Вести

Тандрчак, тандрчак, вретееноо… Тандрчак, тандрчак

На глобално отопљавање климатолози су почели давно упозоравати. И јесте логично да струка и наука први примијете трендове и тенденције. У својим областима. То што су нам они деценијама причали о озонским рупама, а ми нисмо њиховој причи придавали пажњу, не значи и да се рупе нису шириле.

Пише: Зоран Јанковић 06.02.2013

***

Тек кад су нам метеоролози почели саопштавати „најтоплији јуни у посљедњих 50 година“ „овако висока температура у јулу није забиљежена у задњи 70 година“ „очекује се најврелији август у посљедњих 100 година“ ставили смо прст на чело. Ми, обични смртници, које занима само да је зими хладно, а љети да је топло.

Почеле да зарастају медијске рупе

Већина гласила у РС последњих година су обичне црне рупе. У медијском свемиру. Изнутра тамне, мрачне и хладне, а свана – ружичасте. Све гутају и прождиру у своје тамнило, а избацују само оно што хоће. И што им се каже. Сажвакано и прежвакано. Згужвано. Па ружичасто обојено. Међутим…

Поред оног што говоримо или пишемо комуникација се одвија и на нивоу подсвјесног. Вољне поруке контролишемо, ове друге – не. Чак и тзв. говор тијела увјежбан човјек може исконтролисати, али тијело и даље шаље поруке које вјешто око може прочитати. А које не говоре исто оно што и ријечи. Чак сасвим супротно говоре.

Рецимо колега Горан Михаиловић дао је интервју „Фронталу“. Иако је ту говорио о „најслободнијем медијском тржишту у окружењу“ и РТРС као „јавном сервису у служби свих грађана“, сама чињеница да је говорио за „Фронтал“ (можда ни он тога није свјестан) говори да је овај портал постао важан канал комуницирања. И да би и они који хљеб једу Милорадовим устима хтјели мало комуницирати са масама путем ово канала. Иако остаје чињеница да је „Некад било“ у почетку врло промптно говорила о грешкама из (политичке) прошлости, рецимо о пропалој изградњи аеродрома на Сокоцу, али да је онда гурнула „испод тепиха“ мало ближу прошлост. У „Некад било“ штошта никад није било. Рецимо критичких осврта из блиске (политичке) прошлости од неких 7-8 година. Например на пропалу изградњу аеродрома у Требињу. Или оног чувеног, Требињског, не знам ни ја више каквог туристичког насеља. И то је некад било. Али никад није било у „Некад било“! Или са пропустио те епизоде.

И Вања Фуртула полако али сигурно све више у „Интервјуу“ почиње да „набада“ на питања госте тако да они помисле „ма шта је ово, јесам ли ја на РТРС-у или на БН-у“. А богами и ја то исто помислим. Што и они.

Исте „инцидентне ситуације“ примјећујем и код Биљане Кнежевић. Већ неколико пута је „испресала“ госте „Пресинга“ тако да сам се уплашио за њу. Не могу да вјерујем да се они нису жалили генералном, директору. А можда чак и самом Великом Газди.

Јесте да су они у Бањалуци а ја сам у Рогатици, али понекад више види онај под брдом него нај на брду. Деси се и да мора човјек да зажмури да би нешто јасно видио. Рекох – понекад.

Мед и ји по руке

Медиј је оно на чему се налази информација; што је носи. У пракси смо термин „медији масовног комуницирања“ „масовни медији“ или „мас-медији“ (тв, радио, новине, интернет…) редуковали на само „медији“. А редовно мислимо на „мас-медије“ гђе „масован“ означава двије ствари: масе које конзумирају информацију пласирану путем медија и масу информација коју тај медиј преноси.

Комуцирање је базични друштвени процес. Без њега би били обичан скуп јединки које немају ништа једна с другом. Као гомила камења, рецимо. Тек у процесу комуницирања постајемо – друштво. А комуницирање се одвија тако што један од нас шаље поруку, она се преноси комуникацијским каналом, други је прима и разумије. И понаша се у зависности од поруке коју је примио. А медиј јестеједнако канал комуницирања.

Е, у том зецу лежи грм. Пардон, обрнуто. Што би Хрвати рекли „претежита“ задаћа већине медија у РС јесте да пренесе једну једину поруку „гласај за Милорада“! И да утиче на промјену понашања оног ко прими поруку тако да он стварно и гласа за Милорада. (Како ког Милорада: један је – Милорад. Онај што има своју странку. И не само да је његова, него се исто ваби као и он. Тих пар слова испред имена му ионако ништа не значе).

Не би ме изненадило и кад би се испод спектра видљивог људском оку провлачила скривена видео-порука: „гласај за Додика, гласај за Додика, гласај за Додика…“ која би тек на нивоу свјесног излазила на површину и утицала на наше понашање на изборима. Хало, злоће, нисам рекао да се то ради него да ме ни то не би изненадило. Ништа лакше него људе збуњивати порукама. Ка моја маленкост овим поднасловом.

Ја режим, ти режиш, он режим

Дан и ноћ се непрестано смјењују. И мијењају дужину властитог трајања. Једнаки су само 21. марта и 23. септембра. Ноћ је најдужа 22. децембра. Послије тога дан бива дужи, а ноћ краћа. Наш народ каже да дан постоја дужи онолико колико пијевац са прага скочи.

Дуго је у Републици српској медијска ноћ постајала дужа. А дан краћи. Из дана у дан. А најцрња медијска ноћ догодила нам се прије неколико дана. Онда кад је Милорад Додик изговорио то што је изговорио Владимиру Тришићу, власнику БН телевизије. Ја то не могу ни поновити. Ни због себе ни због Тришића. Био је то 22. децембар медијске ноћи у РС. Иако се догодио неких мјесец ипо касније. Дно је дотакнуто, доље се више – нема куд.

Може Васић забрањивати колико хоће „изабраним представници и именовани званичници на било ком нивоу, да убудуће сарађују са БН телевизијом“. Нисмо ми будале да се не сјећамо како се ни један СНСД-овац није појавио на БНТВ у кампањи за октобарске изборе. А нисмо ни тупани да из Васићеве реченице не закључимо да странка има само једну главу и много (скупштинских) ручица. Ко хоботница. И стомачину. Много дробова.

Не вјерујем да сам једини коме је пало на памет да се запита: „како то, Богом брате, извршни секретар странке (незваничник) може да наређује „изабраним представницима и именованим званичницима!?“ Како!? Па хајде-хајде за ове друге, они су именовани, али ови први, они су – изабрани! Народ их је изабрао на изборима а Васић ИЗ СЕК (извршни секретар, прим.аут.) им наређује! Има ли ту логике? Докле ће од народа да праве СНСД-ОВЦЕ!?

То што им се привиђају непријатељи на туђим тенковима и са парама којима обарају власт, само је присјећање оног што се јесте догађало прије петнаестак година. Њима. Ово са значкама, ова Шпирићева спика, ја се тих значки не сјећам. Је ли их ико видио? Да ли је он стварно потпуно опорављен од оне саобраћајке!

Једине значке којих се ја сјећам су оне из пјесмице Душка Радовића: „Све је пошло наопачке/за врапце и мачке/кад је јесен окачила/своје жуте значке… А жуте значке и тачке ова власт ставила је поред имена просвјетних радника који су штрајковали.

Тога се сјећа. А прољеће осјећам. Медијско прољеће. Прве висибабе су ту. А богами и јагорчевина. А и хороз само што није са прага шкочио. Смије ли неко да се клади? У моју цијелу децембарску плату.

Пише: Зоран Јанковић