Вести

Иринеј Гавриловић са „брановићима“

Неко од преосталих Срба у Хрватској ових је дана – после изјаве Руже Томашић у Сабору, да је „Хрватска земља Хрвата, а остали су гости“, рекао: да је тужно бити Србин у Хрватској, што је логично. Али није логично да је све тужније бити Србин у Србији!

Проф. др. Слободан Турлаков 24.03.2013

***

У Италији су ових дана били избори, и током предизборне кампање чуо се један представник „Покрета 5 звездица“, који је рекао: „Чувам достојанство нације“, дакле – Италијана..

Ко би смео, а ко зна, и желео, да то каже у земљи Србији? Како би било паметно и пожељно да се и ми Срби понашамо као Хрвати, да се угледамо на њих и њихову националну чврстину. Све што они раде, све је добро за њих, као целину. Све што се овде, од 5. октобра, ради – све је лоше и издајнички, по нас.

Одиста, земља у којој се Устав свесно гази, чак и у самој Скупштини, што сам председник Републике признаје; додуше, са надом да ће се за то „гажење“, добити одобрење народа, на каснијем, евентуалном, референдуму о промени Устава, та земља или не заслужује да има Устав; или, пак, да јој нису потребни такви предводници, који, имајући упориште у изборним резултатима, раде са њом шта хоће, понашајући се као да тај Устав и не постоји..

Ових дана Цвијановић је у свом „Новом Стандарду“ констатовао да се „Судбина Србије више не може решити – изборима“. Дакле, националном револуцијом. Ко уме да мисли или ко хоће да мисли, сложиће се са њим.

Слушајући и гледајући шта тзв. државни врх ради ових дана, како свако из тог самозваног триумвирата има другачије тумачење оног што им се истоветно догађа, у којим се догађањима ни један од њих не бави часном обавезом италијанског политичара, јасно се види да они и као појединци и као скупина, нису дорасли свем оном у шта су себе гурнули, реченим изборним резултатима.

Истина, Дачић се у предизборној активности није бавио, за њега, таквим неважним стварима, као што је национално достојанство, већ је усред Ужица, тражио да се врати Титов споменик, оном Титу који је погромом Срба на крају Ужичке републике, показао и најавио шта чека Србе, и у току даљег развоја „Народно ослободилачке борбе“, баш као и после њеног срећног завршетка.

Да којим случајем, Срби знају шта – неће, тим тражењем Дачић никако не би стекао репутацију која га је промовисала у премијера. Али, пошто не знају шта неће, Дачић се могао, сасвим безбрижно, разастрти у „НИН-у“ (листу немачког капитала!) са својом тезом: да смо се „десет година лагали да је Косово наше!“

Да је Дачић читао, бар другу књигу „Српских народних песама“, Вука Караџића, он би видео да је Косово вазда било наше, још пре Косовске битке.

Да је, пак, било само десет година наше, онда би се Дачић морао сетити да се у тих десет година лагања, налазе и оне године од 2008, кад је он потписао споразум о помирењу и заједничком учешћу у власти са ДС, па би морао да призна да је и он лично учествовао у ширењу те „лажи“.

Човек, чак и добронамеран, морао би да помисли да је то упућивање Срба на лажних десет година, последица и танког знања, али и – танке памети, у широкој спољашности!

Бар да је супротно (широка памет, а уска спољашњост), добро би било и за Дачића, а свакако и за његово премијерство. Овако…

Међутим, чак и онај који није добронамеран, морао би да се запита: зар му је после нокаутирајућих рунди у Брислу и потпуно непотребног присуства на копаоничком „Форум бизнису“ – пристајало још и поноћно шенлучење, у друштву са Динкићем, у неком тамошњем кафићу!?

Где нађоше основу за то шенлучење, или се, пак, поведоше за оном народном – удри бригу на весеље!

Бре, па то не само да је танка памет, већ и грдан, провинцијски неукус!

Уопште, питање укуса је једно од темељних питања свих тзв.овдашњих политичара, чак и на унутрашњем плану. Поготову што им је на спољашњем, остала само – послушност. Дабоме, није реч о естетици, већ најпре и о карактеру, да не говоримо о образу и поштењу.

У своје време, а и пред изборе, гос’н Тома је упорно понављао, да се у Србији никад неће наћи неки председник владе који ће ставити свој потпис на акт признања Космета, да би сада као председник Николић, имао уз своје скуте управо једног таквог, који тврди да „није спорно да стави свој потпис на споразум, ако добије таква овлашћења од Скупштине и од комплеттног државног врха“. Дакле, он под свој потпис ставља и главу председника Николића и првог потпредседника Вучића, јер они са њим, чине тај „врх“, мада би се, с обзиром да владу чини трочлана коалиција, и Динкић би се морао угурати у тај врх, а њега нема. Додуше у Бриселу је као присутни грађанин учествовао његов потпредседник владе, Грубјешићева, која се по повратку обележила једном несувислом изјавом, по којој би, „недобијање датума, обуставило пут Србије ка ЕУ (!)“, А сме ли она и њен председник Динкић, да кажу да би добијање датума убрзало ход Србије ка ЕУ?! Мада је и једно и друго чиста бесмислица!

Чуди само једно, како Дачић опстаје као председник Социјалистичке партије Србије, јер и последњем члану те партије мора да је јасно, да се Дачић својом превртљивошћу не игра само својим положајем, већ и са опстанком целе партије. Ако је 2008. потписујући помирење са Тадићем, довео партију на власт, и у извесном смислу ревитализовао њено постојање, у 2013. нема више с ким да потпише било какво помирење. Његов потпис на бриселски акт није само потпис капитулације Србије, већ и потпис којим СПС дефинитивно силази са политичке сцене. Јесу ли тога свесни социјалисти? Додуше, они су се већ од много тога, ако не и од свега, што спада у идеју социјализма, решили, па могу да се реше и саме странке, мада је многима омогућили и лепо богатство.

Наравно, сићи ће и Српска напредна странка.

У ствари, она се, као целина и као идеја, и није попела на ту сцену, јер не само што нема историјску прошлост какву има СПС, већ нема ни основу са које је требало да се на њу попне.

Почела је као ренегат, без икаквих моралних скрупула, са надом да ће окупити све радикале и њихово бирачко тело, а завршила је као сабирни центар свих других ренегата и отпадника, који су у буљуцима напуштали своје раније странке, уз обећање да ће добити уносне положаје, што се и остварило. Одиста, сем УРС-а, ни једна странка није тако издашно наградила своје припаднике, као СНС. Готово, брутално! Који „процес“ још увек траје.

Тај конгломерат илити замешатељство свега и свачега, не може бити гарант монолитности једне странке, ни било каквог идејног јединства у деловању странке. Вучић верује да се то и такво јединство може остварити његовом ауторитарношћу, да не кажемо – диктатуром. Али сад се види, да не може ни диктатуром да га оствари, утолико пре што ни он сам, лично, нема шансе за било каква непоколебљива опредељењима, јер она искључиво зависе од хтења и налога Вашингтона, Берлина и Брисела.

Док се држао тзв. борбе против корупције и криминала, још је некако и опстајао. Чак му је наивни народ, жељан разбаштињења оних који су га довели до просјачког штапа, давао здушну подршку, што је његовој славољубивости давало естрадног маха, славећи себе и своју борбу кроз свакодневну медијску рекламу. Међутим, пошто је испуцао сва своја обећања у погледу хапшења бројних тајкуна, која су се свела на Мишковића, који противправно лежи у затвору, почиње да сплашњава и та халабука, чак и хвалоспеви по народу. Шта више, чују се гласови, на пример, од државног секретара Шабића, да се у борби против корупције, „тапка у месту“; шта више, „недостаје стварна жеља да се са корупцијом обрачуна“. Откуд сад то, просто невероватно.

Али, ако се зна да ни један министар из претходне владе, који је својим деловањем омогућио тајкунима да постану тајкуни, није дошао под Вучићеву одлучну тврдњу да нико није недодрљив, то Шабић својом изјавом није далеко од тога, да Вучићу у лице каже, да је овај под утицајем свога пријатеља Мике Ракића, кренуо на другу страну, тј, да јури последице, а не – узроке! Коначно и сам председник Николић је јавно изјавио да је требало најпре хапсити политичаре, јер су они ти који су омогућили тајкуне.

Нема сумње, кроз везу Вучића са Ракићем, исплео се један чвор, који се не може тек тако, изокола, размрсити. Шта више, може се рећи да је том пријатељству, Вучић много тога ставио на коцку, чиме је отворено ново поглавље у читавој причи око корупције и криминала.

Ако се, пак, зна да је Мики Ракић сада други човек странке ДС–а, а да Вучић атакира свим својим ужареним речником, на – првог човека, онда цео речени чвор постаје закучастији, и он се неће моћи да разреши ако се најпре не уђе у основу и чврстину пријатељске везе Ракић – Вучић.

Питање је да ли Ракић преко Вучића жели да се реши Ђиласа, или пак Ђилас преко Ракића да ували Вучића у многе нове дубиозе. Тек, да би ствар била замршенија, у тај чвор уплетен је и ново-стари директор полиције, Вељовић, ког је Дачић, као премијер, и против свог личног дугомесечног противљења, морао да предложи да опет буде оно што је био, за време владавине Тадић – Ракић, још пет нових година… то није далеко од памети помисао, да се ту неки ђаво, много црн и много разгранат, крије!

И тако, Вучић се сад, по жељи или налогу Берлина, Лондона и Вашингтона, умешао и у косовски проблем, да као најактивнији чинилац данашње власти, брже и одлучније рашчисти терен. Очигледно, улетео је „грлом у јагоде“, крајње жутокљуначки, да покаже своју моћ. Али, док је, после берлинске посете, тврдио да је имао веома искрене и сношљиве разговоре са члановима спољнополитичког одбора Бундестага, сад ови потегоше у Београд, и лично испоставише 7 тачака захтева Србији, које никако нису могле ући у оне „сношљиве разговоре“ Вучића са њима, али су крајње непријатно одјекнуле у срској јавности, и Вучића грдно обрукале, јер је једноставно обмануо ту јавност, после повратка из Берлина!

И док Николић и Дачић пуштају опречне гласове, за коју опречност је неко у влади смислио досетку, да то само тако изгледа, јер су они, ти гласови, комплементарни, дотле Вучић избегава било какве детаљније одговоре, сем што је рекао да владу чекају 11 паклених дана, али није рекао да је влада, због своје танке памети, саму себе у тај пакао увалила.

Одиста, зар је могла било шта друго да мисли, него да шиптарска страна није усамљена и да не ради само по својој глави, већ да их инструишу они који нас желе да урнишу! А прича о тзв.– датуму, просто је бљутава. И тај датум не може бити разлог, већ само (краткотрајни) изговор, утолико пре што датум не значи и аутоматско отварање забрављених врата ЕУ. Коначно, треба се сетити да Турска, са датумом, већ две деценије, иако пријатељ Америке, па самим тим и ЕУ, чучи пред тим вратима, што се, и у случају добијања датума, и нама предвиђа. Поготову, што ми њима нисмо пријатељи, сем Тадића, његовог ДС-а и садашње владе.

Вучић је успео да одплаче седницу владе, обавештавајући је да он у „политици неће умрети“, што би било добро и за политику а и за њега лично, мада му шеф његовог кабинета предвиђа крај, управо у политици. Али, како Вучић воли власт више него себе, он се, са том љубављу, размахао на све стране, што и за једног искусног и виспреног политичара представља проблем, а он то никако није. Још би морао да схвати да се вртоглави успон његове харизме, незадрживо љуља и руши, јер бадава је тврдити да ми не можемо прихватити све што се од нас тражи, поготову што „Србија није на продају“, мада ипак има ствари, које „не смемо да одбијемо“! То „не смемо“, говори само о трагичној али и глупавој осамљености и њега и владе, којој је више стало да власти уз помоћ Америке и ЕУ, него да у ослонцу на народ, у његовој снази и патриотској памети, потражи и нађе општи спас.

Другим речима, ова је влада, влада банкрота.

И шта значи онај вапај: „Не смемо да изађемо пред наш народ – празних руку!“ А чиме ћете их испунити, господо?! И да ли помишљате како ћете уопште стати пред тај народ, ког сте тако бесомучно уверавали да ћете ви бити влада – промена! А знали сте већ тада, да од тих промена нема ништа, јер их Запад не жели, а да сте се њима обавезали, да ће бити онако, како они желе.

Но, ако су Дачић и Вучић водили и воде више рачуна о томе, ко ће кога склонити са главне владајуће позиције, дотле председник Николић мора да преживљава многе кризе, не само моралне, већ и психичке.

Одиста, шта је њему требало да се упетљава у косовски проблем. Довољно је било да остане на ономе што је народу обећао, Косово – никад, па и по цену ЕУ! Изгледа да се и он дао шармирати влашћу (да ли само влашћу?!), мада му је она чврсто обезбеђена изборима, и да би му била удобнија и сигурнија освојена столица, да је био са народом и остао уз народ. (Зар је заборавио да је „штрајковао глађу – за српски народ“!) Овако, сад не зна ни с ким је, ни за кога је, ни шта ће, ни куда ће, нарушавајући тим стабилност свог сигурног положаја. Дошетао се чак и до новог папе, ни сам не знајући зашто, сем да улепша своју биографију, тим рукостиском! (Али и ту се, крај буљука својих саветника, угрувао, изјављујући да иде на „беатизацију“, уместо на устоличење папе. Ко зна, можда би папа, због тог јединственог промакнућа у „блажене“, био и почаствован!? Сви желе да се славе!)

Боже мој, шта се направи од тих људи, који од како се „отиснуше“ од хашког заточеника, изгубише његов интелектуални и искуствени ослонац, те ослањајући се само на своју похлепност за влашћу, западоше у такве дубиозе, из којих нема излаза са чашћу и са светлим образом. Са радикалима, који су били једина узданица српског народа, били су на чврстом тлу, а сада су просто лутајућа комета, која ко зна где ће и о шта ће се разбити и разлупати.

Зоран Ђинђић је отишао са речима: „Забринут сам за Србију коју остављамо нашој деци и нашим унуцима“.

Имате ли ви, господо, децу и унучиће?

Пре неки дан, Јелена Гускова рече усред Београда, да Русија, пошто је Србија није позвала да буде гарант преговора са ЕУ и Америком, неће да буде ни – сведок њене издаје! Рекла је то инострани члан САНУ, у којој, сем једног, сви остали редовни чланови ћуте, бивајући управо ти – сведоци издаје, не хајући зато што им је српску част спасла – инострана чланица! Бедно!

Слободан Турлаков