logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Тема антисрбизам    379 пута прочитано    Датум: 27.01.2013    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

"Патрљци живота на рушевинама геноцида"

Д.Грухоњић: “Патрљци живота на рушевинама геноцида” (илустрација новинар.де)

Како је за значење исказа у јавном простору постало важно име оног ко их изриче и зашто је такав јавни простор дискриминатора. Пријатно ме изненадило кад је председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић осудила свог колегу са чела Независног удружења новинара Војводине Динка Грухоњића. Наиме, у тексту за магазин „Време“ она је написала да Грухоњић превише воли „тешке речи и неодмерене оптужбе“ као и да је безобзиран „према принципу непристрасности у новинарству“.

Жељко Цвијановић, 26. јануар 2013

***

Два су разлога зашто тај смели чин свакако треба поздравити. Први, тешко је у јавном простору данашње Србије поред Грухоњићевог наћи још један пример таквог интензитета шовинистичке и расистичке острашћености. И, други: тај мрачни пример, којим је одавно требало да се бави тужилац, пре него што се Смајловићка одважила још није био осуђен ни из једног новинарског удружења нити неког сличног тела које се бави праћењем писања српских медија.

Смајловић се у осуди Грухоњића веома умешно послужила његовим поређењем са Миодрагом Зарковићем. Овај уредник магазина „Печат“, нашао се на удару дела јавности јер, како каже председница УНС, „није умео да срочи критику програма РТВ Војводине без позивања на ‘вршење увида’ у националну припадност ‘већине руководилаца’ ове телевизије“. Поређење је утолико успелије што су Зарковића и „Печат“ претходних дана многи заковали за стуб срама као еталон национализма и повратка у 90-те – од РТВ Војводине, НУНСа, па све до Покрајинског одбора ДС и Министарства културе Србије. Уочавајући да се „аутор из ‘Печата’ и председник НДНВ веома мало разликују“, Смајловић то аргументује, веома убедљиво уочавајући чак и сличност два аутора у лексици и темпераменту: „Њихови су опоненти увек ‘јуришници’, с том разликом што су Грухоњићеви противници ‘фашисти’, ‘шовинисти’ и ‘геноцидни’ манијаци, односно ‘џелати’, док су за Зарковића јуришници по правилу ‘антисрпски’“.

Позивајући се на високе професионалне и моралне принципе, председница УНС каже да јој „није било нарочито симпатично“ када Зарковић Грухоњића, уместо именом којим се овај представља – Динко – назива Сабахудином Динком Грухоњићем. „Мирисало ми је“, објашњава Смајловић, „на етничку денунцијацију, намењену читаоцима који можда нису отпрве препознали да је Динко скраћеница за муслиманско име Сабахудин“. Сасвим тачно: ако нечијим именом или припадности нацији или верској групи, или пак бојом коже, величином носа и сл., покушамо да објаснимо нечије понашање, тада смо већ на територији шовинизма и расистичких вредности. Али хајде да видимо каква нам то још питања Зарковићев несмотрени потез отвара.

ГРУХОЊИЋЕВ МОРДОР

Описујући бањалучке Србе у тексту „За телевизијски дом спремни“ Грухоњић пише о „једном малом примитивном народу“, кога визуелно доживљава као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“. Он Бањалуку види као „етнички чисту насеобину“ и, доносећи закључак о њеној чак и естетској бесперспективности, констатује да тамо више „ни женске ни мушке љепоте неће бити“. „Ноге ће бити све краће, а погледи све тупљи“, пише он о послератним Бањалучанима. У једном другом тексту („2013 – Србија је Мордор“), Грухоњић, описујући разуздану игру петардама новосадских дечака, закључује: „Они би, нема сумње, у руке узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче…, само да доврше покољ који су им очеви започели“.

Покушајмо начас да замислимо да су расистичке тврдње, попут горе цитираних Грухоњићевих „безобзирности према принципу непристрасности у новинарству“, о Србима изрекли, рецимо, Сулејман Угљанин и, рецимо, Миодраг Зарковић. Шта би се догодило?

Ако би Србе описивао као свет кратких ногу и тупих погледа, Угљанина би јамачно оптужили за шовинизам. Можда би тад и његова политичка каријера, бар она београдска, дошла у питање. А шта би се десило са Зарковићем да се усудио да тако пише о Србима? Зар се још сумња у то да би тада писао у редакцији која боље плаћа од „Печата“, да би често гостовао на „Пешчанику“, не би силазио са српских телевизија, имао би добре шансе да буде новинарски функционер, ако већ не у НДНВ, а оно негде другде, учио би новинарству студенте на факултету, имао прегршт награда из толеранције? Укратко, живео би много комформије, а могу да га замислим чак и да би постао и висок, леп и плав.

Зашто би дакле, пљујући по Србима, у истоветном случају неко ко се зове Сулејман прошао лоше, а неко ко се зове Миодраг, по свој прилици, добро? Зато што би Сулејман био шовиниста, што се у Србији, срећом, не толерише, док би Зарковић био аутошовиниста, што се, нажалост, не само толерише већ и награђује. Отуд невољно ступам на клизави терен, где ће мој закључак или показати да и сам робујем шовинистричким предрасудама или ће се испоставити како је српски јавни простор уређен на еминентно шовинистичком дискурсу. Наиме, оног тренутка кад су шовинизам и аутошовинизам почели да се третирају различито, кад се први кажњава, а други награђује, у Србији је за разумевање значења поједих исказа заиста постало важно ко се како зове.

Елем, Сабахудин Грухоњић би, потписан тим својим рођеним именом под такав исказ, много лакше и много пре био раскринкан као шовиниста. И тада не би, бар не без озбиљног отпора, могао да предаје на факултету, да ради као дописиник за угледни немачки државни радио или да има толико награда за толеранцију. Као Динко – преко „национално неутралнијег“ или макар, у лингвистичкој терминологији, мање семантички обележеног облика имена, Грухоњић више није шовиниста већ аутошовиниста, кога је од почасти снашло све оно што би Сабахудина зацело заобишло.

Шта нам то говори?

ЗАРКОВИЋЕВ ОКРУГ

Да је шовинизам постао друштвено прихватљив облик јавног дискурса, наравно, ако је усмерен према већинском народу. Он постаје чак и веома пожељан ако га производе људи са именима као што су Миодраг и Динко, односно ако се јавља у чистој форми аутошовинизма. Тај тип политички пожељног дискурса у Србији се током последње две деценије афирмише углавном преко западних и регионалних медија, у којима се, међутим, редовно јавља као чист шовинизам. Он чак преузима готове моделе који су у католичкој Средњој Европи били примењивани унутар антисемитског дискурса из 19. и прве половине 20. века. Истина, своје плодно тле он код нас налази у дискурсу позног титоизма, у коме су све афирмативне форме српског националног бића биле насилно легитимисане као југословенске, а све регресивне као српске.

Отуда је разлика између Грухоњића и Зарковића у томе што је Динко прихватио тај облик јавног дискурса. Из тога је вукао све привилегије, најпре међународне а потом и локалне. Чинећи га пожељним аутошовинистом, а не спорним шовинистом, за уверљивост унутар тог дискурса на домаћем терену било му је потребно име којим се представља, док би га име које је добио по рођењу могло дисквалификовати. За то време, Миодраг, одолевајући том диксурсу, плива узводно, са свим последицама и ниједном привилегијом које произлазе из тога. Осим привилегије да буде закован на стуб срама, без могућности да сам, као и свако ко би стао у његову заштиту, свој став о Грухоњићу и РТВ Војводине објави у највећем делу меинстреам медија у Србији.

Проблем је, међутим, што већ по томе Грухоњић и Зарковић не могу бити исти. Нису исти ни по томе што је Грухоњић, колико год се представљао као незаштићена страна, већ 13 година на страни оних који прогоне, дифамирају, проскрибују и протерују из јавног простора. Зарковић је за то време на страни оних који измичу потери, колико год он сам лармао као да иза њега стоје дивизије. Ако неко мисли да то није важно и да иста правила важе и за Динка и за Миодрага, нека се запита колико је могуће мерити „принцип непристрасности“ оног ко учествује у потери и оног ко јој измиче. Нека се такође запита да ли је постојање пожељних типова шовинизма, осим што Динка и Миодрага чини фундаментално различитим, нешто што српски јавни простор очитује као дискриминаторан и шовинистички, колико год се тај пожељни шовинизам испољавао у форми аутошовинизма. И да ли тај јавни простор данас више креира Динко или Миодраг, или је овај други у њему инцидент само утолико што је са својим „Печатом“ претекао? Уосталом, није ли шовиниста Сабахудин/Динко у том дискриминаторном јавном простору овенчан толиким наградама за толеранцију и развој грађанског друштва, не предаје ли младим људима, радећи и за немачки државни медиј, који би морао бити резистентнији према шовинистима од свих осталих.

Ако је све то, на крају, тако, може ли се онда Зарковићу замерити што, свестан где живи и разумевајући правила која владају унутар јавног простора, одбија да Грухоњића и водеће људе са РТВ Војводине идентификује као (пожељне) аутошовинисте и раскринкава их као (непожељне) аутентичне шовинистичке камелеоне?

Отуд не може бити исто чак ни то кад Зарковићеви и Грухоњићеви сличномишљеници састављају тзв. „црне листе“. Јер, кад их састављају ови први, то су редовно листе са именима оних који су их протерали из јавног простора, па отуд, због непромењеног односа снага, оне немају никаквог ефективног значаја. Кад их састављају ови други, оне су искључиво мотивисане политичким критеријумима и на њима по правилу не буде ни слова које по неког са друге стране не оставе последице.

Зато је Љиља Смајловић сасвим у праву кад каже да је „Захвалније (је) и лакше (и безболније, додао бих; прим. аут.) у данашњој Србији борити се за права Данице Вученић него Милијане Балетић“, као што је лакше борити се за права Грухоњића него Зарковића. Још више је у праву кад каже да „ми новинари морамо увек и на сваком месту бранити пре свега принцип слободе изражавања“. Остаје нам још само да одговоримо на најважније питање: да ли у јавном простору више права има Грухоњић или Зарковић, Вученић или Балетић?

Љиља Смајловић нас оставља да наслутимо одговор, макар показујући да је унутар новинарског меинстреама могуће осудити шовинизам Динка Грухоњића само ако се он формулише као „безобзирност према принципу непристрасности у новинарству“, утолико пре што је термин шовинизам резервисан за Зарковића и остале са црних листа. И да је, самим тим, у јавном простору смисао Грухоњићевог ангажмана могуће приближити одређењу шовинизма само ако се у маниру старих титоистичких симетрија каже да су Грухоњић и Зарковић исти.

 

извор СТАНДАРД.РС

http://www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-njih-dvojica-ili-miodrag-sabahudin-i-dinko.html

илустрација новинар.де

 

***
***
***

 

НОВИНАРСКИ ОПУС (САБАХУДИНА) ДИНКА ГРУХОЊИЋА

Извор: Е-НОВИНЕ (преузето са сајта АУТОНОМИЈА – сајт

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

***
***
***

КОМЕНТАРИ НА ЧЛАНАК  “За телевизијски дом спремни”

http://dinkogruhonjic.blogspot.com/2010/05/za-televizijski-dom-spremni.html

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Хоће ли се Уставни суд огласити?
Хоће ли се Уставни суд огласити?
Posted 5 сати ago

Не зна се шта је горе: да ли да чланови Уставног суда не познају Устав, или, пак, да не смеју да га познају! Све је могуће, мада није све вероватно.

пише Проф. Др.…

Хоће ли се Уставни суд огласити?
Одговор редакције „Вечерњих Новости“ на оптужбе из СПЦ-а
Одговор редакције „Вечерњих Новости“ на оптуж…
Posted 6 дана ago

Да се митрополит загребачко-љубљански Порфирије и остали великодостојници нису обрушили на уредништво и новинаре "Вечерњих новости", речима недостојним архијереја СПЦ, оптужујући све нас да заступамо интересе хрватског клера и политичара…

Одговор редакције „Вечерњих Новости“ на оптуж…
Владика Дамаскин Давидовић +(8 јуни 1946 – 28 јуни 2017)
Владика Дамаскин Давидовић +(8 јуни 1946 – 28 јуни 2017)
Posted 1 week ago

“Слуго мој добри, уђи у радост господара свога!”. Изненада, тихо и нечујно упокојио се владика Дамаскин Давидовић у 71 ој години живота 28 јуна, 2017 године. Нашла га је полиција у…

Велики комбинатор не посустаје
Велики комбинатор не посустаје
Posted 2 weeks ago

Имајући пред собом пример Тадића, а иза себе одрицање од свег што је национално, чиме је стекао признање Запада које је морао да одржи по сваку цену, Вучић је решио…

Велики комбинатор не посустаје
Ко заиста сведочи Богочовјека Христа?…
Ко заиста сведочи Богочовјека Христа?…
Posted 2 weeks ago

Овогодишње мајско заседање Архијерејског сабора у Београду било је скоро непримећено, по обичају иза затворених врата, недоступно за јавност, без медијске помпе и разних медијских ''предсказања'' али је, поред саборског…

Ко заиста сведочи Богочовјека Христа?…
Писмо држави Србији
Писмо држави Србији
Posted 2 weeks ago

Поштовани, зовем се Јанко Гашић. Имам 23 године. Имам младост, породицу, пријатеље, љубав. Немам здравље, нормалан живот, радост. Немам, јер су ми то одузели хулигани. Непознати људи којима сам и ја сам…

Писмо држави Србији
Вучић гради кућу бечком коњушару
Вучић гради кућу бечком коњушару
Posted 3 weeks ago

Нови предсједник Србије најавио је да ће обновити кућу бана Јосипа Јелачића. У Србији нема довољно јунака који су свој живот дали за Српство и без којих ни Вучић сад…

Вучић гради кућу бечком коњушару
Вашар таштине и примитивизма
Вашар таштине и примитивизма
Posted 3 weeks ago

Ове године навршава се тачно 170 година од како је познати енглески књижевник Виљем Текери, почео, у наставцима, да објављује своје чувено дело Вашар таштине, чије се основе и данас…

Вашар таштине и примитивизма
Зашто запад никад неће побједити Србе?
Зашто запад никад неће побједити Србе?
Posted 4 weeks ago

Читав свијет обишле су вијести о терористичком нападу у енглеском Манчестеру. Западни новинари се питају: Како неко може убијати ђецу? Тој реченици фали само појашњење коју ђецу? Ради се о…

Зашто запад никад неће побједити Србе?
Црква навија да Брнабићева буде премијер!
Црква навија да Брнабићева буде премијер!
Posted 4 weeks ago

ЦРКВА БИЛА ЈАСНА. СПЦ: Желимо да Ана наследи Вучића! На коктелу који је приређен пошто је нови председник Србије Александар Вучић положио заклетву у холу Дома Народне скупштине министарка државне…

Црква навија да Брнабићева буде премијер!
PreviousNext




Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo