Вести

Пред зградом некадашњег Окружног суда, а данас „међународног“ у Косовској Митровици окупило се неколико стотина Срба. Разлог је био – суђење Србима из овог града за нереде које је изазвао окупатор.

Тотални апсурд али апсолутно пролази и то из једноставног разлога – медији извештавају шематски, незаинтересовано изван аспекта плаћеног а кад су већ плаћени раде како им се каже. Сви представници медија налазили су се испред главне капије овог „суда“ чекајући изјаве које су увек усмерене ка оправдавању поступака оних у чијим је рукама моћ. Тиме се увек и коначно задовољавају. У овом случају – изјавама окупатора, заштитника правих злочинаца. А шта је требало да се ради? Просто, измаћи се и по оној Његошевој „ко брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом“. Чак и физички ово се данас потврдило. Сасвим је било довољно попети се на неку од зграда и све је било јасно као суза.

Пред самом зградом у којој се води процес налазило се 5 – 6 Еулекс џипова, иза зграде још толико. У дворишту је било неколико дежурних али у контејнерима, шатору, на балконима, иза завеса ко зна колико још добро наоружаних и обучених људи. Сви они су се одмах скривали чим угледају камеру. Пред капијом око десетак КПС полицајаца. Међутим, неколико километара одатле, код места званог Дудин крш, читава бригада окупаторских војника, укључујући тешка оклопна возила и хеликоптер опремљен за ратна дејства. Војника је, по слободној процени било око три стотине. Срба који су се окупили у знак протеста – исто толико можда и мање. О чему се овде заправо ради? Зашто толика сила на немоћан народ међу којима је било доста жена и средњошколаца?

Простим сабирањем и враћањем у не тако давну прошлост све постаје јасно. Године 2004-те, 17-ог марта, настају општи немири, насиље и свака зла над Србима на Косову и Метохији. Много цркава, кућа и јавних добара уништено, спаљено. Много Срба протерано и отето што им је преостало. (Пошта и болнице међу најважнијим институцијама). Неколико мртвих, на десетине повређених, рањених, неколико убијених и „несталих“. Међународна заједница је ово насиље „оштро“ осудила а онда платила да се сва штета поправи и прихватила „реалност на терену“. Наставило се као да се ништа није десило. Нема осуђених, оптужених, кажњених осим за прекршај (ти су ваљда пребрзо возило кроз шиптарску масу која је дивљала, шта ли?). То је, на општу несрећу био јак адут Србима који су евентуално нешто фино хтели, барем кобајаги али и мрља на мировној мисији и демократским снагама зла. До данас је све што су шиптари спалили и порушили углавном обновљено. Бескорисно је јер је исувише аљкавао урађено али споља делује пристојно и нема трагово никаквог насиља. Ове године, из медија додуше, сазнајемо да су немачке тајне службе али и друге стране, знале три недеље унапред да се ово насиље спрема! Дакле, пошто се бомбардовањем није успело до краја отети Косово од тврдоглавих Срба морало се предузети још нешто. И добили смо погром 17-марта 2004-те године.

Четири године касније, 2008-е, створили су се услови да се Шиптари подрже у својим настојањима и да се привидно, насилно, безаконито „отцепе“ и једностано прогласе квази-независност. Да би се напори и промишљеност Америке и Европске уније појаснили треба рећи да су на водећим местима шиптарских институција постављени најжешћи криминалци. Њима је најлакше управљати јер им се увек припрети да ће у затвор због тога што су такви кави су и готово. Онда им се (контролисано) дозволи даље бављење криминалом, лупи се рекет на зараду, откупи се оно што је најисплативије (баш су ону јадну, спаљену Пошту откупили американци али руднике) и сви лепо живе. Додуше, сви који су лепо живели и пре тога. Е ту пролећну идилу покварио је 17 март 2004-те године. Нешто се морало предузети.

Те нечувене 2008-године УНМИК, КФОР и остала белосветска сила сјатила се на Окружни суд у Косовској Митровици који је радио по законима државе Србије, похапсила судије и одвела их у Приштину – пред шиптарске „колеге“ да им суде. Уз мале грубости приведени бивају враћени истог дана.

Ударац на институције закона и државности у српском делу града, баш на дан великог погрома, народу је заиста тешко пао а и како би другачије? Устало се у одбрану Суда и државе и настао је нови сукоб са окупаторским снагама. Повређени, убијени, рањени. Опет на 17. март! Многи су замерали због ове „непромишљености“ јер се знало какву ће реакцију изазвати код српског народа. Правдали су се да нису обраћали пажњу на датум већ „само кренули у акцију“. Срби су ово схватили као тешку провокацију. Знало се како ће народ реаговати и то је било пожељно, баш на тај дан. То и јесте била провокација али она није била циљ већ средство. Убрзо затим, неки свесно неки спонтано, припадници тзв. „међународних снага“ признају да су акцију напада на Суд пажљиво осмислили и бриђљиво водили. Пет година касније видимо и зашто.

Оптужено је неколико Срба, неки су осуђени, неки ослобођени. Ови који су пуштени из тамнице служе да се народ опусти и прихвати „одлуке суда“. Ови који су осуђени послужиће многоструко. Ипак, један од најважнијих удела јесте у томе да ће се у свести поклопити датуми 17 март а године избрисати. Тако добијамо Србе осуђене за насиље 17 марта! Дакле Срби ће бити криви за паљење зграде Суда али и цркава, кућа, прогон Срба са Косова и Метохије и сва остала злодела која смо претрпели. Војна сила, пажљиво избегавање камера и објектива, до најмањих танчина смишљени поступци и обезбеђена позадинска подршка и сва упорност да се омогући доношење одлуке у овом процесу показују баш то!

Ако није тако:

Чему толика војна сила спремна да одреагује за минут не остављајући нимало шанси да се било шта преокрене?

Зашто тог 17 марта 2004-те године није употребљена толика сила, а тада је било још и више окупаторских војника него данас?

Зашто нико од Шиптара није осуђен за насиље и погром 17 марта 2004-те године?

Зар је било лакше „препознати“ Србе под капуљачама него иједног Шиптара од свих оних стотинак хиљада колико их је учествовало у тадашњем насиљу?

Јел тада није било хеликоптера, камера, фото апарата, сведока, трагова? А имамо све те доказе и дан данас.
Међутим, сасвим сигурно за ово што се ради на Косову и Метохији постоји сагласнот српских власти. Доказ томе је да се никада до сада није на Србе, на голоруке цивиле, упутила толика војна армада каве је било данас. Наравно, већ поменути медији много помажу. Један од најјачих доказа јесте термин који се у овом процесу помиње а то је „међународни суд“ или „Еулексов суд“ на Косову. Такав суд НЕ ПОСТОЈИ. Сам ЕУЛЕКС то тврди и то јавно. У њиховом промотивном споту о правосуђу буквално се каже „еулекс нема свој Суд већ је само присутан у локалним судовима“! 00:37 секунда видео клипа*.

Дакле, ако они кажу да га немају зашто их ми убеђујемо у супротно? Ако они немају свој Суд, а наш је протеран из зграде у којој се водио процес, чији је то суд?

Постоји само један легалан Суд и то онај који функционише по законима државе Србије и шиптарски суд који ради по „законима“ мртворођеног „независног“ Косова, монструм државе. Тај суд нема ништа са Еулексом нити га они сматрају судом. Одскора и српска власт је почела да га назива паралелном институцијом. Јасно је да је све ово подршка баш том квази суду да донесе одлуку којом ћемо (иако само привидно) али ми сами бити криви за све што је над нама почињено. Наравно, захваљјући српској власти, српским медијима, сопственом незаинтересованошћу да се бар информишемо ако нећемо да ништа учинимо. Можда, на крају, и јесмо сами криви за све што нас је снашло?.

Иван Максимовић,
Косовска Митровица,
Србија