, Пребиловца, Градишке Старе, Глине…) лик и (не)дело истога могли бар постхумно дочарати и уткати у хардвер меморију пост-Четвртомајских Еуро-Сораба.

3. О трећем утркачу посебан брифинг обзиром да се ради о дупелизачком тексту објављеном у „најстаријем дневном листу на Балкану – ‘Политици’“ (први број изашао 25. јануара 1904. г.), тј. много пре оснивања и РТБ/РТС-а, а и сперматозоидног зачинућа Милоша Васића. Овај лист је наиме објављивањем овог апологетског текста још једном потврдио да је био и остао класичан полтронско-режимски гласноговорник свих тоталитаристичких режима и режимлија који су се смењивали у Београду, а долазили из разноразних југословенских вукојебина.

Овде се конкретно ради о колумни камарада Слободана Кљакића „Дан победе над фашизмом, 9. мај“ од 9. маја 2010. г. Циљ колумне је да се Титоистички партизани још једном фалсификовано представе као део светске тзв. „антифашистичке коалиције“ са јединим циљем борбе од 1941. г. до 1945. г.  да се „фашисти“ избаце из земље, а Југославија тако ослободи од окупатора. Дакле, стандардни „братство-јединственачки“ клише a la „Неретва“ и „Сутјеска“ Вељка Булајића. Чак и сам наслов ове бедне колумне понавља стари и застарели стереотип, по којем се Други светски рат у Југославији водио против фашизма, заједно са чувеном „антифашистичком коалицијом“.[5] Данашња повесна наука зна добро да је Монструму и његовом режиму круцијално било важно да се представи као „идеолошки  партнер“, западним демократијама, али зашто се то још увек у земљи Србији провлачи кроз све осврте на рат који бар у Југославији није био базиран на идеолошким основама већ на психопатолошкој србофобији није јасно, осим ако се не закључи (с правом) да се и сви потоњи београдски режими након Монструмовог одапињања још увек чврсто држе пароле „И после Тита – Тито“ као пијан плота. Разлог за овај феномен је, међутим, сасвим провидан и јасно видљив у свакодневном животу грађана Србије и уједно лако објашњив: читавих тридесет и више година након 4. свибња 1980. г. на власти на Дедињу су још увек Монструмови дијадоси и епигони (нпр. Ивица Дачић – премијер Остатака Републике Србије!!!), дакле друга и трећа генерација једне те исте србождерско-великохрватске прекодринске партизанштине која је окупирала домаћинску Србију у јесен 1944. г. прогласивши је за „окупирану земљу“ која се као таква третира и дан данас! Не скретање са монстумовог пута је и вид захвалности великом вођи за учешће у власти које им је он омогућио након изласка из својих херцегбосанских, црногорских и других пречанских вукојебина и доласка у питому Шумадију и Панонску низију.

Што се тиче самог рата 1939. г.–1945. г. он је вођен између англосаксонског и германског империјализма. Идеологија Хитлерова, тзв. нацизам, била је национал-социјализам, дакле социјалистичка, која је била далеко ближа политичком центру од, нпр. совјетског комунизма, у сваком погледу. Фашизам, као ни свака друга идеологија, није обавезно агресиван (према споља), као што пример Франкове Шпаније показује. Совјетском Савезу није никаква идеологија сметала да склопи пакт са Хитлером 23. августа 1939. г., као што се СССР показао и неупоредиво агресивнијим од Франкове Шпаније. Тим пре, што су и нацизам и фашизам и комунизам три лица једне те исте идеологије – идеологије тоталитарног друштва и укидања демократије (Ана Харент).[6] С тога и не чуди да су и са ове идеолошке тачке гледишта Титови партизани здушно сарађивали са немачким нацистима и хрватским усташама за време читавог рата, а и имали су јединствен разлог за то обзиром да су имали и заједничког непријатеља којег је требало докусурити тамо где се стало у јесен 1918. г. – Србе слободољубиве домаћине. Наравно у дотичној „Политикиној“ колумни нећете наћи ни један једини спомен о доприносу Југословенске војске у Отаџбини у савезничкој борби „против фашизма“. Аутор очито да није ни чуо ни видео државно ордење највишег ранга које су генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу тим поводом доделили амерички председник Хари Труман и француски председник Шарл де Гол. О таквим ордењима за „антифашистичку борбу и сарадњу са савезницима“ аустро-угарски каплар Броз није могао чак ни да сања, а наводно је толико допринео победи антифашистичке коалиције. На његову жалост, сигнал Титовизије није допирао до Париза и Вашингтона, а „Политику“ нисте могли да купите у Паризу (бар не на француском језику) као ни у Вашингтону.

На овом месту је круцијални проблем објаснити зашто прекодрински и преколимски пречани који живе у Србији и њоме владају упорно и бестијално заговарају безалтернативни улазак, тј. силеџијско угуравање, Србије у још једну Титославију, овога пута под називом Европска Унија. Ти пречани су уједно и највећи еурофили као што су били и остали најжешћи обожаваоци лика и (не)дела Јосипа Броза Тита кога још увек чувају у својим срцима.[7]

Слично као и у случају читаве бивше совјетске Источне Европе, заговорници јевропејске Србије улазак исте у Јевропу узимају као императив коме нема алтернативе, а сви јевроскептичари се ad hoc проглашавају као руски петоколонаши који хоће да Србију врате у мрачни средњи век. Јевроинтеграционистичка логика је једноставна: “куд сви ту и мали Мујо”! Ипак, нису сви Јевропљани у бриселском високом друштву. Штавише, тамо нису они који су управо најбогатији и најпросперитетнији као Норвешка, Швајцарска, Монте Карло и Исланд. Чак нису ни једна мала и горштачка Андора и њен брат Сан Марино, а обе ове пасуљ државице су са свих страна окружене баш управо Унијом. Европска Унија тако остаје клуб другоразредних Јевропљана у који чак могу да ускоче и трећеразредна Румунија или Бугарска. Јевроинтеграционалисти нас плаше “острвском Србијом”, наводно изолованом и остављеној самој себи. Могло би се рећи да је управо у Србији као острву ван Уније и права шанса за прављење правих послова и добре зараде. Наиме, узмимо примере Лихтенштајна, Андоре или Сан Марина. Све ове државице су окружене Унијом, нису богате природним потенцијалима као Норвешка (нафта) или Исланд (риба), али све три живе управо од тога што баш нису у Унији, а јесу окружене бриселским клубом. Једноставно, све три су своја острва претвориле у duty free shop-ове од којих одлично живе. Све што је у Унији забрањено тамо је дозвољено. И никоме од њих не пада на памет да тај свој острвски рај утопи у јевропско море (под условом да нису банкротирали као нпр. Исланд што се може узети и као доказ да се Еуро клуб полако али сигурно претвара у Банкрот Унију) јер су схватили да се тржишна економија заснива на принципу понуде и потражње, а не пуке идеологије.[8]

Ипак, наши Еуро-заговорници упорно покушавају да нас убеде да су Бугари паметнији од Швајцараца, Румуни од Норвежана, а Литванци од Лихтенштањана. И то им успева јер тако каже РТС, а по званичној државној статистици из 2009. г. само 11% грађана Србије је имало пасош, тј. путовницу у иностранство. На Еуро-РТС-е наравно да све изгледа као у Еурокрем Бамбиленду: представници и председници Еуро-Србије се грле и љубе са разним Еуро-комесарима, а иза њих стоји холивудска позадина бљештавих рефлектора и плавих застава са дванаест златних петокракица (ваљда једна петокракица означава једно јеврејско племе које се под Мојсијем доселило у “Обећану земљу”, а укупно их је било замислите ето баш 12). Онда се председник Остатака Србије врати кући и те исте плаво-жуте заставе поређа иза себе копирајући пејсаже из Брисела, а нити је председник Уније, нити је Србија у Унији и нити је икада до данас у Србији расписан било какав референдум на коме се народ директно, јасно и гласно пита хоће ли да се унијати или неће. Али и овај референдумски детаљ је по бриселском добро опробаном и функционалном рецепту: ни у једној јединој до сада примљеној источноевропској земљи у Унију референдум није био расписан пре подношења захтева за Еурокрем кандидата већ тек на крају (након десет и више година) када је пред формално примање за пуноправног унионистичког члана и требало само формално да се стави палац на референдумски листић па макар се већина палчева намицала и штапом и канапом.

Елем, оно што је била и још увек јесте заједничка карактеристика свих ноблес проевропских антитурбо-фолк коалиција у свим земљама бивше совјетске Источне Европе по питању увођења својих турбо-фолк нација у европско Еурокрем аристократско друштво, јесте да тим истим нацијама није дозвољено да чују никакве контрааргументе јер су пројевропејци зајашили све масмедије са којих су бомбардовали своје грађане искључиво једностраним (читај једноумним) информацијама о Европској Унији као реализацији Марксове замисли о идеалном комунистичком друштву (у коме Еурокрем пада са небеса, а ти треба само да држиш отворена уста).[9] Оваква техника усмеравања јавне мисли је комбинована са сталним застрашивањем грађана да ће се “руски” тенкови вратити, а са њима и сибирски гулази уколико се не нађе заштита у оквиру НАТО и Еурокрем Уније као гаранта слободе и развитка националних особености. Међутим, иза овакве немилосрдне антируске пропаганде[10] као сигурног средства испирања мозгова у правцу Брисела се у ствари крио сопствени комплекс ниже историјско-културолошке вредности који се могао излечити само на један једини начин, а то је да се формално постане члан западних организација чиме се стицао круцијални “доказ” да нација припада европском Западу,[11] а не азијатско-руском Оријенту. Они малобројни (са и по неколико академских титула и вишегодишњим искуством живота у западним земљама и рада на западним универзитетима), а који су указивали и на негативне стране уласка у ЕУ и НАТО, маргинализовани су у јавном животу техникама којима би и КГБ имао да се диви. Нажалост, у многим случајевима њихове прогнозе су се увелико и обистиниле јер се показало да Еурокрем не пада са небеса, а и да га нема довољно за све. Показало се да се уласком у ЕУ и НАТО из једног контролисаног и диригованог система и једноумља само прешло у други систем који је бар у транзиционој фази аристократизације домаће турбо-фолк нације обећавао повећање животног стандарда, али је и та илузија нестала након само неколико година бивствовања у Еурокрем Европи. У суштини, показало се да је најбоља опција за све турбо-фолк кандидате за улазак у ЕУ – бити вечити кандидат, али никада и пуноправни члан. У првом случају имате само права (да тражите новац из Брисела), док у другом имате много више обавеза (да уплаћујете новац у централни буџет, итд.) него самих права. Треба се потсетити и да је сама парола у функцији догме „Еурокрем нема алтернативу!“ тоталитаристичко-антидемократске природе јер само у оваквим режимима не постоји алтернативе, а демократија и у свом најпримитивнијем облику (САД) подразумева бар две политичке партије, тј. бар две опције.

За све ноблес антитурбо-фолк Европљане изнео бих конкретан пример (из личног искуства) како је Литванија на крају “угурана” у Еурокрем Унију. Након првог дана (субота) националног референдума (који је из “неког” разлога организован на крају, а не на почетку процеса интеграције) о уласку у ЕУ испоставило се да то једноставно неће проћи услед масовног бојкота истог од стране турбо-фолкера. Ноблес домаћи Европејци су онда схватили да се морају спустити на турбо-фолкерску разину уколико желе да другог референдумског дана (недеља) анимирају домаће примитивце: преко свих јавних медија је објављивано 24 часа (од 20:00 ч. до 20:00 ч.) да ће сви они који гласају (за било коју од две варијанте) добити специјалне налепнице са којима ће моћи у самопослугама и киосцима након 20:00 ч. да добију за једну литванску центу (тј. бесплатно) по једну флашу пива, односно паклицу чоколаде по избору! И тако је референдум успешно завршен (само је 64% бирачког тела изашло да гласа од којих 98% за пиво и чоколаду), а турбо-фолкери угурани у ноблес Европу. Етнички Литванци и дан данас се спрдају сами са собом по овом питању велећи да су 1940. г. своју независност продали “Русима” за једну флашу вотке, а 2004. г. Бриселу за једну флашу пива. На крају, како тренутно стоје ствари са Еурокрем-економијом, врло је вероватно да ће Остацима Србије у форми Београдског пашалука, ако икада и уђе у Унију, остати једино да лизне остатке Еурокрема на дну чаше и то само под условом да језик дохвати дно. За утеху, Еурокрем јесте сладак али је нездрав (нарочито ако га производе на црно гуланфери без лиценце) за разлику од српског (војничког) пасуља (са пројом и белолученим паприкама).

Прошло је првих девет година откако је десет источноевропских земаља ускочило у клуб Европске Уније (ЕУ). Од тог 1. маја 2004. г. до сада није прошло баш тако много времена, али ни баш тако мало, тако да се ипак могу сумирати први резултати бивствовања у овом наводно топ европском клубу. На основу истих се може закључити и да ли „Европа“ нема или има алтернативе.

Једна од тих десет (из 2004. г.) новопечених „европских“ држава је и Литванија (2007. г. је Унија примила још две чланице – Румунију и Бугарску, а од 1. јула 2013. г. је за пријем планирана и Хрватска са Црном Гором као првом следећом пуноправном чланицом) чији су политичари (махом сви од реда) још од 1991. г. када је ова мала балтичка земља прогласила своју другу независност (11. марта) узвикивали да „Европа нема алтернативе“ и да је постати члан ЕУ клуба једини начин да се докаже читавом свету да је ова нација историјски и културолошки део (западно)европске цивилизације. Живећи овде тринаест година, и пре и након ускакања у ЕУ клуб, могу да изнесем личне опаске, упоређујући их са званичним статистичким подацима, о стварном бољитку и користи постати „Европљанином“.

Сећам се разноразних пропагандних техника па чак и трикова којима се служила владајућа проевропска политичка гарнитура и њима потчињени државни медији. Суштина пропагандног бомбардовања нације у проевропском контексту би се могла свести на то да се визуелним ефектима покушавало на све начине увући „Европу“ под кожу обичног грађанина без обзира које етнолингвистичке или верске припадности био. Једноставно, све је мање-више морало да буде „европско“ – од натписа на новопоклоњеним Мерцедес аутобусима градског саобраћаја у главном граду Виљнусу („Будимо Европљани!“) па до јефтиног домаћег „Еуро“ пива које се иначе од стране домаћих алко-Еуро-фанова обично меша са исто тако јефтином домаћом вотком како би се ваљда Европа чвршће зацементирала у главама локалних потрошача, а у циљу избијања сваког Еуро-скептицизма, а нарочито про-руске провенијенције. Испало је у пракси да су „Еуро“ пиво у суштини конзумирали управо они који из своје авлије никада у животу нигде нису ни изашли, а о Европи су слушали и гледали само на ТВ програму уколико су били трезни.

Про-Еуро пропаганда је здушно по моделу „сви у један глас“ читаву једну деценију и више утувљавала у главу својим грђанима једину могућу националну „Еуро алтернативу“ као пандана повратку „руских“ тенкова и руске азијатске културолошке оријентације. У сфери економије су се разлегале патриотске песмице о дуплирању животног стандарда, националног бруто производа и извоза на Запад (тј. у ЕУ) одмах по прикључењу литванског вагона на европски воз. У смислу повесно-психолошке пропаганде се веома често наводио пример фреске у римокатоличкој (новој) цркви Св. Петра (саграђена након 1419. г.) у Стразбуру (коју сам и лично видео и уверио се у истинитост реченог) под „радним“ називом „Европа“, а на којој су приказане „све“ европске нације у виду ношења застава са латинским натписима нација-држава. Укупан број ових „европских“ нација је 15 са ниједном нацијом са Балкана под својим националним именом укључујући и једину тада независну балканску државу – Србију.[12] На зачељу ове колоне бејаше и Литванија, али Србије ни од корова. Да ли зато што се под „Еуропом“ подразумевају (бар у том касносредњевековном добу) само римокатоличке нације или зато што Србија и стварно није у Еуропи не могу да судим, али латинског натписа Serbia (Rascia) нема.

Елем, како домаћи тако и иноземни економски експерти су прогнозирали крајње свијетлу економску будућност земље уколико се уђе у клуб Европске Уније из кога до сада ко је ушао није ни изашао (слично је било и са бившом коалицијом око нацистичке Немачке: ниједна држава из ове коалиције је није напустила пре него што је била окупирана од армија анти-хитлеровске коалиције с тим што је Хрватска ратовала читаву седмицу након завршетка Другог светског рата, тј. капитулације оснивача и лидера коалиције). Године 2001. сам учествовао на једној летњој школи коју је спонзорисала Европска Унија на којој сам у Бриселу поставио провокативно питање како је могуће иступити из ЕУ уколико се то ипак зажели. На крајње изненађење свих сам добио одговор да се из ЕУ воза не може иступити сем уколико не желите да поломите врат приликом искакања из вагона при пуној брзини локомотиве.

Године 2008. је Влада Републике Литваније наручила научну студију засновану на релевантном експертском истраживању о стварним  економским бенефицијама земље за прве четири године бивствовања у ЕУ клубу. Читајући Извештај експертске групе (чији су делови и закључци објављени у дневној штампи) се реално долази до закључка да неком општем радовању нема места, а да понаособ новци добијени из ЕУ фондова (систем кредита са каматама) одлазе у бездане без дна тако да они који би требали да осете на својој сопственој кожи све финансијске предности од ЕУ фондова то једноставно не могу да потврде.

Извештај ове експертске групе у општем смислу нагиње ка закључку да се уопштено говорећи може констатовати да раст економског просперитета у временском периоду од улазка Литваније у ЕУ до краја 2008. г. (дакле до пре почетка главног удара велике економске кризе чији је један од узрочника и ЕУ) постоји, али се доводи у питање и стварни узрок истог. Наиме, проблем је у томе да ли је тај “општи економски бољитак” узрокован баш уласком у ЕУ или пак неким другим много глобалнијим, или пак локалним, факторима који нису у директној вези са ЕУ. Дошло је, нпр. у овом временском периоду, до промене на светском тржишту, до повећања улагања у националну економију као и до нових политичких процеса који су сви скупа утицали на побољшање националне привреде, али сви ови фактори нису у директној нити пак неопходној вези са уласком земље у ЕУ. У закључцима Извештаја се констатује да је финансијска помоћ ЕУ у сваком случају позитивно деловала на економику земље и то нарочито на раст националног бруто производа, али на раст истог су позитивно деловали и интеграциони фактори укључивања литванске привреде у европско тржиште па чак и миграција споља.

Вредновање чланства Литваније у ЕУ за националну економију се означава у Извештају ипак као резултат истраживања једног крајње ограниченог временског периода, па су стога и сами закључци веома дискутабилни. Тврди се даље у овом de facto прелиминарном извештају да сви ефекти чланства још увек нису дошли до јасног изражаја на економске процесе у земљи, али бих приметио да ти ефекти могу бити како позитивни тако и негативни. Наглашава се да се литванска економија након економске кризе у Русији 1998. г. обновила. Русија је иначе све до уласка Литваније у ЕУ била јако битан економски партнер како по питању извоза тако и по питању увоза. Нарочито су били доста тражени руски лекови који су били квалитетни и најмање дупло јефтинији од западних. Никада ми се није десило да сам купио руски лек, било за одрасле било за децу, а који није помогао. Руски медикаменти су овде још увек доста цењени, а њихова велика привлачна моћ је како у квалитету тако и у цени. Поред цигарета и алкохола из Русије и Белорусије се још увек шверцују и лекови. Међутим, након уласка у ЕУ руске лекове у апотекама скоро да нећете наћи.

Пронашао сам податак да је НБП Литваније 2004. г. био 61,7 милијарди литванских лита (ЛТЛ) (1 УСД=2,2 ЛТЛ), а године 2006. 71,6 милијарди лита. Другим речима, раст НБП-а је био за ове три године 16,2%. Питање је да ли је то много или мало? Може се рећи да је у апсолутним бројкама задовољавајуће, али с друге стране какве су пропагандно-оптимистичке прогнозе биле пред улазак у ЕУ (у Слобином стилу из 1990. г. да ћемо имати животни стандард као у Шведској) не може се бити ни у ком случају имало задовољан. Сећам се одлично да је један домаћи економиста из редова локалних еурофанова прогнозирао раст НБП и до 90% након првих пет година уласка у ЕУ. Тим више се практично нема чему много радовати ако се узму у обзир званични подаци из републичког Статистичког уреда, а по којима је НБП растао задовољавајућом брзином и до уласка у ЕУ. Наиме, од 2001. г. раст литванског НБП до 2004. г. у просеку је био 6,5% годишње, а 2003. г. (дакле годину дана пред улазак у ЕУ) је износио читавих 10,3%. Уколико се упореде у просеку последње три године пре уласка у ЕУ и прве три године након уласка у исту долази се до закључка да је НБП од 7,96% пао на 7,64%.

На крају, овде су инфлација и емиграција главне политичке теме. Због инфлације Литванија још увек неможе да уведе еуро, а због емиграције (бегања из своје сопствене земље и то чланице ЕУ) за неколико деценија ће у овој прибалтичкој републици живети само пензионери (одакле ће добијати пензије још увек није јасно). Тренутни стварни раст инфлације је и до 10%, а тако висока инфлација је иначе и главна препрека Литванији да уђе у зону Европске монетарне уније. Међутим, треба се потсетити да је у години 2003. (дакле годину дана пре ускакања Литваније у Еуро влак) земља уживала у дефлаторним влачењима јер је инфлација била негативна (- 0,3%). Општи негативни економско-финансијски трендови се наравно одражавају и на миграционе процесе па је тако управо Литванија земља у ЕУ са највећим процентом „добровољних избеглица“. Литванија је 1991. г. имала 3,7 милиона становника док је тренутно у земљи остало нешто мало мање од 3 милиона према званичним резултатима пописа становништва из 2012. г. Емигранти су чак основали и регистровали посебну политичку партију – „Партија емиграната“.[13] Уколико узмемо у обзир чињенично стање да је животни стандард (распон цена и зарада) након маја 2004. г. реално опао за најмање 20% можемо закључити да се бар у литванском случају ради о латентној банкротизацији домаће привреде за протеклих девет година. И на крају, уласком у ЕУ Литванија је била приморана да затвори своју нуклеарну електрану у Висагини јер се у њој користила стара совјетска технологија. Тако је земља скоро у потпуности остала зависна од увоза скупих енергената, а цене електричне енергије и горива су овде највеће у региону па чак и у оквирима читаве Европске Уније која децидно одбија да финансијски помогне оживљавање производње атомске енергије засноване на неким савременијим и сигурнијим „европским“ технологијама.[14]

Владислав Б. Сотировић

 


[1] О првих десет година стварања идеалног друштва у Титославији од стране Брозових полуписмених револуционара и прекодринских „ослободилаца“ видети у: Алекс Н. Драгнић, Титова обећана земља Југославија, Београд: Чигоја Штампа, 2004. Драгнић у овој књизи истиче да су Титоисти на власт дошли захваљујући следећим разлозима: имали су јасну идеологију и чврсту намеру, дисциплиновану организацију, мудру пропаганду, револуционарне јединице су им се кретале у оквирима запоседнутих стратешких положаја у централном брдовитом делу земље, добили су круцијалну помоћ са запада и обезбедили у одлучном тренутку директну војну потпору Стаљинове Црвене Армије у октобру 1944. г. окупирајући тако прво Београд и Србију, а затим и остатак земље (Ibid., стр. 60−67).

[2] О Титоник Југославијама у временском периоду од 1918. г. до 1991. г. видети у: Branko Petranović, Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd: GIAP „Dragan Srnić“ Šabac, 1991.

[3] О неким аспектима држављанства видети у: Dina Kiwan, “Developing a model of inclusive citizenship. ‘Institutional multiculturalism’ and the citizen−state relationship”, Theory and Research in Education, vol. 5 (2), 2007, pp. 225−240; Alian Touraine, “Many cultures, one citizenship”, Philosophy and Social Criticism, vol. 37 (4), 2011, pp. 393−399.

[4] О овом монструму видети у: Перо Симић, Звонимир Деспот, Тито. Строго поверљиво. Архивски документи, Београд: Службени гласник, 2010; Владимир Адамовић, Три диктатораСтаљин, Хитлер, Тито. Психопатолошка паралела, Београд: Informatika, 2008.

[5] Видети: Владислав Б. Сотировић, На одру титографије, Виљнус: Штампарија Литванског едуколошког универзитета „Едукологија“, 2012 (http://anti-titologija.webs.com).

[6] Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism, 3 volumes, New York: Harcourt Brace & Co., 1951. О концепту „отвореног друштва“ као антониму тоталитаризма видети у: Karl Raimund Popper, The Open Society and its Enemies, 1962.

[7] О процесу „еуропеизације“ у новим чланицама Европске Уније и чланицама кандидата за улазак у Европску Унију видети у: Ulrich Sedelmeier, “Europeanisation in new member and candidate states”, Living Reviews in European Governance, Vol. 1, No. 3, 2006, online article: http://www.livingreviews.org/lreg-2006-3

[8] Један од главних разлога за западноевропски еуроскептицизам јесте централизована и потпуно неконтролисана бирократија Европске Уније у Бриселу која је читаву идеју и конструкцију уједињене Европе претворила у копију централизованог Совјетског Савеза. О овом проблему видети у: Simon Hix., “Euroscepticism as Anti-Centralization: A Rational Choice Institutionalist Perspective”, European Union Politics, Vol. 8 (1), 2007, pp. 131−150.

[9] О производњи „Европљана“ путем масмедија видети у: Michael Brüggemann, Hagen Schulz-Forberg, “Becoming Pan-European?: Transnational Media and the European Public Sphere”, International Communication Gazette, Vol. 71 (8), 2009, pp. 693−712.

[10] На Балтику је један од шампиона у антируској пропаганди литвански Центар за студије геополитике и његов сајт Геополитика (у Виљнусу): http://www.geopolitika.lt

[11] О једној варијанти погледа Срба на „Запад“ видети у: Zala Volcic, “The notion of ‘the West’ in the Serbian national imaginary”, European Journal of Cultural Studies, vol. 8 (2), 2005, pp. 155−175.

[12] Те нације су следеће оним редоследом како су приказане на фресци: 1. Germania (Свето Римско Царство), 2. Galia (Француска са Бургундијом), 3. Italia (данашња северна Италија, тј. Ломбардија), 4. Anglia (Енглеска са Велсом), 5. Hibernia (Шкотска), 6. Frisia (Низоземска), 7. Scandia (Скандинавија, тј. Данска, Норвешка и Шведска које су 1397. г. потписале тзв. Калмарску Унију), 8. Sclavonia (јужнословенске земље на Балкану), 9. Arragonia (Краљевина Арагон са Валенсијом, Мајорком и Сицилијом), 10. Sicilia (Краљевина Напуљ), 11. Castilia (Краљевина Кастиља), 12. Hungaria (Краљевина Мађарска), 13. Polonia (Краљевина Пољска), 14. Oriens (Московска Велика Кнежевина) и 15. Litavia (Литванско Велико Књажевство). Фотографије ове фреске са нешто другачијим објашњењима значења назива нација видети у: Alfredas Bumblauskas, Senosios Lietuvos istorija, 10091795, Vilnius: R. Paknio leidykla, 2007, стр. 132−133. Од ових 15 „европских“ нација, 13 су приказане као витезови на коњима, а 2 као пешаци: Oriens и Litavia које су и на самом зачељу ове „европске“ колоне нација које се крећу с лева у десно једна иза друге.

[13] Званична интернет презентација партије: http://www.emigrantu-partija.lt

[14] О разлици између старих и нових чланица Европске Уније видети у: Gerda Falkner, Oliver Treib, Three Worlds of Compliance or Four. The EU15 Compared to New Member States, Institute for Advanced Studies, Vienna, 2007.

 

Папа у Србији? Можда да — можда не!
Папа у Србији? Можда да — можда не!
Posted 11 сати ago

Изјава патријарха српског Иринеја, а која се тиче доласка „епископа Рима, намесника Исуса Христа, кнеза апостола, намесника Светога Петра, врховног свештеника свеопште Цркве, примуса Италије, архиепископа и митрополита Римске покрајине,…

Папа у Србији? Можда да — можда не!
О томе како владика Максим брани Дарвинову теорију о еволуцији
О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Posted 3 дана ago

У неколико протеклих дана (као блага увертира у овогодишњи рад Сабора СПЦ) могли смо прочитати више вести о томе како се појавила иницијатива (или боље рећи петиција) групе грађана за…

О томе како владика Максим брани Дарвинову те…
Србска Црква у загрљаху јереси
Србска Црква у загрљају јереси
Posted 4 дана ago

"Тешко ми је да напишем, а још теже да прећуткујем нешто о чему не сме да се ћути. Чини ми се, требаће ми небројено много страна да искажем истину. У питању…

Србска Црква у загрљају јереси
Игре престола — сезона 2017.
Игре престола — сезона 2017.
Posted 4 дана ago

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити…

Игре престола — сезона 2017.
Шта је био увод у рат у Југославији?
Шта је био увод у рат у Југославији?
Posted 7 дана ago

Б92 преноси текст из њемачких новина "Дојче Веле" како је увод у рат у Југославији био то што је ЈНА повукла оружије територијалне одбране. Територијална одбрана била у ствари национална…

Шта је био увод у рат у Југославији?
О Вилејму вокеру 18. година касније
О Вилејму вокеру 18. година касније
Posted 1 week ago

Као што је познато, Вилијам Вокер, је 1999. године био шеф Верификационе комисије ОЕБС-а на Косову И Метохији. Његов извештај о Рачку, у коме се лажно оптуђују српске снаге безбедности…

О Вилејму вокеру 18. година касније
Еуросонг 2017 и Хрвати
Еуросонг 2017 и Хрвати
Posted 1 week ago

Марија Шерифовић подивљала, јер Србија није дала хрватском представнику на Еуросонгу 12 бодова. Зашто би Србија дала 12 бодова пјевачу којем је најпознатија пјесма у каријери химна HDZ-а (странке која…

Еуросонг 2017 и Хрвати
Има ли ту памети
Има ли ту памети
Posted 2 weeks ago

Нема сумње, ствари се све више компликују, Запад се неће смирити док не изазове немире, па и сукобе, на територији Југоисточне Европе. Дакле и Србије. Проблем је, по нас, утолико већи,…

Има ли ту памети
Ликовање екумениста
Ликовање екумениста
Posted 2 weeks ago

Сведоци смо ових дана да су екуменисти почели да ликују због оптужби проф. Петровића упућених на рачун Епархије у Егзилу, и да те оптужбе приказују као крунски доказ ''неканонског'' деловања…

Ликовање екумениста
„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радовановић
„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радованови…
Posted 2 weeks ago

Преко педесет професора сам имао у животу. На све њих сам поносан, и Богу благодаран што ми их је дао. Недавно су се, на жалост, у тој улози наметнули: Грешни…

„Професори“ Грешни Милоје и Славко Радованови…
PreviousNext



1 коментар у вези “И после Тита – Титоник!”
  1. Za referendumom u kome bi SRBi odlucivali o bilo cemu vise nema nikakvoga smisla ni potrebe, jer SRBa vise u velikome broju u samoj SRBiji nema. Komunisti u bivsoj Jugoslaviji nisu dosli sa Marsa, nego oni poticu iz nase domace jugoslavenstvom rasrbljene “srbske” sredine.

    Bio je komunizam takodje u Madjarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Bugarskoj itd, ali komunisti nigde takve strasne i grozne masovne zlocine nisu pocinili nad narodom iz kojeg poticu kao sto su jugoslavenski komunisti srbskog porekla nemilosrdno unistavali nas hristoljubivi i slobodoljubivi SRBski narodom Sv. Save!

    Tako se nad SRBima obistinise rijeci Gospoda Hrista upucene gradjanima Jerusalima: “Od tebe samoga Jerusalime propast ti dodje” ili u prenosnom smilsu od samih “srba” propast dodje SRBima Svetog Save i Gospoda Hrista!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo