Вести

Супротстављање војвођанског идентитета који се гради у хрватској латиници, српском идентитету оличеном у српској ћирилици. Појава ћирилице на аутобусима градског превоза у Новом Саду је један од очигледних доказа да одлучујуће помаке у њеној одбрани могу учинити само политичке партије које учествују у власти. Сада је то била Демократска странка Србије, а да она није била у власти 2006.године, данашње уставне заштите ћирилице не би ни било.

Немања Видић; 12. фебруар 2013

***

Резултат те заштите је готово никакав, јер је власт наставила са спровођењем старог необјављеног комунистичког државног програма потпуног латиничења Срба. За васкрснуће ћирилице у Новом Саду заслужан је и СНС, али само ДСС има у свом програму враћање ћирилице Србима као јединог њиховог писма.

Одмах су реаговали заштитник грађана и дежурни адвокати националних мањина, тврдећи да је то неуставно и да значи укидање достигнутих права тих мањина. Најжешћи у осуди појаве српске ћирилице су били ипак „проевропски“ Срби. Антисрпски медији, а такви су данас готово сви у Србији, пренели су и њихов став да се Војводина силује ћирилицом. То је само још једна потврда тезе легендарног професора права и академика Радомира Лукића да је опредељење за писмо искључиво политичко питање националне културе од највећег значаја.

Подсећамо да су се медији и до сада бавили српском ћирилицом само онда када су се неки догађај могли приказати као инцидент. Тако су објавили претњу бивше министарке правде Снежане Маловић да ће бити предузете мере против другостепеног судског већа које је усвојило жалбу жалитеља из Новог Сада да му се пресуда морала доставити на ћирилици. Готово сви медији су објавили вест да Аца Ђенадић из Чачка по цену одласка у затвор није хтео да прими латинички записник полиције о учињеном саобраћајном прекршају. Ни у таквим приликама медији нису хтели да обавесте народ о томе да је ћирилица заштићена Уставом. А поготово неће да објаве ништа од ставова чувара ћирилице, па ни то да је хрватска латиница окупирала српске земље по налогу комуниста, те да је извођач тих антисрпских радова била Матица српска од 1954.г. до 2010.г., када је посао завршен правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика.

Два најважнија човека из СНС-а у Новом Саду нису знали да одбију нападе, па уместо да кажу да је том појавом ћирилице само искоришћено уставно право српског народа на своје писмо, у јавности су се бранили чињеницом да није било протеста националних мањина, и да има и пречих питања него што је писмо. Уствари, нису хтели да кажу да је тиме само остварено уставно право Срба на своје писмо, да не би нашкодили угледу своје странке.

Онда је Иштван Пастор писао Дачићу о инцидентима ”који угрожавају међусобно поверење и међунационално поштовање“, па и ово : ” То поверење и међунационално поштовање стрпљиво се гради, али се лако урушава физичким угрожавањем припадника националних заједница и непоштовањем симбола њиховог идентитета, што не смемо дозволити.“

Чини нам се да нико до сада није рекао главну ствар у вези са појавом ћирилице у Новом Саду, а ради се о следећем. Националним мањинама није сметала досадашња комбинација српског језика и хрватске латинице, него им смета српска ћирилица уз српски језик. Тиме је доказано оно што данас не знају професори лингвисти и академици, па и српска интелектуална елита уопште: да је српско писмо само ћирилица. Знају мањине да би било ненормално да се линије градског превоза исписују на више језика, па то право никада нису ни тражиле, а камоли достигле. Не могу то право тражити ни данас, па га ни не траже, него не могу да гледају ћирилицу као симбол српског идентитета. Зато је неистина и подвала Иштвана Пастора када пише о непоштовању симбола идентитета „националних заједница“, јер досадашња комбинацаја српског језика и хрватске латинице нема никакве везе са идентитетом Мађара, него њему смета снажење идентитета већинског српског народа оличеног у српској ћирилици. А тај српски идентитет стоји насупрот војвођанског идентитета, који се гради у хрватској латиници. Војвођанска власт и јесте дала награду за животно дело проф. др Мати Пижурици зато што је као главни редактор Правописа Матице српске из 2010.г. унео у њега неуставну одредбу да је и латиница стандардно писмо српског језика.Тиме су он и Матица српска дали „научно покриће“ да је и ова хрватска латиница српско писмо, што значи смртну пресуду за ћирилицу.

Хрвати и други странци показују Србима да је њихово национално писмо само ћирилица

У Вуковару се окупило 20.000 Хрвата да би спречили писање имена тог града и српском ћирилицом, зато што је она за њих увек била исто што и Србин. Толики број Срба може се у Београду окупити само када гостује неки певач из Хрватске, а у име притиска на српску државу да се спроведе уставна одредба о језику и писму не може се у Београду окупити више од двадесет Срба. Највише што Срби чине у Србији је јалово академисање на сајтовима који се сматрају националним. Част само веома малом броју људи који су укључени у одбрану ћирилице. Њихово писање неће нико да објави, а ретко то чине и поменути сајтови. А и како би то могли када неки објављују само латиничке текстове. Други сајтови су оставили могућност да текстови могу бити читани на оба писма, што значи да су у коначном за латиницу, с обзиром на то да два писма не могу опстати у једном језику. Новинари у Србији су и иначе углавном професионалне убице ћирилице тиме што су на страни хрватске латинице, било због тога што су научени о равноправности писама у српском језику, било зато што то захтевају њихове газде.

И пре Вуковарског изјашњења Хрвата много пута су Срби могли да науче од њих да је њихово писмо само ћирилица, па ево само неких примера:

Чак и у време постојања Југославије, на ХРТ није могао бити приказан филм из ТВ Београд који је титлован ћирилицом. Заправо, био је приказан само једном, али се дигла дрека као да је у Хрватску ушла куга, па се наредне вечери спикер извинио хрватском народу, и филм је поново приказан.

Када су Хрвати овладали Купресом, одмах су мењали ћириличке натписе, а том приликом је један цивил рекао у камеру: „Никад више „општина“ него „опћина“, и никад више ћирилица.“

Пре него што је укинута војска Републике Српске, говори Хрват избеглица из околине Теслића на Хрватском радију зашто се не враћа. Неће да гледа ћирилицу и да му син служи српску војску .

У Дубровнику Хрвати демолирали ауто Србина, јер су на задњем седишту видели ћириличке новине.
У Хрватској су спаљене ћириличке књиге, као и латиничке које су биле на екавици.
У Хрватској не постоји апсолутно ниједан ћирилички натпис фирме.

Хрватски цариници нису хтели да оцарине српску робу због ћирилицом попуњених царинских формулара у Србији.

И други странци знају да је српско писмо само ћирилица. Има више од десет година откад је владика Јефрем сведочио да га је високи представник стране управе у БиХ уверавао да се Срби не требају плашити унитаризације (Сарајева), јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Не без разлога, јер је управо у том Сарајеву 1915.г. српском народу Босански сабор забранио коришћење ћирилице, уз овакво образложење земаљског поглавара генерала Стјепана Саркотића (заменио у Србији побеђеног Поћорека) : „Срби са својом ћирилицом су страно тијело истока у борбеној зони запада.“ Заслугом Радована Караџића и Момчила Крајишника Република Српска је рођена у ћирилици. Не постоји апсолутно ниједан случај да је после утамничења поменутих српских великана било који политичар у Српској јавно изговорио реч ћирилица у смислу забринутости због њеног нестанка из јавног живота. Данас се на друштвеним мрежама чак и подмладак СДС-а опредељује за окупационо хрватско писмо.

Срби у Вуковару не могу очекивати подршку своје матице по питању ћирилице

Србија не може охрабрити Србе ни у Хрватској ни у Републици Српској, јер националне ствари није уредила ни у својој кући. У њој је ћирилица заступљена у занемаривом проценту, па то сведочи да јој није стало ни до домаћих Срба. За власт у Србији ћирилица је терет као и Косово. Њега се она не може ослободити скривено од јавности јер још нису измишљена два Косова, а ћирилице се већ ослободила зато што је вишедеценијским политичким притисцима постигнуто да српски народ у великој мери њу више не доживљава као српско национално писмо, него да има још једно – латиничко. Он је последњи пут имао своју државу 1918.г., када је најславнији српски пук, Гвоздени пук из Топлице, ушао у Београд и омогућио да се из њега протера иста ова хрватска окупациона латиница коју лингвисти у Правопису Матице српске из 2010.г. прогласише српском. Ћириличком заставом тог пука био је прекривен ковчег Краља Петра Првог, а онда је наследник краљ Александар заставе српских пукова заменио југословенским.

Умало да за љубав Хрвата и Словенаца није избацио ћирилицу и из саме Србије. И ето, тек стотину година касније Срби у Новом Саду полажу испит на томе да ли су кадри да се врате своме националном идентитеском писму, или ће занавек да носе југословенско-латинички јарам.

Ево сведочења велике српкиње Милице Грковић о томе како је Нови Сад постао латинички :

„Шездесетих година, кад су у Новом Саду, преконоћ скинути сви ћирилички натписи улица и стављени латинички, озлојеђени гарђани отидоше до градске општине, да затраже објашњење зашто је то учињено у граду са српском већином. Начелник секретаријата за правне послове који их је примио, и саслушао, одговорио им је :“Немојте мислити да сам ја то наредио, као Хрват. Тако је одлучио и наредио Председник градске општине Тоза Јовановић, који је , као што знате, Србин“.“ ( Д.Збиљић : Српски језик под окупацијом латинице, ЋИРИЛИЦА 2004.)

Поставља се питање откуд толика небрига о ћирилици у Србији, када је Срби у Вуковару доживљавају као темељни национални симбол, па се, залажући се за њу, излажу опасностима у непријатељској средини.

Равнодушност према ћирилици последица је народне необавештености о њој као националном писму, као и опште апатије. Током неколико деценија народ је лажно учен од својих лингвиста да је његова и латиница, па се он данас чак и чуди нечијој бризи за ћирилицу, „јер је нама Вук смислио и нашу латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица“. Српска дезорјентисаност је толика да ћирилицу уз српски језик не спомиње чак ни опште признати ауторитет патриотског опредељења проф. др Мило Ломпар , а великодостојници СПЦ не спомену је ни једном у две године. Зато већ има и латиничких књига које су написали православни свештеници. Ћутало се и кад су два одборника у скупштини општине Пријепоље добила батине зато што су инсистирали на добијању ћириличких скупштинских материјала. Нарочито медији стварају атмосферу да је инсистирање на ћирилици васкрс српског национализма из деведестих, враћање уназад а не својим идентитетским вредностима, те гурање прста у око „европски“ орјентисаним Србима, националним мањинама и ширем окружењу. Апсолутно ниједна јавна личност у Србији није се огласила поводом примене у српској просвети Правописа Матице српске из 2010.г. који је антисрпски и неуставан због одредбе да је и латиница стандардно писмо српског језика. Али оно што је најгоре – не оглашава се први домаћин Србије, њен Председник Томислав Николић.Чујемо га да народ треба да боље живи, али не спомиње национални идентитет па не знамо да ли уз бољи живот требамо остати Срби. Напротив, иако је у предизборној кампањи рекао да ће се залагати за примену Устава, ћути о његовом кршењу. Ево како власт у Србији кршећи Устав конкретно ради на замени српске ћирилице хрватском латиницом.

Кршење Устава у Скупштини Републике Србије

Скупштина Републике Србије прекршила је члан 10. Устава најмање доношењем Закона о јавним набавкама и Закона о парничном поступку.

У члану 17. Првог закона пише : „Наручилац припрема конкурсну документацију и води поступак на српском језику.“

Члан 10. Устава гласи : „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Кршење Устава је у томе што се у закону не спомиње ћирилица, па они који спроводе набавке имају могућност да масовно уз српски језик користе хрватску латиницу . Постоји најновија пошаст да је апсолутно све на хрватској латиници што држава пише у електронском облику.Тако, када се затражи конкурсна документација у том облику добија се искључиво на хрватској латиници, па је чак латинички меморандум државних установа Србије. Тако се понаша и Инжењерска комора Србије, па не чуди што у Србији готово не постоје ћирилички пројекти.

Члан 97. Закона о парничном поступку гласи :

„Позиви, одлуке и друга судска писмена документа упућују се странкама и другим учесницима у поступку на српском језику.“

Дакле, изиграва се Устав јер се не помиње ћирилица, па уместо ње може и „српска латиница“. Не може се томе много замерити, јер је помињање српског језика без ћирилице виђено, па можда и преузето, од елитног српског интелектуалца проф. др Мила Ломпара.

Уистину би било нормално да се спомиње само српски језик, јер се подразумева да он има једно писмо као што и сви други европски језици имају једно писмо. Али Србија нема нормалне лингвисте, нормалну Матицу српску и нормалну САНУ, па онда ни она сама не може бити нормална. Јер, проф. др Мато Пижурица главни редактор Правописа Матице српске из 2010., у коме пише да је и латиница стандардно писмо српског језика, јавно говори да су два писма српско богатство, а главни рецензент истог правописа академик Иван Клајн јавно говори да то није никакво богатство него баласт, те да ће се и српском језику неминовно догодити једноазбучје, и то у – латиници !

За разлику од Србије, Хрватска је озбиљна држава, па у адекватним законима захтева „упорабу хрватског језика и латинског писма“, иако тамо не постоји опасност да би ћирилица могла урозити латиницу. Али тиме Хрватска тренира националну будност. У Србији се подразумева национална будност националних мањина, али не и Срба. Она је предмет исмејавања и судског гоњења српске омладине.

Кршење Устава у српској просвети

Најопасније кршење Устава применом неуставног Правописа Матице српске спроводи се у српској просвети, јер се њиме регрутују нови латинични јањичари, који ће сутра да се бију за хрватску латиницу. Удружење „ЋИРИЛИЦА“ из Новог Сада писало је више пута Министарству просвете, тражећи да се не дозволи примена неуставног правописа у српској просвети. Добило је одговор да ће оно тражити оцену уставности правописа од научних институција које се баве језиком, што значи управо од оних који су га прекршили, уместо да је тражено мишљење од правних стручњака. Наравно да су Матица српска и САНУ одговориле да нема кршења Устава. Мисли се на ону антисрпску САНУ која и данас ради на речнику српскохрватског језика, уместо на речнику српског језика.

Српско национално удружење „СРПСКА АЗБУКА“ такође је писало Министарству просвете (Бр. 013/12, 08.10.2012.). У односу на ЋИРИЛИЦУ оно је тражило још и то да Закон о основама система образовања и васпитања ( Сл.гласник РС бр. 72/09) усклади са Уставном одредбом о језику и писму тако да се латиница учи у оној мери која је потребна да се овлада њеним коришћењем. Да бисмо могли читати дубровачку књижевност, како је и обећавао Пижурица пре похрваћења српског правописа хрватском латиницом. А не да се хрватска латиница учи равноправно са ћирилицом као у време „друга“: једне седмице ћирилица, а друге латиница. А све са циљем да хрватско-југословенка латиница временом потпуно замени српско писмо у српском језику. „СРПСКА АЗБУКА“ је тражила да се примени реципроцитет: колико српске ћирилице у Ц. Гори, БиХ и Хрватској, толико хрватске латинице у Србији. Министарство је одговорило у девет редака и три реченице без помињања онога што је тражено! Поред министра Обрадовића потписана је и његова помоћница Весна Фила – латиницом.Тако то министарство годинама ради неуставно и антисрпски (већ други мандат), и још се руга тражењу да се поштује српски национални интерес.

Кршење Устава у српском здравству

„СРПСКА АЗБУКА“ је дописом бр 012/12 од 08.10.2012. указала Министарству здравља на масовно кршење члана 10. Устава Србије. До данас није било одговора, а неће га ни бити, јер је после телефонске ургенције то рекла нека службеница .Рекла је да ће то министарство и даље надзирати примену Закона о језику и писму, а у Клиничком центру Србије годинама је све на хрватској латиници.То је и очекивано јер је министарка из СПС-а, као и министар просвете, а њихов шеф је на предизборном митингу у Ужицу позвао народ да врати у центар града споменик њиховом другу Титу. Још је рекао да СПС наставља политику поменутог друга. Министарка Славица Дејановић Ђуровић је била председница Скупштине Србије када је донесен неуставни Закон о службеној употреби језика и писма, а неуставност је у томе што је латиница враћена у српски језик. Тада је министарка рекла у ТВ камере да је она за оба писма, што значи да је воља њене партије изнад Устава.

Кршење Устава у српском правосуђу

„СРПСКА АЗБУКА“ је дописом бр 011/12 од 08.10.2012. упозорила Министарство правосуђа и локалне самоуправе да се масовно крши Устав тиме што судови примају латиничке поднеске на српском језику странака и њихових пуномоћника у парничним поступцима, иако Устав прописује уз српски језик само ћирилицу. Није било одговора, и неће га ни бити.

Кршење Устава у МУП-у Србије

Уместо да се лични документи добијају на ћирилици, а на латиници на посебан захтев, у Србији је супротно.

На регистарским таблицама је хрватска абецеда, уместо да се користе слова која су иста у српској азбуци и енглеском алфабету, у комбинацији са бројевима.

Ознаке на полицајцима и на њиховим возилима су на оба писма, итд.

——————————————————————————————————————————-

Масовно је кршење Уставне одредбе о језику и писму и у осталим сегментима јавног живота, а можда је најсмешније и најжалосније када законом о службеној употреби језика и писма није прописано да домаће фирме морају комуницирати са државом и међусобно на ћириличком писму када пишу српским језиком. Таква држава не може да оствари никакав српски национални интерес, а поготово да сачува територију, или да буде узданица српском народу изван Србије.

Немања Видић

Члан удружења „СРПСКА АЗБУКА“