Вести

Пре свега, погледајте НАЈВЕЋУ саблазан икада виђену у Православној Србији – епископ Григорије служи унијатску службу са римокатоличким бискупом Матом Узинићем у Дубровнику, 24.01.2013.год. (обоје у потпуним богослужбеним одорама!? што је, по учењу Светитеља наших – за моментално рашчињење и одлучење из Једине Свете Православне Цркве) отворено пљујући на све Православне Светитеље, који лажну веру католичко-папску до детаља разобличише, а многи од крволочних латинских фратара, бискупа и осталих “кршћана” кроз векове до данас и пострадаше.

Истинољубље 28. јануар 2013

***

Унијатска саблазан еп. Григорија (видео) :

Епископ Српске Православне Цркве, захумско-херцеговачки Григорије, први се у историји СПЦ дрзнуо да у богослужбеним свештеним одеждама, “богослужи” са папским бискупом Матом Узинићем у Дубровнику, док су истовремено, његова екуменска браћа, моткама претукли монаха расколничке “истинске Акакијеве православне цркве” на падинама Авале крај Београда!?…

Саблазан у православној Србији, из дана у дан, распламсава се раздирањем ризе Светосавске српске Православне Цркве Христове, нарочито од стране екумениста који непрестано папски-перфидно и јудински-лукаво увлаче Цркву у, од Светих нам Отаца, проклето унијатство (тј. сједињење с папистима, римокатолицима). Нажалост, јачање такве неправославне либералне крајности у питањима Вере, доводи ових дана до оживљавања једне супротне радикалне духовне крајности назови “једино-исправног православља” којим се бусају тзв. зилотисти пристигли из раскола Грчке Православне Цркве, који не признају православност никоме до себи самима.

Екуменисти који лукаво делују изнутра – у име званичног Православља и Јединога Православљем спознатог нам Господа Христоса, ево, све више и више хвале лажљиве вероисповести папске и протестантске, њихове лажљиве изобличене “христосе”, те, својом агресивном пропагандом, те несвесно све привлаче своме ментору из сенке – Антихристу… Нажалост, уместо здравог православног отпора, насупрот овима, са супротне стране јављају се у данашњој Србији “зилотисти” – који се одавна издвојише и комплетну Црквену заједницу прогласише пропадајућом и безблагодатном, а себе једино исправним.

И, шта се збива… “владајући” насрнуше пољупцима на љубичасте паписте у Дубовнику а да, притом, истовремено, и моткама насрнуше на друге побуњене фарисејолике зилотисте на Авали (професионално пребијајући, да буде брутално али не по живот опасно)…

Е сад, пошто је Србија масонима поробљена земља која врви од разноразних шпијуна, питамо се: како то да екуменисти (који програмски газе Предање Цркве српске по налогу масона) не нападоше и испребијаше некога од Артемијевих монаха!? Да ли су се то тајне службе разочарале у Артемијеву умереност, и решиле да бруталним пребијањем дају на значају проверено екстремним али много малобројнијим Акакијевцима? Јер, из искуства мислимо, да онима који су нас поробили данас у Србији требају две савршено екстремне стране у Цркви преко којих ће манипулисати са духовни осећањима народа, као што то зараћеним политичким партијама манипулишу националним настројењима. Бодре једне који безобзирно газе правила Цркве и уводе реформе, и друге који ће их са гађењем отрести од себе уз настројење да са првима неће никада ни разговарати а камоли тражити начине решавања проблема и саблазни у Цркви Божијој – која Јој ево кроз децу Њену происходе…

“Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном, кроз кога долази саблазан.” – речи су Господње (Матеј, 18.7)

Антихришћански резултат је постигнут: на једној ивици провалије, владајући папољубци који су уз помоћ масона запосели главне структуре власти у СПЦ бусају се праведним “прогоном секташа” и љубављу према растављеним папистима и осталим отпалим протестантима, а на другој ивици, они други, који добише батине, се још више утврдише сопственим заносом свог “праведног страдања”… О, туге ли и преваре – а Истина и спасење су управо у средини између ових крајности, ових зала које се “праведношћу” заодевају, заодевају да би харали бићем православних народа данас.

Бедни Григорије и јадни Акакије

Сви знамо да су масони, који су и кроз комплетан кадар издајничких српских политичара, и кроз поједине папомислеће епископе СПЦ, спремили ове године велику унијатску саблазан по земљи Србији, звану “Прослава 1700. година Миланског Едикта”. Да, они су у праву, јер се у том поли-религијском слављеничком комешању заиста и не слави Свети цар Константин, већ неки његов проглас, који су разуларени и раскалашни слављеници извукли из његовог суштинског контекста. Наиме, цар Константин је 313. год. обуставио прогон правоверујућих Хришћана, тадашњих православних хришћана, а не свих безбројних секти и јеретика, који су и тада постојали али гоњени нису били(као и дан данас што је случај). Спречен је тада прогон истинских Хришћана, једнодушних у православном вероисповедању, хришћана чудотвораца и чудотворних мученика о чијој је исправној вери Небо многим чудесима сведочило – а не свих религија и секти тога времена, јер само су једни, неподељени, истински Хришћани, бивали до тад гоњени (као и данас истина је гоњена од оца лажи-ђавола и ђавоиманих људи) због храброг исповедања своје Вере у, Православљем спознатог, Јединог, Христом откривеног, Тројичног Бога.

“Љубичасти Григорије и црни Акакије” – Никада до сада се није десила саблазан да православни српски епископ у богослужбеним одеждама, врши молитве са папистом одевеним у њихове мисне одоре, док, с друге стране исти испребијаше једног невиног зилотисту, те се тако крајности ових болесних духовности у Србији међусобно испромовисаше.

“…Буди напокон искрен Григорије да те не прогута љубичаста папска идеологија којој је крај у екуменској вечној муци. Не, не можеш ти нас Григорије толико увредити да ти ми окренемо леђа, докле год се то што носиш назива, и народу представља, православном мантијом и панагијом. Не можеш нас отерати од себе Григорије, но мораш и нас заволети као Латине – само тако ћеш се пробудити из овог екуменско-папског страсног популистичког заноса, пробудити се или ражалостити, пробудити се или једино нас “проклети” – “проклети” нас што те волимо, волимо више од Латина, али мање од народа православног, који за собом сада лукаво у погибију Уније са Латинима повлачиш…”

Екуменисти српски попут Григорија, епископа захумско-херцеговачког, ових нових саблазних дана, пирују блудни пир са лукавим Латинима у Дубровнику, ругајући се свом Светоотачком наслеђу Православне Цркве, у страсном заводничком плесу све више искорачујући ка, масонима задатом, проклетом уједињењу са римокатолицима при чему би ови други остали у свом зловерју а ставили нас под своју, доказано антихришћанску, шапу!?

Напомињемо, да оваква саблазан, да се у епископским богослужбеним одеждама, наш епископ моли са исто тако одевеним папским бискупом, (што је најстроже забрањено од наших Светитеља), никада се досад у Србији није догодила. Бедни унијатолики Григорије овим дрским, све безобзирнијим неправославним гестовима, све дрскије заводи у пропаст неупућене а провоцира православну савест побожног дела народа нашега! Оваквим осиони духовним безакоњима тежи се да се провали ограда, коју су Светитељи наши около Православља Светог поставили и вековима ограђивали Православну Истину Божију нарочито од лукавих Латина, који је вековима досад подриваше. Хоће безаконик, под ауторитетом епископског звања, да покуша повући наш народ ка екуменској му дрској слободи у “љубави” – љубави која на делу не подноси најближње своје, а наводно, воли само оне што су Бога својим зловерјем и делима одбацили, а Православну Цркву Свету вековима нападали.

Оће Григорије глумац, користећи лукаво бедно духовно стање већине, комунизмом и потом странчарењем, омаловереног народа нашег, да наведе народ да помисли, да је спасење и у Православљу и у папизму “чим наш владика овако папује и ништа му није”!? Оће Григорије фудбалер да жонглира законе Свете Цркве као што често жонглирањем лопте забавља лаковерну јавност мамећи је ка себи и својим екуменистима (којима су блага овога века засенила веру у блага вечног Царства Христовог)!? Зато, браћо у Христу, – никада не заборављајмо на Страшни Суд, браћо, који је остављен као коначна Правда над свима, пред опредељењем између две вечности у које ће се распоредити сво човечанство – једне рајске сверадосне вечности и оне друге вечно проклете и болне! Никада не заборављајмо речи Свцетитеља наших да, ако се православни одрекне вере своје и пређе у веру латинску (тј. католичку, папску) – не може душу своју спасити ако се не покаје и Православљу Светом поврати! Ово исто важи и за оне који би саборно прихватили, од Светитеља наших здушно – проклету, Унију, тј. уједињење са римокатолицима, које се поново нама подмеће и то кроз неке познате великодостојнике СПЦ. Католици су извитоперили веру праву, одвојили се од Православља и, кроз векове, породили бројне секте из себе преко којих су често насртали да поробе Свето Православље! Чекамо њихов повратак Јединој Вери Божијој од које су отпали у 11. веку, а не да договоримо неку трећу веру нову, познату кроз векове као Унија против које су се многи Светитељи кроз векове борили и пострадали. Унија са римокатолицима – би значила одрицање од Православља и припајање некој новој секташкој вери “средини између Православља и Католицизма, а зна се да између Истине и Лажи, Добра и Зла, Бога и Ђавола, нема средине, или је једно или је друго, Једна је Апсолутно чиста Истина а све остале “полуистине” су лукаве лажи који са Богом додира немају, већ су плод злих демона и демонизованих људи.

Зна Григорије да га из врха СПЦ његови духовни ментори, који су приграбили сву власт себи, неће казнити, већ похвалити за овај духовни блуд који, ево, све раскалашније чини са папистима. Да бар хоће да буде искрен, потенцијални слуга Божији Григорије и да скине своју мантију и ожени се женом, докторком из Београда (што је јавна тајна о којој подробно знамо)… Јесте да би то био јавни телесни пад неспојив са монашким заветима, али опет, и јасно признање своје немоћи и палости са могућношћу покајања. Био би то лични блуд услед духовне раслабљености, али такав да не би саблазнио никога у народу. Могао је и требао на време да скине мантију, ако ли баш није хтео да се врати монаштву и каје за грех свој, да не срамоти свету православну мантију, јер остајући и у мантији и у телесном греху, постаје се временом све већи лицемер, чак, до овог крајњег нивоа лицемерја да носи Свету мантију а проповеда зловерје, срамотећи са папистима мантију Православну – срамотећи и Христа и Цркву Његову… Ко у побожности православној не подноси срамоћење себе тај, пропорционално висини свог звања, постаје срамотитељ и саблазнитељ и Бога и људи. Тешко ономе преко кога саблазни народу Божијем долазе…

Ето, нажалост, наш Григорије се прилепио својој сујетној владичанској мантији и звању, али и чарима овога света и одушевио папским човекопоклонством јеретика западних, те, прећутавши првобитно за свој телесни блуд, по духовним законитостима, сада тоне све дубље у онај најпроклетији – духовни блуд са непријатељима Цркве. Осмелио се дрско да покуша да увуче у стадо православно, вековне непријатеље Цркве наше под видом пријатеља, наше вековне мучитеље и саблазнитеље – као “истоверне” учитеље и браћу народа нашег, народа кланог а не закланог, католиченог – али непокатоличеног, Православног, Светосавског…

Камо среће, да си се владико, признао немоћ своју и повукао у молитвену самоћу – тако ка покајању пристао и уз Христа приспео, јер, ако овако наставиш, ускоро ће Свете душе Цркве наше зајецати за тобом речима “боље да се ниси ни родио” – кад нам рушиш једино-спасавајућу Христову веру праву, Веру Савину и Николајеву, Веру Јустинову и Василијеву… Веру БогоМајкину и СвеАнђелску… саблажњаваш и заводиш оне који би желели да се спасу, оне мале Христове одвалачиш неком новоме “христу” са префикском “анти”…

Апостол народа Свети Павле, нам заповеди да избацимо злога између себе – како нас заједништво са таквим не би љагало пред светом, како се не би срамотило преко нас Свето Име Христово…

Али, ево, дође време да масони из државних власти – који се ту због греха нашега накачише, учинише заједницу Цркве препуном разбојника које држава штити. Као болесноме телу коме не дају приступити лекарском прегледу, да се не би открио рак који су смишљеним тровањем заметнули, а ако се се стање ствари разоткрије, не дозвољава се одсецање рака да би овај тело што више изнутра изјео и уништио. Тако исто, данас ако ли покушате некога од ових духовних саблазнитеља избацити из званичне Црквене структуре, десиће се супротно… Њихови ментори и сабраћа у греху, и из врха црквених, и из врха државних власти, – вас ће избацити из званичне Црквене заједнице, која све више постаје њихова, а не Христова.

Но, да не генерализујемо, у свом овом хаосу свуда, у самој званичној СПЦ и по свеже насталим православним фракцијама, има мноштво душа искрено Богу служећих… Свако је поседовалац и чувар своје вере, а спашавају се само они православци који су пред Богом истински смирени, а, притом, пред непријатељима Цркве Божије – и неустрашиво одважни.

И, уместо да се данас обједињују и ободравају у Вери сви они страдајући православци, и у самој СПЦ и они које екуменисти изгоне из видљиве СПЦ – дешава се, нажалост, супротно. Као у латиноамеричким диктатурама, имамо јединствене полуге диктаторских духовних власти, назови “вернике”, тј. људе њима а не Христу лакејски послушне, плус, разноразне Че-геваре типа “ко у клин ко у плочу”. Уместо Христоцентричне пажње и делања, дешавају се у сред Цркве Његове, човекоугађачке центрифугалне силе, које имају многе и разноврсне идоле своје и секташки нагон за експанзијом.

Зна добро овај Григорије и да ће оваквим небивалим испадима једног екуменског епископа СПЦ само додатно потпалити оне усплахирене и узнемирене вернике (који се годинама већ устручавају да јавно исповедају своју веру ради заштите православног учења, тј. лицем к лицу пред непријатељима, али се никако не либе, притом, да се фарисејски истакну као једино исправни и једино православни, те, се још више забарикадирају на “безбедној удаљености фарисејског брда свога” – негирајући све друге Црквене заједнице сем своје.

Али и заборавио је Григорије на дан своје хиротоније у епископа захумско-херцеговачког, да је кришом у олтар манастира Тврдоша увео своје лицемерне љубичасте госте, папске бискупе, заборавио је на речи запрепашћеног владике Артемија, који је одмах скинуо одежде и напустио ту режирану екуменску приредбу уз речи: “Када му је овакав почетак, какав ли ће му крај бити”!?

Ето зашто се епископи бирају из реда монаштва, а монаштво започиње одрицањем од света и световног настројења, блискости Богу ради. А шта је супротно, ево се, нажалост, види…

Жалимо епископе Григорије због твојих раскалашних радости и слободе напуштања науке Православних Светитеља. Жалимо, колико за тобом, многоструко више за свима онима наивнима које си до сад саблазнио екуменским молитвама и унијатским приредбама (не бизнисом, не фудбалом… то је мачији кашаљ према унијатству којим Цркву срамотиш!), жалимо што си од православне простодушне љубави заволео више лажну зло-веру екуменско – унијатску, модерну, популистичку… проклету, човекоугађачку “веру” која љуби чари овога века већма од Христа, овога света који у злу истинског неверја и самољубља лежи. Јер Вера је Божија Једна, а све остало су невере. Верник се нада на Бога и бори против својих страсти, а неверници заврћу рукаве да својим страстима “рај” земаљски обезбеде својим рукама… Верник верује ономе што је Бог преко Сина свога људима благовестио и, кроз Светитеље, Духом појаснио о Оцу Своме Небесноме, а неверник верује шта му се гордој души свиди и шта му је телу лакше… Верник се бори и са лажима које насрћу на Истину вере Божије, Вере чудотворним Светитељима посведочене, а неверник се бори само за своје самољубиве маштарске жеље и пријатна му људска учења…

Коме ли си се то приволео царству црни Григорије, усред светосавске Херцеговине?! Што брукаш те чесне горштаке, који вековима веру очуваше од римских сребрњака и усташких ножева. О, Григоријеее, престани већ једном да глумиш махера, мангупа, бизнисмена, љубвеобилног екуменисту – и кажи нам по српски – Ко си ти, шта ти је стварни циљ, треба ли ти можда помоћ да се отргнеш ако је нешто страсно и безбожно превладало тобом, ако ти неко прети да ће ти пуцати у главу, у митру…

…Буди напокон искрен Григорије да те не прогута љубичаста папска идеологија којој је крај у екуменској вечној муци. Не, не можеш ти нас Григорије толико увредити да ти ми окренемо леђа, докле год се то што носиш назива, и народу представља, православном мантијом и панагијом. Не можеш нас отерати од себе Григорије, но мораш и нас заволети као Латине – само тако ћеш се пробудити из овог екуменско-папског страсног популистичког заноса, пробудити се или ражалостити, пробудити се или једино нас “проклети” – “проклети” нас што те волимо, волимо више од Латина, али мање од народа православног, који за собом сада лукаво у погибију Уније са Латинима повлачиш…

Да ли се изненади ти Григорије сада када, ево, екуменисти из твог “љубвеобилног” екуменског збора, кренуше у брутални прогон “Акакијевих секташа” по Авали!? На Литургији нас благосиљате са “Мир свима” а ван Литургије са “Саблазан свима!?” – то је стварна порука Вас екумениста српских народу нашем светосавском.

* * *

Овде бисмо цитирали и коментар монаха-немонаха Антонија упућеног Акакијевим зилотистима, а поводом рекламирања њихове само-изабраности преко рана јадног претученог монаха са Авале са наше фејсбук групе ИстиноЉубље:

Браћо и сестре, као што примећујете, уклонили смо видео снимак о претученом припаднику “истинске акакијеве цркве”, којим ови поменути, преко својих поднешених болних рана које им нанеше неки из СПЦ који нагињу јереси, – покушавају насупрот да проповедају своју расколничку верску организацију као једино исправну и спасоносну. То на овом месту нећемо дозволити, јер ово није место где ће ратовати или пропагирати се иједна од ове две духовне крајности (екуменизма и зилотизма), већ место саборовања, окупљања и обједињавања свега православнога отпора пред надолазећим на православље искушењима. Веома нам је жао због сваке ране нанете брату Максиму у месту Утешитељеву, али максимализам њихове вајне једино-исправности у питањима вере, сматрамо тешком болешћу, која се треба лечити као и ове ране на телу које му нанеше они екуменски појединци са супротног краја овог надвлачења духовног “конопца” – ђа лево, ђа десно, од Цркве Божије. На жалост, ово је демонско време у коме исти удешавају догађаје тако да само јачају горде крајности, док ће ипак истинско смирење Смиреног Господа бити једини знак распознавања Истине у овоме времену међу онима који су Његови. Истинска вера се препознаје смирењем на делу а не смиренословљем, а смирење се препознаје у великим искушењима, оно израста из страха Божијега а ураста у искрену тиху благодатну Љубав Христову. Ако је Акакије имао вишекратно Христово наређење да оснује свој верски јединоисправни правац а он се због недостојности тога у смирењу и недостојности устручавао, онда у реду. Али ако је хрлио за звањима, умишљао и пропагирао „где има а где нема благодати“, и решио да своје „исправно“ веровање самозвано и самовољно прошири… Стога Вас све молимо да гледамо очувати чистоту Вере у себи(од лажи и гордости), да не дозволимо лажи на нашу Веру од стране оних лукавих међу нама, а ако нас Господ у страху Своме упути и ка томе како ћемо организовати браћу своју и повести их у наручје Његово – то је онда све Свише благословено… Само треба пазити да све ово редоследно испуњавамо. Не треба данас Србији духовних вођа(имамо све Свете књиге Светих отаца као ни једно покољење досад), јер је речено да их у последња времена нећемо имати, већ треба истинских православаца који ће са унутрашњим смирењем а спољашњом пожртвованошћу пострадати за Христа, за Истину Божију, и осветлити путић ка Царству Христовоме народу грехом клонуломе… не ради користи неке своје организације већ ради користи душе своје прободене болним ранама туге због греха свога и брижне љубави за заблуделе ближње…

Ето… Ако ли се као народ што пре не покајемо, ово јеретичко богохуљење и расколничко вашариште, ово скрнављење и рушење светиња по Србији, ово духовно и биолошко тровање народа нашега што скрштених руку и скршених душа немо сада гледамо – све ће више бујати и разрастати се својим хаосом – све докле се не смиримо, не оистинимо и не оцеломудримо да достојно дочекамо дан када ће сванути ново саборно руско царство. Амин Боже дај нам да заслужимо и дочекамо!

А до тада, благо нојевима, они бар могу у песак главу заклонити док невоља не прође, док народ наш Православни нема, и не сме имати, другога заклона сем трпљења, покајног духа и огњене пожртвоване вере у Православнога Христа Бога нашега.

ИстиноЉубље свима Вама!

http://istinoljublje.wordpress.com/2013/01/28/%D0%B1%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%B3%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D1%98%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%98%D0%B5/