Вести

Титов синдром

С’обзиром да се није догодио дуго најављивани смак света, морамо одмах, колико још данас почети са помирeњем, јер нам пропаст можда тек следи. Више пута до сада, сличним реченицама помирења позивао сам Савез српских друштава Словеније, а и представнике бившег Министарства Вера и Дијаспоре и никада није било ођека.

Радован Б. Милић; 10.01.2013

***

Семе слоге увек је падало на камену плочу и није могло обродити, као што неће ни ово, ако све и једном за увек не истерамо на чистац. Без чистих рачуна нема помире, нити се о било чему другом може расправљати. Зато кренимо редом и не жмуримо пред истином, јер ако би зажмурили на све што је до сада урађено, никада не би постигли циљ.

Ово што следи неће бити писано језиком гнева, већ истине, јер је све јасно као дан.

У Словенији постоји два српска Савеза и 37. друштава. Што се тицало бившег Министарства Вера и Дијаспоре за њих је био видљив само Савез српских друштава Словеније. /Био бих много разочаран у колико би та пракса била настављена и у будућности/. Треба знати да ни сва друштва из Савеза српских друштава Словеније нису била равноправна у додели финасијског колача. За то време, Савез српске дијаспоре Словеније са својих једанаест друштава био је потпуно изолован и невидљив и поред постигнутих значајних резултата. Наравно, она друштва и они људи који су безрезервно подржавали Војводића, тадашњег председника Савеза, добијали су већу апанажу, јер је Војводић преко бившег министра Срећковића, па чак и Млађана Ђорђевића, саветника бившег председника Тадића успевао обезбедити паре за подобне. Претпостављам да знате да се то што им је преко Војводића нудио тадашњи Министар, отимало са трпезе српског радника и српског детета.

У време док је Савез српскх друштава Словеније уживао у новчаној издашности Србије, бившег Министра Срећковића и његових сателита, удружени и на све могуће начине, покушавали су да униште Савез српске дијаспоре Словеније. Чак су поднели тужбу против јединог исправног и у сваком погледу коректног Савеза, који у својим редовима има 11. друштава са преко 6.000 чланова. Да ли су им управо част, достојанство, непоколебљивост и поштење људи који чине овај Савез представљали трн у пети, сазнаћете из следећих редова:

Само једном, тог 20. октобра 2009 године, Савез српске дијаспоре Словеније аплицирао је код Министарства за Дијаспору за добијање потребних средстава за штампање ревије “Отаџбина”. На супрот томе што су Савезу српских друштава Словеније додељивани милиони динара и десетине хиљада евра, Савезу српске дијаспоре Словеније расподелом је припало свега 1.000,00 евра. Имајући у виду, да су добијена средства, а која су на рачун Савеза српске дијаспоре Словеније била уплаћена тек у децембру те, 2009. године недовољна за штампање Ревије “Отаџбина”, руководство Савеза српске Дијаспоре је одлучило да пролонгира штампање за април 2010., док се не обезбеди још новца. О томе су у телефонском разговору обавестили Министарство. Тада је све било у реду. Али, министарство за дијаспору Србије и поред добијеног обавештења да ће штампање Отаџбине” каснити, “утврђује” и шаље допис 5. марта 2010. године Савезу српске дијаспоре, да им Савез српске дијаспоре достави доказе о реализацији пројекта – штампање Ревије “Отаџбина”, те захтевају да у року од осам дана буду достављена тражена документа. У допису је Савез дијаспоре упозорен да неиспуњавање обавеза повлачи одговорност и основ за надокнаду штете.

Саша Гајић, председник Савеза српске Дијаспоре Словеније, одмах по добијању непријатног и пре свега изненађујућег дописа упућеног из Министарства Дијаспоре, 16. марта 2010 године шаље и писмено обавештење /поред претходног телефонског/, да ће Ревија “Отаџбина” бити штампана у априлу те 2010 године уз обећање да ће по реализацији пројекта Министарству бити уредно достављене копије свих рачуна и примерак Ревије. Том приликом, председник Гајић је понудио и могућност повратка добијених средстава, уколико дато објашњење не задовољава државног секретара и “радну групу”.

Заиста, као што је Савез српске дијаспоре Словеније и обећао, “спорна” Ревија “Отаџбина” штампана је и објављена 02. априла 2010, а целокупна пратећа документација је прослеђена Министарству.

Некоме у Министарству Вера и Дијаспоре, и поред постојања целокупне документације о реализацији пројекта, то није било довољно па две године касаније, 03. марта 2012. године покреће тужбу код Привредног суда у Београду тужбу против Савеза српске дијаспоре из Словеније. Тужба је прослеђена Окружном суду у Љубљани 21.12.2012 године који шаље позив председнику Гајићу, да се лично појави пред словеначким судом 15. јануара 2013 године.

Да није трагично заиста би било смешно, јер у исто то време и све до краја прошле године, Савез српских друштава Словеније, онај други, који за разлику од нашег никада није упутио ни реч критике Министарству или Министру, добија од тог Министарства и повремено потпомугнутог и од Министарства за културу Србије, ни мање ни више него 27.300,00 евра. Зашто? Само за штампање часописа ”Мостови”, које “издаје” Савез српских друштава Словеније и Драго Војводић – миљеник и пословни партнер министра Срећковића и људи из тог Министарства.

“Мостови”, које уз пут речено, нико жив у Словенији ни пушком не може добити, а ретко и двогледом видети, никада нису били разлог ни опомене, а камо ли неке тужбе, као што је “Отаџбина”. Ако нико други, а оно сам бар ја неколико пута слао званичне дописе Министарству Дијаспоре, а касније и вера, упозоравајући да се око часописа Мостови плету чудне радње и да Министарство мора повести рачуна где те паре одлазе. По увиду у импресијум “Мостова” лако је уочити да су штампани у 5.000 примерака, а чињенице говоре о свега 500 извода. На тај начин, лажним приказом тиража оправдаване су паре, а вишак је завршавао незнано куд. Јавна је тајна да су функционери Министарства скоро увек после доделе средстава овом Савезу долазили у Словенију, а зли језици причају да су ”узгред” узимали и њихов део колача. Да ли је тако или не, изгледа да некима није битно, али им је и те како битно да паре легално изађу из Србије.

Код Саше Гајића таквог “дила” није могло бити, па је ваљда због тога и постао тужена страна. Да ли је због упозорења на пословање Савеза српских друштава Словеније, човек чија је рачуноводска фирма водила пословне књиге Савеза српских друштава Словеније, тадашњи председник Наџорног Одбора Димитрије Марковић, трагично изгубио живот на приредби Савеза српских друштава Словеније? Између осталог он је упозоравао да одабрани чланови делегације Савеза касирају по хиљаду евра на име дневница одлазећи у Р. Србију и Српску.

Сматрајући да је начин медијске изолованости Савеза српске дијаспоре Словеније једине искрене кровне и патриотске српске организације у Словенији недопустив, као и сатанизација друштава која нису под патронатом наведених Министарстава, а нарочито под командом члана РОТАРY Организације Драге Војводића, био сам приморан, и били смо приморани, да се више пута обраћамо обавештењима наведеном Министарству тражећи помоћ и одговоре. Лично сам 22. фебруара 2010 године у 15:20х послао захтев Министарству Дијаспоре да направе објективну ревизију финансијског пословања Савеза српских друштава Словеније и на тај начин, а по утврђеном стању, да се отвори пут за рад државним тужилаштвима обе земље и Србије и Словеније. Тада сам јасно поставио питање: По којим основама и која су друштва и Савези из Словеније добили паре из буџета МзД у току 2007/08/09 године?

Министарство дијаспоре Србије остало је и овог пута тотално “глуво“ на ово питање, које је било у писму чији је број пошиљке 396763124. Да је писмо стигло у Минстарство је доказ повратнице, на коој је потпис лица из министартва које је пошту преузело.

Са поновљеним питањима, а у својству и са позиције генералног секретара Савеза Српске Дијаспоре Словеније, поново сам се обратио истом Министарству, 20. јуна 2010 године, с’тим што овог пут о неправилностима у раду Савеза српских друштава Словеније упознајем и Министра Културе и информисања Србије, као и његову екселенцију, тадашњег Амбасадора у Словенији г. Филипова. Као и претходног пута, сви остају потпуно неми и глуви, осим Министра културе Брадића који ме је удостојио каквог таквог одговора. Чланове Савеза српске дијаспоре Словеније занимало је :

а) Колико је средстава уплаћено на име Савеза српских друстава Словеније до тада и

б) Начин утрошка споменутих средстава.

Иста питања сам поновио и 24. септембра 2010 године у Љубљани на конференцији о оснивању Националног Савета Српског Расејања, у присуству Дејане Перуничић прве саветнице за конзуларне послове у Амбасади Србије у Словенији, као и у присуству гостију из неколико европских земаља.

Како је расла корупција и злоупотреба службеног положаја на релацији Савез српских друштава Словеније – Министарство Дијаспоре Србије, тако је Савез српске дијаспоре Словеније проширивао дијпазон својих питања, на која апслутно нико, до дана данашњег није одговорио. Више пута о чему постоје писани докази, обраћали смо се наведеним Министарствима и Амбасади Р. Србије у Љубљани, молећи их да престану са уношењем немира у редовима Српских организација, да не свађају и не деле Србе, као и то да саветници у Амбасади Србије у Словенији Александри Станковић није место у чланству било ког српског друштва, а посебно не у друштву СКЦ. Данило Киш које је уз пут речено из Србије, добило 25. 000 еура у задњих годину дана. Драстичним примером исисавања пара од милион гладних и 750.000 незапослених грађана Србије, фантомска организација »Данило Киш« из Љубљане добила је и средства у висини 1,7 мил. динара. Њихов члан и оснивач је била и службеница Амбасаде Р. Србије у Словенији Александра Станковић, скупа са Бранком Матијевићем који је правио спискове настрадалих Хрвата од наводне »злочиначке српске руке«.

Можда због предпоставке да ће те изузетно високе дотације Српском Културном Центру »Данило Киш«, допринети да Савез српских друштава буде ускраћен за оно на шта је навикнут, Драго Војводић у име свог Савеза српских друштава Словеније, упућује писмо Министарству за Дијаспору, лично маг. Срећковићу у коме наводи:

«Извршни одбор Савеза српских друштава Словеније незадовољан је и огорчен оснивањем Српског културног Центра у Словенији. Савез српских друштава је против начина на који је основан СКЦ. Данило Киш, и сматрамо да је Борис Тадић изманипулисан, као и његови сарадници, од стране оних који оформише оснивачки одбор и основаше Српски културни центар«.

Поред овога су захтевали и одговор, ко је и на какав начин бирао људе у оснивачком одбору и по којим критеријумима? Своје незадовољство су у писаној форми поднели и Кабинету председника Републике Србије, Амбасади Србије у Словенији и пароху Љибљанском.

Све наведено, није сметало Савезу српских друштава да 2012. године направи коалицију са “Данилом Киш” и да заједно, Драго Војводић /Савез/ и Петар Дамјанић /Д. Киш/, више пута одлазе у званичну посету Р. Србији, лажно се идентификујући као представници (свих) Срба из Словеније. Највероватније да су њих двојица добили гаранције да у очемереној Србији има још увек пара, па је непријатељство између Савеза српских друштава Словеније и Данила Киша престало.

А пара је заиста било што потврђује и г. Брадић у писму које сам добио 26. јуна 2010 године. “Без обзира што неки сматрају да има мало новца, ми смо на становишту да је потребно оно чиме се располаже одговорно инвестирати у заједничку, а не парцијалну корист.”

Према томе и на основу јасне тврдње тадашњег министра у влади Србије, г. Брадића, Савез српске дијаспоре Словеније уз подршку друштава која нису у ниједном Савезу, појачавао је интензитет тражења одговора на постављена питања. То је, како смо информисани, довело до тога да Министартво Вера и дијаспоре Србије поднесе тужбу против Савеза Српске дијаспоре Словеније, занемарујући чињеницу да је Савез оправдао и одмах по реализацији пројекта /Ревија Отаџбина/ благовремено послао сва захтевана документа као доказ.

Немогућност разумевања, да нико из Министарства Вера и дијаспоре нема обавезу одговорити на питање: Колико су Савез српских друштава Словеније, друштва окупљена око њега и СКЦ “Данило Киш” добили пара из Србије у период од 2007/08/09/10/11 и 2012 године, са истим питањем сам се обратио Републици Словенији и одмах у врло кратком року, без икаквих проблема добио званичне податке:

САВЕЗ СРПСКИХ ДРУШТАВА СЛОВЕНИЈЕ добио је 85.492,73 Еу,

СКД Слога – Нова Горица 43.032 ,21 Еу,

КДУ Младост /председник Војводић/ 98.317,51 Еу,

СКУД Видовдан 45.167,00 Еу,

СКД Сава 41.230,03 Еу,

КД Брдо 128.327,42 Еу,

СПД Никола Тесла 54.186,06 Еу,

СКПД Свети Сава 64.087,68 Еу,

ПКУД Свети Никола 8.335,70 Еу,

СКД Ново Место 11.450,00 Еу,

СД др. Младен Стојановић 5.849,47 Еу,

СКУД Кочевје 1.300,00 Еу,

СКД Петар Кочић 22.966,00 Еу,

СКД Марибор 67.545,39 Еу,

АКУД Коло 41.958,70 Еу,

СКЦ Данило Киш 111.713,06 Еу,

КД Михајло Пупин 59.375,87 Еу,

КД Српска културна заједница 43.014,36 Еу.

Весна Анђелковић 28.055,94 Еу.

После свега написаног остаје нејасноћа око ћутања Министарства Републике Србије на питање; где су паре? Да ли је тужба против Савеза српске дијаспоре Словеније вид застрашивања, по њиховим мерилима, оних за које имају потребу да ућутте? Ко жели створити лажни утисак да је то Министарство ипак коректно обављало своје налоге, јер ево, ми радимо, ухватили смо “лопова”. Сви који добро познају ситуацију међу Србима у Словенији, уверени су и убеђени да је, како је рекао господин Јанић, комплетна, а не селективна истина, најбољи темељ очувању Србије и њеном враћању у Европу.

Па, господо, ако већ желите у Европу, размишљајте европски и коначно одговорите на постављена питања, онако како је пракса и правило у тој Европи. Ако скривалица и даље одговара службеницима бившег Министарства Вера и дијаспоре, а садашњој Канцеларији за односе са дијаспором, нарочито после неутемељене тужбе, правни сектор Савеза српске дијаспоре Словеније ће покренути поступак пред неким меродавним европским судом и све нејасноће истерати на чистину, како би они који “претекну” заиста могли постићи деценијама сањано помирење.

Када до тога дође ни милиончићи неће бити од користи.

По овлашћењу Извршног Одбора Савеза српске Дијаспоре Словеније

Радован Б. Милић

10.01. 2012