Вести

Прогоњени од стране неких епископа СПЦ и жуто-црвеног режима Владика Артемије и Архимандрит Симеон (Виловски)

Владику Артемија сам први пут срео у Бечу. До нашег сусрета је случајно дошло једног хладног зимског дана, у раним јутарњим сатима мјесеца фебруара 1993 године, у топлом породичном дому наших ревносних СРБских Богомољаца. Враћајући се из Отаџбине са обиласка ратишта у Босни и Крајини, свратио сам у Беч да обиђем и посјетим наше богомољце, у чијем организовању сам некада и сам учестовао уз благослов и сагласност блаженоупокојеног о. Митрофана Хилендарца и Христа ради Јуридивог, Оца Стефана Миљковића Светогорца.

Србин Светосавац 09.03.2013

***

Организовању СРБских Богомољаца и њиховом плодоносном раду у граду Бечу, посветио преко четири године свога живота. Зато ме још и данас, послије толико пуно протеклог времена и многих година за СРБске Богомољце у Бечу, вежу лијепа сећања на заједничке тренутке које сам провео са њима у проповедању Ријечи Божије и ширењу Светог Јеванђеља. На своје велико изненађење, у богомољачком дому једног нашег доброг Богомољца затекао Преосвећеног Владику Артемија, једног од тада најславнијих и најревноснијих Епископа С.П.Ц. како испија чај или кафу, (више се не сећам тачно шта је пио) са својом духовном дјецом. Незнам какав сам утисак оствио тада на Владику Артемија. Вјероватно никакав, јер он каже да се тога нашег првог сусрета више и не сећа, што није никакво чудо. Била су то ратна времена, у којима није било пожељно да се неко сећа људи попут мене. Осим тога ја сам био у цивилном одјелу, уморан од напорног пута, неиспаван, гладан, промрзао и разочаран начином вођења рата за ослобођење Србства, и уједињење земљама Светог Саве, у једну недељиву и јединствену Свету Државу Србију (СДС). Потреба за добротворном помоћу у ратом захваћеним просторима бивше Југославије била је велика, а наше могућности мале и ограничене. Међутим, и порет тога СРБски Богомољци из Беча и других градова Западне Европе стизали су поред свих других својих обавеза, да повремено помогну и од Шиптара угрожену Рашкопризренску Епархију. Њихове помоћи које су стизале послије преласка неколико граница биле су од СРБа за СРБе, и Владика Артемије се добротворне помоћи СРБских Богомољаца која није била ни мала ни безначајна вјероватно добро сећа.

Богомољци са монасима и монахињама су били и остали вјерни и одани сарадници Његовог Преосвештенства Г. Артемија, Епископа Рашко-призренске Епархије сада у егзилу, како у добру за време његовог славног успона у СПЦ, тако исто и послије у време његових великих невољи, за време његових великих искушења, страдања и патњи збг своје оданости Богу и Србском Роду, Православљу и Светосављу. Преображајем комунистичког режима у ДЕМОНократију а не демократију, у Србији су настављани и даље политички прогони србских родољуба, који су под измишљеним оптужбама за ратне злочине хапшени и изручивани Међународном Суду у Хагу. Као вјерни слуга Бога Свевишњега и напаћеног Србског Народа на Косову и Метохији, и Епископ Рашкопризренске Епархије, Владика Артемије је сметао многим непријатељима Бога и Србства из Новог светског поретка у остваривању њихових сатанских планова, да Косово и Метохија постану – независна Република или друга албанска држава у Европи. Владику Артемија као Епископа Рашко-призренске Епархије на Косову и Метохији на коме је званично владао мир, а незванично рат, није због тога никада стигао током рата у Босни и Крајини да посјети и обиђе СРБске земље Светог Саве које се налазе западно од Дрине и Дунава. Непријатељи Бога Христа и нашег слободољубивог СРБског Народа, нису могли зато Владику Артемија да уцењују и да га оптуже као друге Србе за ратне злочине. Силе нечастивог зато су морале његовом прогону да приступе перфидно и опрезно.

Своје вјерне сараднике Луцифер је нашо у властољубљивом ненародном државном врху СРБије, и међу невјерном браћом Кајинова кова из окружења самог Владике Артемија, и врха саме СРБске Православне Цркве у којој по свему судећи данас има више слебденика Јуде Издајника него Господа нашег исуса Христа. Синови и кћери палог Сатане, испуњени духом Нечастивог, пуни злобе, неверства, неискрености и подмуклости, злонмјерно и лукаво су приступили уклањању Владике Артемија са трона Рашкопризренске Епархије, и његовом протеривању са Косова и Метохије. Све је то рађено по захтјеву Медјународне Заједнице, уз сагласност и подршку ненародног режима Бориса Тадића, и “Мајке Цркве“ која доби улогу џелата да одсјече главу Новом Јовану Крститељу који се усуди да изобличи безакоња Новог светског поретка. Све је рађено по опробаном гебелсовом рецепту блаћења и хајке на вука док су лукаве лисице месо носиле. Владика Артемије је био најприје изложени лажним оптужбама, и безумном прогону који се завршио на радост Сатане и слуга његових незаконитим збацивањем Владике Артемија са трона Раскопризренске Епархије. Владика Артемије, је прошао као Епископ мученичке Рашкопризренске Епархије, и сам МУЧЕНИЧКИ, слично Св. Јовану Залтоустом, којег су Божији и његови непријатељи насилно били збацили са трона његове Епархије и протерали у изгнанство.

Попут Св. Јована Златоустог који бјеше протјеран из Цариграда, и Владика Артемије насилно је протеани са Косова и Метохије. Свети Јован Златоусти је био у затвору, а Владика Артемије је био у кућном притвору у манастиру Шишатовцу. На крају без суда и суђења, самовољном одлуком чланова Светог Архијерејског Синода СПЦ, Владики Артемији је било попут Св. Јовану Златоустом најприје забрањена слобода кретање, потом свештенодејство, а затим као врхунац њихове самовоље, безумља и освете због Његовог исправног става према времену у коме живимо, и јуачког држања у одбрани Истините вјере Христове и нашег Светог Косова, уз прећутну сагласност његове браће Архијереја, Владика Артемије је незаконито, супротно свим црквеним канонима и прописима на крају рашчињен као примјер другим Епископима како могу проћи, и шта њих све чека ако се успротиве незаконитим одлукама и саљмовољи Кнеза овог свијета. Сатана као што видимо вјерне слуге има, и у самој Цркви Бога Свевишњега. Сви прогони и сва блаћења, затварања, забране свештенодејства и рашчињења, нити било какви други напади сатански сила које су удариле на Владику Артемија нису могли да сломе светосавски дух у њему, и духовној дјеци његовој коју он породи благодаћу Духа Светог у Православној вјери нашој својим трудом као њихов учитељ у правовјерју. Узалуд остадоше све претње и пуста обећања Лукавог.

Владика Артемије се не уплаши силе његове нити повјерова његовим лажим обећањима, него са дјецом својом чија су имена записана у Књизи Вечног Живота, остаде и даље чврсто и непоколебљиво на путу Светог Саве, на путу Христовом. Највећи број монаха и монахиња Рашкопризренске Епархије, остао је и даље Богу вјеран а Србству одан и послушан Владици Артемији. Они су зато заједно са њиме, са вјером у Бога, истину и правду Његову, кренули путем Светог Саве који води на Голготу, у страдање и у смрт али и у славно васкрсење са вјером у Христа. На муци се познају јунаци, и сви они који то нису бли зато су отпали, а са Вадиком Артемијем су остали само они монаси и монахиње и богомољци који њега поштују и воле као свог духовног оца, и који се не боје никога осим греха и Живог Бога. Таквим својим јуначким држањем које служи на част монаштву и србским богомољцима, они су потврдили познату народну изреку да се “прави пријатељ само у невољи позна“. То потврђује и Св. Писмо које учи своје читаоце, да је “имати пријатеља вредније него брата“ поготово ако је он попут Каина: неискрен, завидан и због тога склон злочину и брато убиству.

Богомољци Владике Николаја су били велика духовна снага од пресудног значаја у очувању СПЦ за време безбожничког и богоборачког комунистичког режима у Југославији. Они су били основна покретачка народна снага у очувању наше Свете вјере Православне, у очувању непролазних Божанских вредности и људских драгоцјености Србског Народа. Исту снагу, а можда и већу, и одлучујућу ако не и пресудну улогу у садашњој борби против јереси екуменизма и папизма, у борби за очувања наше Свете вјере Православне и Цркве Христове у народу Светог Саве, и Светоотачког начина богослужења, имају и данас у СРБском Народу Србски Богомољци и Православно монаштво Владике Артемија.

Изгледа да многе самозване црквене и народне “вође“ нису биле довољно добро упознате са заслугама које Владика Артемије има у обнављању монаштва и богомољачког покрета у Србском Народу, нити са његовим великим доприносом њиховом духовном раду у очувању Србства: Православља и Светосавља. Ако нису они знали шта раде и чиме се баве, њихов отац ђаво добро је знао шта ради и какве сласти оца свога његова дјеца као прогонитељи Владике Артемија требају да чине. Богомољци Св. Владике Николаја, између два велика светска рата својим мисионарским радом на ширењу Светог Јеванђеља дали су велики допринос духовном препороду Србског Народа, и били су велика помоћ СПЦ у њезиној борби против Конкордата, а Богу вјерно и Србству одано монаштво Владике Артемија заједно са богомољци у ове дане великог отпадниства од Бога и Србства, Православља и Светосавља, су најбољи бранитељи и чувари наше Свете вјере Православне, и Цркве Христове у Србском Народу. Они јуначки стоје у првим борбеним редовима у одбрани Истине и Правде Божије, у светој борби “за Крст часни и Слободу златну“. Богомољци по ријечима Христовим, биће Нови Свети Апостоли.

Они ће Господа поново дочекати када Он други пут дође у слави Оца својега са Анђелима Небеским, да свакоме плату да по дјелима његовим. То богомољцима поручује сам Христос када каже својим новим апостолима у једној богомољачкој пјесми: “Једни Апостоли мене испратише, а Ви ћете бити други Апостоли, који ћете мене дочекати“. Монаштво и Богомољци су према томе били и остали “со земљи“ која није обљутавила, јер ако “со обљутави са чиме ће се земља посолити“? Захваљујући само храбрости и разборитости Владике Артемија, и његовом правилном схваћању времена у коме живимо, његово монаштво и србске богомољце у СРБији није захватила јерес екуменизма, новотарства, папизма и било каквог другог кривовјерства, као што је то случај са појединим другим владикама и свештеницима у СПЦ и цијелом Православљу. Под духовним надзором Владике Артемија, и његовим очинским савјетима и поукама, највећи дио монаштва и богомољаца су заједно са њиме остали Богу вјерни а Србству одани и Св. Сави послушни. Владика Артемије је зато био и остао са својим монаштвом и богомољцима свјетли примјер како треба у тешким временима по Цркву Божију да се понашају владике и свештеници и вјерни народ Божији.

Налазећи се на челу србског богомољачког покрета, којег сада умјесто Светог Владике Николаја, води Владика Артемије попут Мојсија кроз пустињу овог свијета у обећану земљу – нашу Свету Небеску Србију, које нема и неможе бити без наше Свете земаљске Србије, не ове данашње осакаћене и понижене, него оне истините Србије Св. Саве која окупља све србске земље које се спомињу у Светосавској химни у једеној недељивој и јединственој Светој Држави Србији, Владика Артемије располаже са великом духовном снагом своје христољубиве монашке и богомољачке војеске, које се оправдано плаше и боје сви непријатељи Бога и Србства, Православља и Светосавља. У Владици Артемији поред снаге божанскога ума, крије се и постоји и силна снага борца за слободу, велика храброст, мудрост и одлучност да се истраје у очувању освештаног Јулијанског Календара, и на путу Светог Саве који води у живот вијечни ка Господу Христу, и по цијену Новог Видовдана. Без страдања Владике Артемија и његовог монаштва за србску слободу, вјеру и државу, са данашњим црквеним и народним вођама (част појединцима) СРБски народ неби далеко стигао, и праведна борба за Слободу СРБства и духовни препород и обнову СРБског Народа неби до сада сигурно отпочела. Владика Артемије се никога до Бога није бојао, а на кукавице није чекао. Зато му је дјело Богом благословено, и оно остаје за вечити примјер како се духом и истином служи Богу и СРБском Народу. Његово богоугодно дјело остаје зато за вечита времена као надахнуће младим СРБским поколењима у њиховој борби против свих душмана Бога и СРБства. СРБи због тога “пазећи на време јер су дани зли“ и пуни великих искушењау, и нашег свеопштег пада и посрнућа са правом слушају глас свог народног Архипастира. Његов очински глас и страдање примјером буди успаване.

Он храбри уплашене и улијева наду посуталим да није све изгубљено, да још увијек има СРБа соја Обилића, Карађорђа Петровића, Хаџи Ђере и Хаџи Рувима, Гаврила Принципа и Ђакона Авакума који идући на своје страдање и носећи колац на своме рамену, на којег ће њега Турци “жива“ набити, на савјет мајке да промјени вјеру и прими ислам, и тако свој млади живот спаси од смрти, кроз пјесму мајци својој храбро одговара: “Мила мајко на свему ти хвала, ал’ не хвала на таквом савјету, СРБ је Христов не боји се смрти“. Зато СРБи у којима тече крв ових наших славних див јунака и Светих Богоотаца, за “Крст часни мученика, за Слободу затпчника“ све више постају свесни да је отпор тиранији и послушност Богу, а не људима који нас одвраћају од Истине, залог нашег спасења. Они зато смјело и одлучно усправно иду путем Владике Артемија, у његовој и нашој Светој борби “за Крст часни и Слободу златну“.

Зато нека је владици Артемију од нас младих СРБа: Православаца и Светосаваца, вечна хвала за све добро које он учини до сада за наше вољено и Богу драго СРБство: Православље и Светосавље, а од Господа небеска награда. Живио нам наш Владико Свети на многаја љета. Амин. Боже дај!

СРБин Светосавац