Вести

Наоружани људи у униформама специјалних јединица српске полиције на самом рубу Косовске Митровице свакодневно, од почетка пролећа, учествују у жестоким сукобима. Претрчавање брисаног простора, заузимање положаја иза препрека док их прати фијук метака који прозује поред главе или ударају у металну површину заклона, магла од сузавца и димних бомби, део су свакодневнице скривене за медије.

***

Посустајања нема, без страха се осваја стопа по стопа терена ка непријатељу на супротној страни који их све време засипа жестоком ватром на коју се немилосрдно узвраћа. Борбе трају све док неко са једне или друге стране не буде погођен, онда се подигне рука и све за тренутак стане како би се погођеном указала адекватна помоћ да би се убрзо вратио у борбу. Тако изгледа „заузет термин“ у најјужнијем српском Пеинтбол клубу „ТНТ“.

Паралела између игре и живота, недавне историје и блиске будућности, сећања и наде не само да се осећа већ јесте део живота што потврђује и двадесетогодишњи власник овог клуба Александар Арсенијевић из Косовске Митровице иначе студент друге године на одсеку Хемије ПМФ-а у Косовској Митровици.

За портал Новинар.де Александар прича како је све почело. „На идеју да отоворим овај Пеинт-бол клуб дошао сам пошто већ пет година тога нема у Косовској Митровици. Видео сам празан простор који је близу града и схватио да је то место веома добро. Млађи или групе могу да дођу овде а да не плаћају превоз. Раније је постојао сличан клуб али у Брђанима и то је трајало свега неколико месеци. Тешко је функционисао јер је људима било прилично непознато а и било је доста удаљено од града. И данас је доста непознато, овде се то углавном видело само на телевизији. Тако да је то и сада нешто ново“.

Упркос томе за читаву ситуацију постоји велико интересовање а за промоцију се и сам Александар доста труди. Они који би да се опробају у војничким вештинама распитују се о томе како све функционише, на који начин се игра, колико типова игара има. „Овде постоје два типа игара, игра елиминације која траје док се не елиминишу сви чланови противничке екипе и тип игре са заставицама. Једна екипа треба да освоји заставицу противничке екипе коју узимају и носе је до прве сигурне тачке на свој део терена а, истовремено, чувају своју“ објашњава он. Иако је живот у овом делу Србије пун неизвесности Александар је одлучно уложио новац за куповину најквалитетније опреме и уређење терена.

На овом месту, након Погрома 17. марта 2004-е године, изграђен је прихватни центар за протеране Роме који су се након извесног времена вратили у своје обновљене куће уз јужну обалу Ибра. По исељењу свих породица ту је никла градска депонија која је убрзо морала бити уклоњена јер се налазила сувише близу града. После свега чему је овај простор служио, морало се обавити опсежно чишћење простора.

„Све сам морао сам. Ангажовао сам предузимаче, довео радне машине, багер који је чистио, камион да све то одвезе, гуме и препреке за оспособљавање терена. Замолио сам ЈКП „Стандард“ да ми дају контејнере који су им непотребни и нису више у функцији. Куповао сам чак и радна колица, лопате, грабуље… Терен је морао детаљно да буде очишћен од смећа али и од већих комада камења, вишка земље и песка“ прича нам Александар док се у позадини чују довикивање и пушкарање које под налетом адреналина достиже свој пуни врхунац. осим грађевинара приличну помоћ пружили су и његови пријатељи који су заједно са њим обављали финално чишћење и преипрему терена. „То је трајало више од месец дана јер се ради о великој површини. Подразумева се да све мора добро да изгледа али је још важније да буде безбедно за играче“. Осим што се води рачуна о безбедности учесника опрема је бирана тако да не загађује околину попут биоразградивих куглица које не утичу штетно на еко-систем. „Купио сам најбољу опрему „Рент-а ган, БТ4 Комбат“ пушке које су врло прецизне и издржљиве а користе се у клубовима широм Европе. На овај терен долазе играчи свих узраста јер ово је за свакога ко жели да искуси дозу адреналина“.

Било је доста тешко почети. Младалачка енергија и самопоуздање су били главна покретачка снага. Александар је врло рано почео да ради и зарађује али то свакако није било довољно да се почне овакав посао. „Имао сам нешто свог новца али ми је и мајка доста помогла“ каже Александар и додаје да се трудио да то буде приступачно свима. „Цене сам оформио тако да је ово најјефтинији клуб у Србији. У другим местима оне су више барем за 200 – 300 динара по играчу. Имамо малу зараду али сам врло задовољан како се све одвија за сада“.

О томе да ли је било сумњи у успех овог посла Александар каже да сумња у успех увек постоји али је у ово веровао више пре него што је почело да функционише. „Чим се кренуло у организацију људи су показали огромно интересовање и са нестрпљењем ишчекивали да клуб проради. Стално су питали докле се стигло, када ће почети са радом, просто нису могли више да чекају. Међутим, иако радимо више од месец дана нико од њих није дошао ни да види како терен изгледа“. Без обзира на то клуб бележи све већу посету и готово да нема људи у Косовској Митровици који не знају за овај клуб.

Пеинтбол клуб „ТНТ“ се простире уз саму пругу Косово Поље – Београд, у дну северног дела града који се спушта ка реци. У близини су смештени Војни ремонт српске војске из времена пре 1999-е, затим градска топлана и најстрожи затвор на Косову и Метохији. терен је местимично „прошаран“ далеководима, већим бандерама, затим темељима некадашњих стамбених објеката и на једном делу гомилама земље. Управо ти „брежуци“ су наговештај идеје која је још у развоју. Александар има прилично занимљиве замисли а једна од њих је да се на овај терен изгради реплика главног моста у овом граду на коме су се одвијали неки од најжешћих сукоба. То ће дати јак печат овом клубу и сигурно додатно мотивисати играче.

Живот у Косовској Митровици је сам по себи врста „пеинтбола“ и то у најреалнијем облику. Сасвим је јасна паралела између ова два. „Од самог оснивања клуба имао сам у глави то да су људи стално под јаким политичким притиском, фркама, акцијом и да им треба место где ће моћи да се испразне, да ослободе покренути адреналин. Тако да имамо нешто где људи могу да смање дозу напетости која се скупља у граду а да је сасвим сигурно и безбедно“. По том моделу је осмишљен читав концепт овог терена и у одређеној мери представља пресликану ситуацију из града. „Контејнери су препреке баш зато јер су се људи склањали иза контејнера да би сачували своју главу онда када је било правих сукоба“.

Посебна драж играња Пеинтбола у овом клубу јесу униформе Посебне јединице српске полиције из времена оружаних сукоба последњег рата који у другачијем облику али још увек траје на Косову и Метохији.

„Сећамо се те јединице још увек. Чак и млађи знају за њих и да су шетали овим градом, у нека срећнија времена. Људи дођу и кажу – дај мени ПЈП униформу“ завршава своју причу Александар Арсенијевић, Србин из Косовске Митровице и највероватније једини власник Пеинтбол клуба у Србији где ова игра највише мирише на свакодневну реалност.

Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
СРБИЈА