Вести

Никад Граница! И расејање је Србија!

Помаже Бог браћо и сестре делегати, часни представници поштеног и поносног народа Серпског,
морам да вам се извиним за све пропуштене мејлове, јер сам очекивао да це стићи аминовање мог избора из Канцеларије. Ја више не могу да чекам, а Београд кад се јави, јавио се.

електронском поштом Жељко Вранеш; 11.01.2103

***

Драги моји, једва чекам да вас упознам и да вас питам, шта то радите? Од мог избора и укључивања у листу електронске поште (мејлинг листа Канцеларије за Дијаспору) пажљиво сам ослушкивао шта се догадја у Дијаспори и да ли ћу моћи да се уклопим у сва догађања. Верујте ми да сам пријатно изненађен. Што наши кажу: Сељак из села може да оде, али село из сељака никад (Мене није срамота сто сам сељачки унук) ; Дијаспора је огледало стања у Србији, препирке, доказивање писмености, вређање личности и све оно што Србе чини Србима.

Драги моји, кога ви то представљате?

Елем и ја почех овај Божићни празник у лошем смеру, сретно вам и берићетно, сваки корак који направите, лично, у кругу породице или професионално.

МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Посетио сам Канцеларију (за Дијаспору) крајем децембра и имао част и задовољство да упознам Др Славку Драшковић и њеног заменика господина Александра Влајковића. Фини људи, образовани, примили су ме са пуно поштовања. Интересовало их је шта ми то радимо у Уједињеном Краљевству и које све идеје имамо.
Морам вам рећи да ми је било мало непријатно кад је Александар узео блокче и оловку, мало сам се осећао као на саслушању, најпосле схватим, па господин је у души новинар и он то ради несвесно, навикао је да интервјуише важне особе, Е, тад сам се мало прилагодио ситуацији и почео са излагањем.

Прво сам му у своје име и у име свих Срба честитао на избору, како њему тако и Др. Славки, и изразио своје убешење да ће Канцеларија дати све од себе да повеже Дијаспору и Србију и да ћу ја бити пресрећан ако за мога мандата успем да направим бар један корак ка уједињавању свих Срба, без обзира где су и којим језиком говоре.

Друго, захтевао сам да утичу на власти и да се свим Србима додели држављанство без обзира по ком основу, рођење, деца, унуци. Ко год да изјаву да се осећа Србином треба му се захвалити – пасошем. Ово ћете разумети једино ако сте срели Србе који се стиде чињенице где су рођени и којим језиком говоре, а ја јесам.

Треће: да се у оквиру Канцеларије отвори служба која ће завршавати све имовинско – правне захтеве које Дијаспора има. Значи јави се Жељко Вранеш и каже:  “Господо, желим да на имању мога деде Душка Обрадовића започнем фарму којечега, молим вас да ми спремите сву документацију у што краћем року, хоћу да све буде легално. ”

Четврто: да се држава одрекне пореза на уложене инвестиције, док се не врати уложени капитал Срба из расејања, а потом да се плаћају стандардне даџбине.

Пето: да се омогући сваком српском детету да учи српски језик, по плану и програму државе где битише. Наравно ово је захтев да се у сарадњу са Дијаспором укључи одговарајуће Министарство.

И шесто: Изразио сам незадовољство што је допуштено да Србија штеди на Дијаспори, алудирајући да више не постоји Министарство, већ је сада то Канцеларија. Лично, сматрам да је то шамар који сам добио од мајке Србије и сад имам опције; да се окренем и одем или да се покуњим. А ја сам, верујте, већи родољуб него што мајка мисли, желим да је убедим да није у праву. А шамар боли!

Има ту још захтева али нисам хтео да изгледа као да сам дошао да их кудим, а они тек изабрани.

Драги делегати, браћо и сестре, једини начин да се Србија спасе је да широм отвори врата Србима добре воље који би легално и уз сву заштиту државе отворили било какву производњу у месту где су родјени, да запосле цело место и да производе и пласирају где им је воља, а Србија да се покрене са ове ивице понора. Ово није ништа ново, једино што се показало да је велики проблем добити све дозволе за којешта па се народ сналазио како је знао, па испадне проблем. Зато Срби избегавају Србију, а то само Србија може да промени.

Дијаспора је сама по себи неактивна, требало би да мало активирамо сарадњу Друштава, хорова, уметника, спортиста, да се покаже народу да сарадјујемо и да смо сложни.

Ја сам, преко фамилије, остварио контакт са Оцем Сашом Ђурдјевићем који живи у Каракасу, Венецуела, Јужна Америка. Треба открити где још има Срба, остварити сарадњу са свима. Наше у Каракасу интересује шта Лондон ради, па сам додао О. Сашу на мејлинг листу Српског Друштва из чијих редова потичем.

Дијаспора је снажна и паметна, само треба мајци Србији мало времена да схвати да одбацује оно највредније. А верујте, сазнао сам поражавајући податак да 30. 000 младих напусти Србију сваке године. Коментар је сувишан.

И на крају да се мало парафразирам: Браћо и сестре, шта то радимо?

С поштовањем
Жељко Вранеш