Вести

Много пута смо за ових двадесет година имали прилику да се уверимо у то да је Хашки суд место где правда губи битку са политиком и пристрастношћу. Наша наивна веровања да ће деловањем тог суда доћи да помирења и персонизације кривице за почињена кривична дела у грађанском рату на нашим просторима сада дефинитивно падају у воду.

Пише: Драгомир Билић 08.04.2013

***

Од увек је намера тог инструментализованог суда била да разбије самосвест и морал код Српског народа, поштене политичке и интелектуалне елите. Јасна је порука коју нам шаљу је да ће сваки наш председник, политичар или војник бити процесуиран и осуђен ако не буде следио интересе западних великих сила на челу са Америком.

Знају то добро и садашњи политичари на власти и зато и траже концензус, по питању одговора ЕУ о Косову и Метохији, код свих политички релевантних чинилаца у оквиру Србије. Да то није тако ми би по нашем Уставу а приори одбили било какав не Уставани споразум са истима. Тачи и Шиптарска страна то раде и са њихове позиције они су у праву. Још кад ту додамо помоћ „великог брата“ и огроман новац који су уложили у своју „независност“ наша позиција и јесте незавидна.

Сада је све препуштено личној храбрости носилаца власти у Србији. Да су ови други на све спремни имали смо прилике да се за ових тридесет година и уверимо. Никакви закони и договори са њима нису трајни и служе им само за поробљавање и ширење колективне амнезије оних који пристану на такве договоре и споразуме.

За такву ситацију и наш незавидни положај криви смо 90% сами. Наша наивност и повлађивање не свесним масама у друштву и продубљивањем те не свести у континуитету због појединачног политичког интереса, пласирање дезинформација, закулисни интереси носилаца капитала, не спровођење Устава и закона, разарање војске и полиције, општа пљачка друштвених вредности на свим нивоима и облицима, неодговорност већине грађана и сви облици криминализовања друштва, сујета и неспособност у сагледавању сопствених способности, низак ниво образовања и трговина са истим су и главни ,али не и једини, узроци овог (не) свршеног чина пред којим смо сада. Да смо били мудри и да смо водили мудру политику у прошлости не би нам се догађале стално једне те исте грашке и пре и данас. Када читам неку књигу која је написана пре век или два видим да ми као народ понављамо исте грешке и да ни мало нисмо еволуирали у схватању себе и свог окружења. Историјски стереотипи који су усађени у главу већине обичних Срба нас и доводе до тога да не сагледавамо већину политичких дешавања у целини и зато скоро увек испаднемо жртве тих истих дешавања.

Колико се данас у Србији схвата жртвовање наших предака да би ми уопште и постојали на овим просторима. Да ли ми не прихватањем те жртве онемогућавамо следећим генерацијама да постоје на овим просторима. Србија је постала место где и нерођена деца одбијају да се роде. А тобоже сви раде баш за ту Србију. И где смо стигли. Где нам је минули рад. Све смо проћердали за ових 25 година. И сад још хоћемо да нас неко уважава а није нам ни мало наклоњен. Шта могу разни западни политичари да виде код нас да би нас поштовали.

Да ли ми први поштујемо сопствене жртве. Да ли поштујемо наше дедове, очеве, децу и на крају себе. Како се то види са стране. Опљачкани пензиони фондови. Уништене фабрике. Школство руинирано. Непоштовање закона.

И сад дође неки Европљанин код мене у госте. Упознајем га прво са својом фамилијом сви срдачни и насмејани. Али гост примећује да деда нема зубе и слабије чује. Како да му објасним да нема за протезу и ако је цео живот радио.

Пита ме где ми отац ради. Ја му кажем да је на бироу због кризе.Каже ипак лепу кућу имате. Ја му одговорим да је још нисмо легализовали јер немамо пара због кризе. А како сте је онда направили пита. Немам поима мували смо за време санкција. Човек се крсти каже то у ЕУ није тако и почне ми причу о поштовању закона,раду, друштвеној одговорности… Ја онда потегнем историју и ту упрскам начисто. Моја и његова историја нису компатибилне и треба је избегавати у комуникацији са њим. Историја је мајка мудрости и од ње учим и ја и он. А скоро увек смо се сукобљавал Е како ја сад да нађем заједнички језик са њим и хоћу да му узвратим посету. Ма ништа нас не везује. Он већ у мојој кући нашао заједнички језик са подстанаром и развезо дискусију још му подстанар даје неке смешне цигаре и прави бизнис како да унапреде посусталу економију са тим цигарама. Ма пара врти где бургија неће. А где су моје паре? Још му и тражим на зајам. Врати ћу му као сигурно само да легализујем земљу, овај кућу…

Да ли ми стварно можемо да легализујемо ову нашу земљу, јер овако ово нинашта не личи. Можемо сигурно само прво док не дође Шеик и да нам паре морамо да урадимо следеће. Протерамо све стране дипломате за које се утврди да раде против устава државе Србије ма какве последице то проузроковало. Похапсимо све политичаре и њихове помагаче за које се утврди да су деловали против уставно. Оформимо државни савет од нај признатијих Српских и осталих интелектуалаца који ће свакодневно да ради и предлаже државном руководству решења и објашњава последице датих решења. Сматрам да је САНУ сувише инертна и не одговара брзини у којој би могли да делују. Свакако је за поједина питања консултовати. Значи интелектуални кризни штаб Србије. Не овако тек испилели носиоци разних диплома и они као саветници. Похапсити све политичке покровитеље пљачки у Србији. Одузети имовину свима за које се докаже да су злоупотребили свој положај и вратити одузето народу кроз разна социјална и инвестициона улагања.

Повећати буџет за образовање у износу већем за 30% од свих осталих министарстава. Сачекати минимум десет година и тада поднети захтев за почетак преговора о придруживању ЕУ јер ако све ово у том периоду и још неке пратеће ствари не урадимо бојим се да ће нас примити у ту исту ЕУ као главни град државе главног града. И тада ће стварно да „круг двојке“ затвори круг.

Пише: Драгомир Билић