Вести

„Пепа прасе..“ испред манастира Грачаница (Фото: Узурпирана ЕРП)

Три године од прогона Владике Артемија. Двориште манастира Грачанице данас. Тек понеки посетилац наврати „у пролазу“ или неко од мештана уђе, окрене се као да је нешто изгубио и изађе. Преостале монахиње ретко изађу из својих келија да би у тишини обавиле своја послушања и повукле се.

Иван Максимовић, 15. фебруар 2013

***

Узалуд је Теодосије покушавао да оживи манастир. Узалуд доводио хорове и народ из удаљених епархија. Ни „Пепа Прасе“ пред манастиром није привукло децу да чешће долазе, нема њихове граје као раније, утихнула је и њихова радост. Чини се као да више ни птице нe цвркућу као пре. Политичке активности и покушаји код окупаторских и шиптарских власти да се обезбеде услови који би привукли српски народ да ту остане нису никада уродили плодом. Топлина која је дуго грејала и након посете манастиру одавно је „испарила“. Као да све умире неумољивом силином.

ГАЛЕРИЈА фотографија ( Узурпирана епархија Рашко-призренска, Грачаница)

Претходне ноћи, враћала су се два школска аутобуса са екскурзије у Грчкој. Путовање је организовала епархија из централне Србије заједно са народом, у групи се нашло и више свештених лица и зрелијих особа. Због радова који су се изводили на ауто-путу аутобуси су преусмерени на пут преко Грачанице али је и локални пут био затворен на неколико сати. Чланови екскурзије никако нису могли да пропусте ову неочекивану прилику да обиђу једну од најзначајних српских светиња. Како су аутобуси стигли непланирано и у раним јутарњим сатима, нико није обавестио надлежне у овом манастиру о овој посети. Из паркираних аутобуса у двориште су прво појурише деца чија се граја надалеко чула. Ово прене Теодосија који приђе прозору и с неверицом угледа призор! Изађе на балкон Владичанског двора, приђе огради, протрља очи да боље види… Не, не сања. Ово се дешава! Двориште пуно веселе и радосне деце, монаштво и људи наоколо разгледају. Из манастирске цркве, у коју је у молитвеном расположењу ушла група људи, чује се „Достојно јест“… Чини се као да су и птице пропевале, као да се сва природа буди. Сунце иза брда изгрејава небом којим се у том тренутку разлеже звук првог звона које најављује јутарњу службу. Овакав тренутак радости одавно није исијао у овом манастиру!

Теодосије, који никако није могао да зна како се ово десило, клону, ухвати се за ограду балкона да не падне и тако одстоји док се мало не прибра. Мобилним одмах позва Саву Јањића: „Саво, зови Еулекс, зови РОСУ, обавести Дачића… АРТЕМИЈЕ СЕ ВРАТИО“!

Данас се навршава три године од догађаја у медијима познатог као „туча монаха“ у коме су се, пред капијом манастира Грачаница, сукобили монаси из манастира Црна Река са дечанцима и српским полицајцима у цивилу.

Овај црквени пуч, потпомугнут верском „елитом“ (екуменистима) у СПЦ, политичком врхушком тадашњег и овог режима у Србији, светских политичких моћника али и представника разноразних верских „праваца“ – јереси и секте, десио се баш на месту највећег жртвеника и васкрсавања српског народа – на Косову и Метохији.

Непобедивост којом смо се вековима хвалили непријатељи су искористили против нас. „Оно што није могла кама успели су златници“. „Светлост свету“ бола је у очи оне који би да ходе по тами овога света. Од тада имамо јавни прогон не само Владике Артемија, верног монаштва, верујућег народа већ уопште – свега Православног. Српска Црква која је вековима била најјачи а често и једини стожер одбране српства претворила се у маљ којим се закивају последњи клинци у рам независног Косова. Материјализам, идолопоклонство и многобоштво опет су устали и бесно урличу земљом и небом над нашим главама.

У ковитлацу борбе за сваку душу нечастиви подижу прашину и бацају је у очи онима који би тек да их отворе. Инквизитори демократским методама убијају један народ, породицу и сваког појединца који неће да им се поклони. Православље одолело толиким искушењима, да би под духовним вођством Епископа Артемија поново васкрсло на простору Епархије рашко-призренске са најновијим прогоном бива још једном разапето. Једино и једину праву веру, без икаквих аргумената, првосвештеници нашег времена опет називају сектом. Борба за веру претворила се у борбу за голи живот. Пут ка Голготи још једном се утабава док испод брда одјекују потмули ударци секира којима се теше греде за нове крстове, за нова распећа. Оно што видимо уплашиће само оне који не знају да се сваким тупим и подмуклим ударцем уплете још један лист у венац на небу. Хоћемо ли узети секиру или венац заиста је избор који чинимо само ми и одрећи га се можемо опет једино ми.

Миланским едиктом Православље је од „секте“ из катакомбних храмова, признато за једину Праву веру. У годишњици обележавања доношења тог едикта, 1700 година касније, Православље је опет од многобожаца и идолопоклоника једино прогоњено, и то као секта, гурнуто назад у катакомбне храмове.

Иван Максимовић, Звечан